POSLUSNIMA I PARE I SLAVA

Posustala kinematografija

AIM, BEOGRAD, 30. 7. 1997.

Brojni filmski festivali koji se ovog leta odrzavaju diljem Jugoslavije samo su tragovi i refleks na ono sto je nekada bila srpska kinematografija. U godinama drasticnog smanjenja produkcije, njihovim brojem je doveden do apsurda sam princip vrednovanja i nagradjivanja: ove godine ima vise manifestacija nego filmova koji se na njima takmice. Filmsku sezonu, zamenila je sezona festivala, jer su bez odjeka ostali apeli pojedinih autora, da se ne daju filmovi za ucesce na letnjim festivalima, posto se tako samo statira u farsi koja sugerise da je sa srpskim filmom sve u redu.

Reditelj Zivojin Pavlovic, jedan od najznacajnjijih domacih autora koji tokom proteklih godina rada snimio petnaest filmova kaze za AIM, da je ovde snimanje filmova podvig gotovo ravan onome da se napravi znacajan i vredan film. On vec pet godina ceka priliku da snimi "Rekvijem", pricu o srecnoj porodici ciji se zivot pretvara u kosmarnu dramu zbog rata, sa Radetom Serbedzijom u jednoj od glavnih uloga, ali je u medjuvremenu preuzeo scenario Sinise Kovacevica "Janez", prvobitno namenjen reditelju Draganu Kresoji. Filmovi koje su snimili, nisu dovoljna preporuka ni za generaciju tzv. "praske skole" koja je sada u naponu snage (Goran Markovic, Srdjan Karanovic...) tako da neki od njih vec polako gube nadu, i pocinju da reziraju u pozoristu. Prilike nisu naklonjene ni "Zanrovcima" poput Slobodana Sijana uprkos tome sto su njegov kultni film "Ko to tamo peva" clanovi Akademije za filmsku umetnost i nauku stavili na prvo mesto od deset najboljih filmova snimljenih tokom poslednjih pet decenija. Ovaj reditelj i dalje ceka da pocne sa snimanjem "Sirotih malih hrcaka", dok na bioskopskim platnima promicu bledunjava ostvarenja domacih autora, ostavljajuci ravnodusnu publiku, poluprazne sale i nepodeljenu kritiku da je rec o delima, koja jedva opstaju na granici podnosljivog.

"Razni cudni ljudi dobijaju novac prema cudnim kriterijumima", kaze Slobodan Sijan. On nakon svega kratko kaze, da mu nije jasno, zasto ljudi koji snimaju osrednje filmove lakse dobijaju novac od onih ciji kvalitet nije sumnjiv.

Ovaj reditelj naravno ne zeli da govori o kojim "osrednjim filmovima" misli, ali se veci deo ovogodisnje produkcije koji zaokruzuje nadolazeca "sezona festivala" lako uklapa pod tu odrednicu. Poslednja u nizu nezapazenih premijera bio je film "Budjenje proleca" Gordane Boskov, bledunjavo ostvarenje sto je vidno zabavljalo malobrojnu publiku na Palicu, uprkos sasvim suprotnoj intencija autora jer radnja nosi privid dramatike, i govori o mladicu iz Knina koji pokusava da resi svoje ratne traume. Mozda tajnu nastanka ovog i slicnih dela otkriva i poduza lista sponzora ukljucujuci i Ministarstvo za kulturu Srbije, sto mnogo vise govori o snalazljivost autora da obezbedi novac nego o njegovom renomeu. O autorskoj krizi kao opstem mestu domaceg filma govore i ovogodisnji naslovi "Do koske" Bobana Skerlica i "Balkanska pravila" Darka Bajica. Njihov jedin i pomak i aktuelnost, ako tu ima neceg novog donose teme: kriminal koji potresa Srbiju i navodno raskrinkavanje novije istorije. Preostala dva filma koji kompletiraju ovogodisnju listu novih ostvarenja su "Ptice koje ne polete" Petra Lalovica proslavljenog dokumentariste "Poslednje oaze" i "Sveta koji nestaje", i televizijski film naknadno prebacen na filmsku traku, "Tango je tuzna misao koja se plese" Purise Djordjevica. U nekim ranijim godinama, srpska kinematografija snimala je godisnje tri puta vise film ova.

Mozda bi se ova skrta lista obogatila do kraja godine, da je Ministarstvo kulture Srbije ispunilo svoje obaveze i pomoglo iz budzeta projekte koji su prosli na konkursu. Konkursa medjutim nije ni bilo. To naravno nije predstavljalo prepreku da se neki autori odbiju sa obrazlozenjem da su zakasnili sa prijavama ili da nisu dostavili potrebnu dokumentaciju. Srdjan Dragojevic, reditelj filma "Lepa sela lepo gore" sumnja da je odbijen zbog politickih razloga: "Kada vas neko odbije posle filma koji je imao sedamstotina hiljada gledalca u Jugoslaviji i po sto hiljada gledalaca u Sloveniji i Makedoniji i koji je dobio sedam medjunarodnih priznanja, na neobjavljenom konkursu sa objasnjenjem da smo zakasnili, jasno je da su u pitanju mutne radnje", kaze Srdjan Dragojevic. "Vec sam mesecima na nekoj vrsti crne liste RTS zbog javnog istupanjima tokom studentskog protesta i mitinga opozicije. Ocigledno da stavovi koje iznosim protiv rezima uticu na to da ne budem omiljen u krugovima vlasti, ali ja prihvatam tu situaciju onakvu kakva jeste. Ne mislim da treba biti kolaboracionista i gledati samo svoj posao, jer postoje trenuci kada covek ne moze da misli na sebe vec i na to u kakvoj ce zemlji ziveti njegova deca". Srdjan Dragojevic tokom ovog razgovora kaze, da gotovo niko od filmskih producenata nije smogao snage da iznese svoje misljenje, jer znaju da to "nije dobro za posao". "

Mnogi producenti koji su poput Ljubise Samardzica cutali i ponasali se po principu 'umiljato jagnje dve sise sisa' sada pocinju da snimaju nove filmove", primecuje Dragojevic. Dragojevic kaze da nece odustati od toga da dalje trazi novac za svoj film "Rane", koji govori o Srbiji u periodu 1991-1996. i njenom podzemlju: "Mozda cu cak naterati Ministarstvo kulture da mi da pare za taj film, ali pri tom ne zelim da cutim i da savijam rep, nadajuci se tom novcu, jer ga zasluzujem bez obzira na moj politicki angazmana. A moj angazman jeste opozicioni, kakav mora da bude angazman svakog normalnog i postenog coveka koji vidi svinjarije koje se desavaju u ovoj zemlji". Drugi reditelji, poput Branka Baletica vec su se pomirili sa tim da su prepusteni sami sebi: "Kada se filmski radnici zale da drustvo ignorise kinematografiju, to izgleda kao kada se neko ko je nazebao zali na bolest, onome ko je oboleo od raka", kaze Baletic. Tu vrstu drzave "brige" prema filmu recito oslikava i podatak koji smo dobili u Ministarstvu za kulturu Srbije, da je prosle godine uplaceno iz budzeta za dugometrazni film oko tri i po miliona dinara. Treba li izvoditi dalje zakljucke, ako se zna da je kulturno umetnicko drustvo "Lola Ribar" dobilo iste godine od Ministarstva milion dinara vise?

Reditelji vec znaju da se poslednjih godina iz temelja promenio sistem finansiranja i da drustvo i zajednica ne mogu da pokriju finansiranje filma. Mozda ce izvesna materijalna pomoc katkad pristizati onima koji zadovoljavaju neke kriterijume (podobnosti?) ali je i to jedva petina ili sestina budzeta koja od strane Ministarstva za kulturu ulazi u realizaciju filma. "Sve ostalo pociva na privatnoj inicijativi, a takva inicijativa u ovim okolnostima je ravna samoubistvu, jer ulaganja od osamsto do dva miliona maraka za realizaciju nekog filma, ne mogu na bilo koji nacin da se pokriju", kaze Zivojin Pavlovic. On dodaje da je prodaja filmova u inostranstvu nemoguca zbog postojeceg embarga i da bi se prilike barem delimicno promenile kada bi da se omogucio normalan protok kapitala. "Ali mi znamo da je u sadasnjem sistemu vlasti tako nesto nemoguce", kaze Zivojin Pavlovic. Kada govore o tim prilikama, ljudi iz sveta filma se uglavnom slazu, da domaca produkcija nece sasvim zamreti i da ce se proizvoditi par filmova godisnje. "Ali sta je to, i kakav je smisao takvog prezivljavanja", pita Pavlovic. "To je fingirana proizvodnja, jedna obicna iluzija koja ne moze biti osnov zdrave kinematografije." Mnogima je medjutim i to dovoljno, jer privid i simuliranje redovne produkcije, odvraca paznju od sustinskih pitanja koja se nuzno prelamaju i u sferi umetnosti. Zato su pozeljniji benigni filmovi koji ne govore nista, jer nekom ocito odgovara, da ovo vreme ostavi trag u iskrivljenom ogledalu.

Slobodan Kostic (AIM)