OSTRO REAGOVANJE TIRANE POSLE DOGADjAJA U GOSTIVARU

AIM JUNIOR Tirana

Tirana je osetno poostrila svoj stav u odnosu na susedno Skoplje. Dogadjaji koji su se dogodili izmedju etnickih Albanaca i makedonskih vlasti u Gostivaru, izazvali su ekstremne reakcije na albanskoj sceni - sto je nekako neocekivano za trenutak kroz koji prolazi maticna drzava. Najvisi drzavni zvanicnici, politicke partije, stampa i razne organizacije koristile su veoma ostre tonove zbog incidenata koji su se desili zbog skidanja albanske nacionalne zastave. Jedan preteci jezik u odnosu na slovenske susede, veoma nesvakidasnji za centralnu stampu, okarakterisao je stavove domacih medija, a u medjuvremenu nisu izostala ni izjasnjavanja oko stvorene situacije u albanskim regionima u Makedoniji u redovima visoke drzavne i partijske politike. Pocevsi od, tada predsednika, Berishe do premijera Finoa i ministra spoljnih poslova Starove, zajednicki imenitelj albanske pozicije bio je osudjivanje nasilja izvrsenog nad albanskom populacijom i zrtava koje je uzrokovalo policije i lokalni makedonski zvanicnici. Novine u Tirani, jezikom koji nije u njihovom stilu, nisu se libile da podsecaju starca Gligorova da bi milion kalasnjikova koje Albanci u Albaniji drze u svojim kucama bilo dovoljno, cak bi i ostalo, da bi se promenila karta drzave koju on drzi u svojoj kancelariji.

Klima koju su u Tirani stvorili nemiri u Gostivaru belezi najoostrije zaostravanje dve zemlje poslednjih godina. Ako se ima u vidu da je albanski zvanicni stav u odnosu na problem Makedonije bio redovno pod uticajem, u ovim poslednjim godinama, medjunarodnih konjuktura, ovo pozicioniranje predstavlja prvi izlazak van nekih okvira geopolitike koje je postavila petogodisnja kriza u bivsoj Jugoslaviji. Pre tri godine, Albanija je bila jedina susedna drzava Skoplja, koja je stala na stranu Gligorova u grcko - makedonskom konfliktu oko pitanja njenog naziva i zastave. Albanske luke su date na raspolaganje u vreme Meksijeve Vlade, da bi se kompenzirao trgovinski embargo koji je grcka strana uvela prema vestacki rodjene drzave. Jedan broj vojnika OUN je postavljen na granici sa Albanijom, a ipak i ova suvisna mera sigurnosti preduzeta od strane medjunarodne zajednice, tolerisana je od strane Tirane. Bilo je to vreme kada je Berisa i drzava koju je vodio, gledali u Zapad i kada se albanski predsednik smatrao jednim od glavnih cinioca mira u regionu.

Medjutim, makedonski odgovor u odnosu na albansko razumevanje bio je sasvim suprotan. Iako je tolerisano radjanje jedne drzave sa hibridnim sastavom i imenom, iako u ovoj igri odigranoj za zapadne interese Albanci nisu dobijali vec samo gubili, iako oni i danas cine iznad jedne trecine populacije u Bivsoj jugoslovenskoj Republici Makedoniji, zvanicno Skoplje je uvek pokazivalo stap umesto pruzene ruke. Incidenti na granici sa Albanijom, zlostavljanje i nasilje nad stotinama Albanaca na njenoj teritoriji, pokazivali su da izmedju Skoplja i Beograda nema mnogo razlike kada se radi o Albancima.

Poslednji dogadjaji u Gostivaru zatekli su albansku drzavu potpuno nespremnu. Haoticna politicka situacija kroz koju jos uvek prolazi Albanija, bez sumnje je uticala na snizavanje opsteg inetersovanja oko dogadjaja van drzavnih granica. Albanci van politicke drzave aktuelno dozivljavaju najdublju krizu nacionalnih osecanja i takva jedna pojava ima svoje poreklo u stvorenoj situaciji posle rusenja drzave i pocetka jednog neproglasenog gradjanskog rata, koji je do sada izazvao vise od dve hiljade zrtava. Osim ovoga, u stavovima u odnosu na Makedoniju u ne maloj meri je uticala i politicka linija koja se sledila tradicionalno, a koja je konsistirala na okretanju i druge strane lica, uvek kada je Gligorova drzava udarala prvu. Reminiscencije ove linije koja se sledila tokom pet godina, sada uglavnom dozivljavaju Albanci na teritoriji Makedonije, koji su se vise nego jednom osecali izdanim od strane njihove brace s druge strane granice.

Da li slucaj Gostivara predstavlja pokusaj za "jugoslavizacijom" Makedonije? Ovaj termin ne bi trebalo preuvelicavati, ako se ima u vidu cinjenica da unutar tek stvorenog i jos uvek nestabilnog politickog subjekta, kao sto je Makedonija, postoje svi cinioci koji bi mogli odvesti do krize slicnoj onoj koja se desila u velikoj Titovoj federalnoj drzavi. Razlika lezi u strazmerama i trenutku konflikta. Ako je pre pet godina podela Jugoslavije donela na stotine hiljada zrtava i trajala je dugo, u Makedoniji su sada intervenisali neki dodatni, uglavnom strani faktori, koji svakako stvaraju jednu klimu minimalne sigurnosti. Posto se nalazi na raskrsnici puteva i interesa koji povezuju Istok sa Zapadom, Makedonija u stvari predstavlja tezak kompromis koji je postignut izmedju svih strana na jugoistocnom Balkanu i zapadnih drzava. Ovako, cini se veoma teskim da ce se jedan komflikt importovati spolja. Ali, s druge strane se ne moze reci da unutrasnja situacija kategoricki odbacuje eventualni sudar medju populacijama koje pripadaju razlicitim nacionalnostima i religijama. Razlicliti nacionalizmi koje je bivsa Jugoslavija uveliko "proizvela" posle pada komunizma, mogu dovesti do eksplozije i poslednjeg dela federalne drzave, gde razlicite nacionalnosti nastavljaju da zive zajedno, u najmanju ruku zvanicno pod istim krovom, a sto bi uvuklo i Albance u jedan veoma opasan vrtlog.

U ovakvim okolnostima cini se da ce uloga Albanije sve vise da raste u srazmeri sa ponovnim uspostavljenjem drzave i jacanjem autoriteta njenih institucija. Nova politicka klasa koja je pobedila na junskim izborima, moze veoma lako da usvoji jednu ostriju poziciju u odnosu na arogantnu politiku Makedonije, ali svakako cini se nemogucom radikalizacija zvanicne linije. Debele linije po kojima je albanska politika isla u odnosu na istocnog suseda, sada su vec odbacene postizanjem mira u bivsoj Jugoslaviji.

AIM Tirana Skender MINXHOZI