OD PAKLA, DO RAJA

Odjeci (h)istorijske ustakmice

AIM, BEOGRAD, 26. 7. 1997.

Nekoliko dana uoci fudbalskog sudara "Partizana" i "Kroacije", u Beogradu je promovisana knjiga "Rat je poceo u Maksimiru" u kojoj se analiticari politickih prilika u Srbiji bave (ne)sramnom ulogom novinara u poslednjem ratu. Samo par dana posle "utakmice decenije", kako su mnogi okvalifikovali ovaj mec, mnogi, ne samo sportski novinari, gotovo skruseno su predlagali stampanje nove knjige: "Mir je poceo na stadionu Partizana".

Dogovor je izostao iz prostog razloga sto bi ova nova zbirka bila sastavljena od tekstova koji lice kao uskrsnja jaja sa minimalnim razlikama u nijansama boje. Jer, svi se slazu u kljcnoj stvari: ono sto su u Karadjordjevu "zaprzili" Slobodan Milosevic i Franjo Tudjman; sto su po belosvetskim prestonicama pokusali da "razblaze" Milan Milutinovic i Mate Granic, na Stadionu Partizana odbili su da "kusaju" fudbaleri Kroacije i njihovog beogradskog domacina. Momci su jednostavno igrali fudbal. Prilicno slab, doduse, ali je to plafon koji mogu da ponude najbolji timovi Hrvatske i Srbije.

Sasvim je normalno da se od sportskih rivala nesto slicno i ocekuje. Na koordinatama bivse SFRJ, medjutim, mnogo toga tek treba vratiti u granice normalnosti. Jer, poslednjih godina, posebno Hrvatima se uoci svakog susreta sa ekipama u kojima makar pola tima cine Srbi, prividjao Vukovar, a Srbi su, na drugoj strani, u svaki obracun sa ekipama koje na dresovima nose sahovnicu ulazili sa dodatnim motivom: vraticemo im za "Bljesak" i "Oluju" sa sve kamatom! Medjusobna "tepanja" - "Cedo" & "Ujo" godinama su se prolamala sportskim terenima sirom sveta na kojima su igrali Hrvati i Srbi (od raspada SFRJ odigrano 18 utakmica) i mnogi su, s pravom, strahovali od prvog susreta na "domacem terenu", prvog poratnog sudara dve ekipe: jedna iz zemlje "koja je dobila rat" i druge iz zenlje "koja nije ucestvovala u ratu"! Tako je, pre nego je i odigrana, ova utakmica postala - "istorijska".

Bez obzira sto su stizala upozorenja da je ovaj susret Hrvata i Jugoslovena mozda najbolja prilika "da fudbal zblizi dve zemlje koje su donedavno bile u sukobu" sama predigra utakmice obecavala je, najblaze receno, "uzbudljiv susret" do juce bliskih. Naelektrisanoj atmosferi najvise su doprinosila prepucavanja na temu "ko je ko": cim je iz Zgreba procurela "pouzdana informacija" koja kaze da je Ivica Kralj, golman "Partizana", "rodjeni Hrvat"; iz Beograda je odapeta "pouzdana strela" koja je nosila poruku gde se kaze da se otac Silvia Marica, fudbalera "Kroacije", zove Rajko, sto je po sudu onih koji su Srbi vise nego sto je to normalno, "cisto srpsko ime"! U "verbalni rat" ukljucili su se i sportski novinari. Odbijajuci ponudu Udruzenja sportskih novinara Beograda da odigraju revijalni mec fudbalskih selekcija, zagrebacke kolege su konstatovale kako se strasti jos nisu smirile:

"Rat nije partija tenisa, rat je cinjenica" - poruceno je iz Zgreba.

Da se strasti, sto se navijaca tice, jos dugo nece smiriti, culo se i tokom vruceg radio kontakta, prvog posle rata, izmedju vodja navijaca "Dinama" i "Partizana" kad su jedan drugom uputili sijaset tipicnih navijackih "komplimenata" iz kopova svojih tribina.

Na sam dan utakmice, pokazalo se da strahu, ipak, nema mesta. Mozda najvise zbog cinjenice da "Bed blu bojsi", vatreni navijaci zagrebackog kluba koji tesko preko usta prevaljuju ime "Kroacija", nisu ni pokusali da se priblize nekadasnjoj bratstvo-jedinstvujucoj prestonici. Ne samo zbog utakmice "visokog rizika", iz unutrasnjosti Srbije povucen je ka Beogradu impozantan broj policiajaca. Tokom prepodneva, za vreme inauguracije Slobodana Milosevica u i zvanicno prvog coveka SRJ, dobar deo "Grobara" muski se istutnjao ulicama Beograda, a mnogi od njih su stigli i da bace po koju staru cipelu na Milosevicev (Titov, zapravo) "mercedes 600 pulman".

Par sati uoci utakmice, na prilazima Stadiona "Partizan" bilo je daleko vise policajaca nego navijaca. Na atletskoj stazi stadiona, stotinak policajaca je sve vreme bilo okrenuto publici. Kod izlaza na teren, ceo vod policije. Policajci na konjima, policajci sa psima, policajci sa navijacima, na tribinama, i to na svakih deset metara, u grupi po petorica...

"Bog te maz'o, ima ih vise nego "Grobara" - dobacio je neko.

Na ulazu u stadion, policija je pretresla sve gledaoce, redom, oduzimala im sve cvrste predmete, pa cak i plasticne upaljace i pedesetoparce... Jedan postariji gospodin, zarad utakmice, morao je da se odrekne lepo izrezbarene tabakere...

Iako su Hrvati ocekivali pakao, maltene se nisu zatekli u raju. Na zalost svih onih, a nije ih bilo malo, koji su najavljivali haotican i incidentan "sudar", od istorijske utakmice, ostace zapamcen tek rezultat!!! Nije bilo cak ni nekog grubljeg faula. Navijanje je bilo ravno onom na utakmici "Partizana" protiv kakvog srbijanskog prvoligasa.

Doduse, u skladu sa tradicijom, zagrebacki fudbaleri su docekani zvizducima koji su trajali manje od 30 sekundi (protiv "Zvezde" obicaj nalaze zvizduk od najmanje 60 sekundi). Na meti "Grobara", kako se i ocekivalo, najcesce je bio Robert Prosinecki, i to ne sto je Hrvat ili sto igra u "Kroaciji", vec prosto zato sto mu verni navijaci "Partizana" nikad nisu oprostili sto je nekad igrao u - "Zvezdi".

Na samom pocetku i par puta tokom utakmice culo se gotovo stidljivo skandiranje - "Ustase, ustase" - sto nije posebno iritiralo hrvatske nogometase, ali jeste i te kako obradovalo Stjepana Spajica, predsednika kluba "Hrvatski Dragovoljac", koji je na utakmicu u Beograd dosao o svom trosku i automobilom sa zagrebackim registarskim tablicama:

"Najvise bih voleo da igramo na stadionu Partizana, u crnim dresovima, sa velikim grbom na grudima. Zato sam bio pocastvovan kada su navijaci poceli da skandiraju 'ustase, ustase". To nisam doziveo ni u Zagrebu" - izjavio je Spajic novinarima.

Kako je utakmica odmicala i navijacki huk je splasnjavao... Fudbalere "Partizana" iz stanja metiljavosti i letargije nije izvukao ni poklic - "Igrajte za Srbiju", pa ni gotovo molba, posle nekoliko kolosalnih sansi "Kroacije" - "Igrajte fudbal".

Daleko uzbudljivije te veceri bilo je u svecanoj lozi Stadiona "Partizan", gde se, pored nekoliko hrvatskih sportskih zvanicnika, na celu sa neizbeznim Cirom Blazevicem, nasla gotovo kompletna postava srbijanske vladajuce partije... U lozi, ali i za sankom, te veceri su vidjeni Mirko Marjanovic, premijer Srbije, Zoran Lilic, bivsi predsednik SRJ i potencijalni predsednik Srbije, Dragan Tomic, predsednik Skupstine Srbije, Milorad Vucelic, potpredsednik SPS-a i desna, pardon, leva ruka predsednika Milosevica, Radmilo Bogdanovic, Srdjan Nikolic, Margit Savovic... Odatle su svi pozurili na prijem JUL-a, gde ih je vec cekao Slobodan Milosevic, predsednik SRJ, koga sudeci po izjavama njegovih saradnika "klupska takmicenja uopste ne zanimaju".

U naknadnim izvestajima i komentarima utakmice, u srbijanskim medijima malo ko je priznao daleko bolju igru "Kroacije". Opste je misljenje da su organizatori ove utakmice "polozili evropski ispit zrelosti". Hrvati su bez problema priznali da je sve bilo u najboljem redu; faks poruka stigla je i od UEFA...

No, zavrseno je tek prvo poluvreme!!! Tenziju uoci drugog susreta dizu neki naslovi iz tiska poput ovog, recimo - "Bitku smo izgubili, ali dobicemo rat", ali i ucestale najave radikalnih "Grobara" da krecu put Zagreba! Ipak, tesko je poverovati da ce zagrebacki domacini dozvoliti da im kontrola izmakne iz ruku. Ne zbog toga sto su ih beogradski organizatori na to obavezali, vec, prosto, zbog toga, sto to nije u njihovom maniru.

A sto se (h)istorijske utakmice izmedju Srba i Hrvata tice: daj Boze da do nje dodje. Za koju godinu, u finalu Svetskog fudbalskog prvenstva. Pa, kom opanci, kom obojci. I bez prica o paklu ili raju.

Slavisa Lekic (AIM)