STA POSLE ZAVRSENOG FAKULTETA?

AIM JUNIOR Pristina

Od deset Univerziteta na kojima gradjani albanske nacionalnosti mogu da studiraju na svom maternjem jeziku, dva se nalaze van teritorije Albanije: jedan na Kosovu, a drugi u Makedoniji. Ove dve viskoskolske institucije razlikuju se od svih ostalih ne samo sto se nalaze van maticne Albanije, vec sto su i van obrazovnog sistema drzava u kojima funkcionisu, sto za posledicu ima da nisu priznati od strane Vlada tih drzava. Tako, albanski studenti ova dva Univerziteta, u Tetovu i Pristini, nakon zavrsenih studija imaju dosta problema sa nostrifikacijom diploma. Osim toga, njima nije omoguceno ni da normalno konkurisu za radna mesta u drzavnim i drustvenim organizacijama i institucijama.

Univerzitet u Tetovu je osnovan 1994. godine i od samog pocetka nalazi van skolskog sistema makedonske drzave. S druge strane, Univerzitet u Pristini je osnovan u normalnim okolnostima, medjutim, 1992. godine profesori i studenti ovog Univerziteta, zbog poznatih razloga, proterani su iz prostorija i kabineta, te su nastavu nastavili po privatnim objektima. Od tada, diplome ovog Univerziteta, jugoslovenske vlasti ne priznaju. Ali, ne treba zapostaviti ni cinjenicu da je SRJ trenutno zemlja sa najvecom stopom nezaposlenosti u Evropi te se i ovaj element u nekim slucajevima moze biti razlog zbog cega je inace tesko obezbediti radno mesto. Ako se ovome doda i to sto u ocima jugoslovenske javnosti i njegovog establismenta Albanci vaze ne samo kao osobe bez visokog obrazovanja, vec i nepismenima, jer ovi inace ne racunaju da se poslednjih sest godina odrzavala nastava za mlade na ovim prostorima, odnosno ne priznaju se diplome ni zavrsenih osnovnih niti srednjih skola, onda se stvara potpuna slika o perspektivi ovdasnjih akademaca.

S druge strane, najveci deo studenata i njihovih roditelja ne haje mnogo za obezbedjivanje radnih mesta u drzavnim organizacijama, jer kako sami kazu "nista ne ocekuju od ove drzave", koju gotovo niko od njih i ne priznaje kao svoju.

Sto se tice studenata koji su zavrsili fakultete iz oblasti drustvenih nauka, jezika ili egzaktnih nauka, priznavanje ili nepriznavanje diploma ne predstavlja tako veliki problem, jer "za njih ionako nema mesta u drzavnim i drustvenim organizacijama, koje se nalaze pod prinudnim merama uspostavljenim od strane srpskih vlasti, koje i tako nisu zainteresovane za zaposljavanje Albanaca". Za zaposljenje u privatnim firmama, njima je potrebno samo znaje, ne i diploma. Najcesce se mladi Albanci, koji su zavrsili svoje obrazovanje u paralelnom obrazovnom sistemu, ukoliko ima mogucnosti, odlucuju za radna mesta u osnovnim i srednjim skolama, koje su takodje deo paralelnog skolskog sistema. No, kako paralelni sistem obrazovanja nema neogranicene kapacitet za nove radnike, najveci broj njih je bez posla.

Prema nekim statistikama uradjenim na Kosovu, najveci broj nezaposlenih je medju lekarima i pravnicima. Posto oni ne mogu da se zaposle po skolama i privatnim firmama, kao sto ne mogu i da imaju neophodan kapital da otvore sopstvenu privatnu ordinaciju ili advokatski ured, jer im je pored diplome za to potrebna i drzavna dozvola, njihovu situaciju cesto koriste npr.,lekari koji su pre pocetka kosovske krize diplomirali. Jedna devojka koja je upravo diplomirala na stomatologiji, potrazila je posao u privatnoj ordinaciju: "Sef ordinacije me je primio na posao, ali moja plata iznosi svega 200 nemackih maraka mesecno, iako za samo dan rada zaradim toliko".

Druga mogucnost da tek diplomirani lekari dodju do radnog mesta su ordinacije humanitarnog i dobrotvornog Udruzenja "Majka Tereza", jer u njima rade samo Albanci. Medjutim, u ovim ordinacijama za svoj rad nisu placeni svi zaposleni. Uglavnom se radi volunterski i ono sto mladi dobijaju je praksa u radu sa pacijentima, nikako posao od kojeg i sami mogu da obezbede sredstva za zivot.

Ipak, ima i onih koji su se snasli i "prokljuvili" sistem po kojem mogu da nostrifikuju diplome u jugoslovenskoj drzavi i zaposle se u drzavnim bolnicama. Jedan od njih kaze: "Pre nego sto sam diplomirao, otisao sam u Bugarsku i tamo sam ispolagao ono malo ispita koji su mi ostali i tako sam dobio bugarsku diplomu, koju sam kasnije nostrifikovao u Beogradu". Ovaj lekar je bio medju prvima koji je nostrifikovao diplomu na ovaj nacin, u nekoj drzavi van ovih granica. On je kasnije uspeo da se zaposli u drzavnoj bolnici u Peci. Oni snalazljivi su od nostrifikovanja diploma razvili pravi biznis. Posto pronadju kompetentne licnosti, sa obe strane granice, potpisuju interne ugovore, i administrativne poslove oni zavrsavaju. S druge strane, mladi koji u svojoj nevolji traze razne nacine kako bi konacno zapoceli sa svojim profesionalnim radom, spremni su da daju pozamasne sume novca da bi to ostvarili. Tako, obzirom da u toku jedne godine na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Pristini diplomira 40 studenata, zahtevi za nostrifikacijom su dosta veliki. I kao na svakom trzistu, sto vise zahteva ima, cena je veca. Da student nostrifikuje svoju diplomu bez koriscenja veza "profesionalaca" vrlo je tesko, jer kompetentno administrativno osoblje nije zainteresovano da brojnim ljudima izda diplome, jer bi se s jedne strane obustavila delatnost "privatnih nostrifikatora", odnosno ostali bi bez svog dela "kolaca". Zbog ovih razloga, jedan drugi student medicine, koji je zeleo, "indirektno" da legalizuje diplomu paralelnog Medicinskog fakulteta - u Jugoslaviji kaze: "Poceo sam da se raspitujem i interesujem kako da zavrsim ovaj posao, ali sam doznao da je za to potrebno 20 hiljada nemackih maraka, novac koji ja nemam".

Tako su se mnogi univerzitetski obrazovani mladi Albanci ili predali ili su pronasli neko redno mesto van svoje profesije, ili su pak pobegli iz drzave u neku drugu, gde su nastavili sa postdiplomskim studijama. Mali broj njih je zaista i uspeo da nadje zaposlenje u svojoj struci.

U razgovoru sa prorektrom pristinskog Univerziteta Ahmetom Geca, doznali smo da za pohadjanje postidplomskih studija pristinski studenti nemaju nikakvog problema oko nostrifikacije svojih diploma. On isto tako kaze da "za postdiplomske studije osim diploma mi dajemo i posebne preporuke, koje pomazu nasim studentima da se upisu na fakultete drugih drzava. Posto u diplomi pise Republika Kosovo "koja jos nije priznata od strane medjunarodne zajednice", cesto mi dajemo i sertifikate bez ovog zaglavlja i tako nasi studenti mogu da nastave postdiplomske studije ili da se zaposle". Na ovaj nacin je nekoliko mladih albanskih lekara pronaslo nacin da potvrde svoje znanje i administrativnim putem. Najveci broj onih kojima se ne pruza nikakva mogucnost i izlaz cekaju da njihove politicke vodje preduzmu nesto kako bi im obezbedili prostora za bavljenje profesionalnim radom.

Sto se diplomiramnih pravnika tice, oni su se jos u samom pocetku slozili sa cinjenicom da ce raditi u paralelnom sistemu, gde Ustavno pravo koje oni izucavaju ne mogu da koriste u zakonodavstvu jugoslovenske drzave. Ostaje im jedino da se nadaju ostvarenju nacionalnih aspiracija. Diplomirani pravnici na paralelnom albanskom Univerzitetu mnogu da se zaposle u raznim albanskim politickim partijama, kao novinari ili nekom trecem mestu, a koje ne mora da bude vezi sa jugoslovenskim zakonodavstvom ili gde je neophodna diploma. Jedna studentkinja Pravnog fakulteta kaze: "Na nasem fakultetu se uci Ustav Republike Kosova, dok se predmeti uglavnom baziraju na zakonima bivse Jugolsavije", i dodaje da je jedini razlog zbog cega je ona upisala ova fakultet "izucavanje opstih predmeta, gde stice znanje o drzavnim uredjenjima i politickim sistemima. Ove stvari mogu posluziti bilo za novinarski posao bilo za rad u diplomatiji bilo koje drzavi", kaze ona.

Iz svega ovoga proizilazi da najveci broj albanskih lekara, pravnika, inzenjera, i drugih visokoobrazovanih kadrova ne moze da obezbedi radna mesta i vodi normalan zivot. Oni se nalaze na zivotnoj raskrsnici - sta da urade posle zavrsenog fakulteta i diplome stecene sa toliko muka?

AIM Pristina Virtyt GACAFERI