KO CE BITI TRECI I KOMADNOM TRILINGU

Nova Vrhovna komanda oruzanih snaga SR Jugoslavije

AIM, BEOGRAD, 25. 7. 1997.

Spekulacije o tome kako Slobodan Milosevic smenjuje ili salje u prevremenu mirovinu nacelnika generalstaba Vojske Jugoslavije Momcila Perisica traju gotovo od casa kada je i "instaliran" na celnu poziciju u YU Generalstabu. Dolaskom Milosevica na celo drzave ,ovih dana je prica o "nestabilnom" generalu ponovo u centru paznje analiticara ovdaznjih zbivanja.

Izmedju nekoliko imena koja su se pojavljivala u nagadjanjima o tome ko bi mogao da bude "desantiran" na Perisicevo komandno mesto - Dragoljub Ojdanic je najfrekventnije ime. Ako je moze biti i tacno da Ojdanic ideoloski sasvim naginje "u levo", to jest, ka dr Mirjani Markovic, sto se uzima kao prednost u poredjenju s Perisicem, ovaj potonji, osim sto ima neuporedivo "bogatiju" ratnu biografiju - spada u samo jezgro srpske nacionalisticke elite, a taj "kvalitet" ponovo raste na Milosevicevom politickom cenovniku.

Od prvog coveka vojske, njegove smene ili opstanka daleko je medjutim vaznije pitanje kako ce funkcionisati novi Vrhovni savet odbrane. Po Ustavu SR Jugoslavije cine ga predsednik savezne drzave i predsednici federalnih jedinica. Posto komandovanje federalnog predsednika kao vrhovnog komandanta oruzanih snaga SRJ, biva validno tek na temelju odluka Vrhovnog saveta, to je od velikog znacaja da ideju vrhovnog komandanta podrzi bar jedan od preostala dva clana Vrhovne komande. Iako se Vojska u dosadasnjem funkcionisanju Miloseviceve vlasti nije cak ni pominjala kao neophodan cinilac do sada je njemu bilo lako da apsolutno gospodari i u Vrhovnoj komandi, jer su Zoran Lilic, kao dosadasnji nominalni vrhovni komandant, i crnogorski predsednik Momir Bulatovic bili bezrezervno njegovi ljudi. Ali, da li ce vrhovno komandovanje u SR Jugoslaviji biti operativno i efikasno po meri Milosevicevih potreba ukoliko na najvaljenim predsednickim izborima ni u Srbiji ni u Crnoj Gori ne bude izabran predsednik po Milosevicevoj volji?

Uostalom, zasto je sad odjednom i Vojska Jugoslavije postala vazna za Vodju, zasto je "vojno pitanje" sa margine premesteno u centar ovdasnjeg politickog procesa?

Otkako je Milosevicev stab otvorio mogucnost da Milosevic uskoci na Lilicevo mesto, Vojska jugoslavije biva izdignuta na rang "kohezionog" i "stabilizacionog faktora Savezene Republike Jugoslavije". Time na psiholoskoj ravni i funkcija federalnog predsednika izlazi iz dosadasnje Liliceve protokolarne anonimnosti na siroki kolosek od "vitalnog znacaja" za saveznu drzavu.

Drugo, da bi srbijansko-crnogorska federacija opstala i kako-tako "federirala" nuzno je u izvesnoj meri, po logici Milosevicevog strucnog tima, disciplinovati uzjogunjene Crnogorce. A taj posao ipak ne moze da obavi savezna policija (jer i Crna Gora ima i vlastitu policiju) uprkos tome sto je Milosevic i policijsko teziste iz Srbije izmestio na savezni nivo. I u tu bresu sad ubacuje Vojsku Jugoslavije sa vec pomenutom toboznjom ulogom kohezionog i stabilizacionog faktora savezne drzave, a u pozadini svega uvek stoji pretnja oruzanom silom, silom u svakom casu pripravnom da "spasava drzavu" od "razorne sprege spoljnjeg i unutrasnjeg neprijatelja".

Stoga ne preteruju oni vojni analiticari koji su skloni da sve takticke i zdruzeno-takticke vezbe operativnih i ratnih sastava Vojske Jugoslavije, izvedene u poslednje vreme na teritoriji Crne Gore (od proslogodisnje "Laser-21" do nedavne "Skok-97") - posmatraju u korelaciji sa recenom tezom. Utoliko pre, ako se zna da su na tim vezbama svoje reflekse obavezno izostravali delovi Kosrpusa spsecijalnih jedinica VJ i da je "drugo oko" dvoclane federacije obicno zatvarano sa severa (aerodrom u Golubovcima) vazdusnim, a sa juga pomorskim desantom.

I generalima i Milosevicu savrseno je jasno da bez savezne drzave ne moze opstati ni Vojska Jugoslavije (velicinom, organizaciono, formacijski, niti ikako drugacije) niti bi Milosevic, koliko god da bi bio spretan i bezobziran, mogao da pronadje novi modus ocuvanja svoje vlasti, pa su u toj tacki interesi generala i novog im vrhovnog komandanta kompatibilni.

Socijalisti Srbije za sada su resili svoj najveci problem: sto na misice, sto na prevaru - udomili su Slobodana Milosevica. Ali, ostaje im jos jedna "kvadratura kruga": izbor predsednika Srbije. Evidentno odugovlacenje sa predlaganjem kandidata za predsednika Repblike danas okoncano zvanicnim predlogom Zorana Lilica kao kanidata levice na prestojecim izborima.Kako sada stvari stoje "rezervni" kandidat SPS, sudeci po toleranciji vladajuce partije prema fasistickim ispadima je sef radikala Vojislav Seselj.

Ne bi trebalo sumnjati u to, da bi ovaj negdasnji, po Slobodanu Milosevicu, "najsimpaticniji politicar" iz srbijanske opozicije u slucaju da dobije predsednicke izbore bio i njegov pozeljan saradnik i u "trilingu" Vrhovne komande. U tom slucaju bilo skoro i nebitno ko ce dobiti predsednicke izbore u Crnoj Gori.

Za ovu pricu zanimljivo je i to da Vojislav Seselj (prema nekim saznanjima) ima ne mala uporista u profesionalnom (i to pretezno mladjem) kadru Vojske Jugoslavije. Taj fenomen jos niko podrobnije nije istrazivao, a povrsne analize ukazuju na nekoliko dodoirnih tacaka izmedju oficira i lidera radikala.

Najpre, neke staresine Vojske Jugoslavije i "cetnicki vojvoda" vezani su "cvrstim ratnim drugarstvom" koje datira jos iz onih vremena kada je Seselj u uniformi "ljutog srpskog ratnika", sa "kalasnjikovim" u ruci, a sve u drustvu vojnih komandira i komandanata, nad rusevinama Vukovara uralao: "Ja nisam vodja, ja sam vojskovodja!" Njegov sovinisticki kredo kao da je nasao plodno tle medju gubitnicki frustriranim, materijalno i drustveno marginalizovanim, a nacionalisticki indoktriniranim profesionalnim delom VJ. Valjda je jedino u tom kontekstu i moguce razumeti kad, na primer, jedan mladji major u neoficijelnom razgovoru gotovo vatreno brani najnoviji Seseljev fasisticki "podvig" u slucaju maltretiranja zemunske porodice Barbalic,hrvatskog porekla.

Najposle, izgleda da medju oficirima nije malo onih koji su uvereni da im bas rigidni Vojislav Seselj, , makar i "samo" kao clan Vrhovnog saveta odbrane, mogao pomoci da im se vrate iscezli "cast i dostojanstvo profesije". A u sredisnjici te oficirske privrzenosti vojvodi Seselju usanceno je verovanje da bi bas on po svaku cenu sprecio izrucenje Haskom tribunalu poznate "oficirske trojke" (Sljivancanin, Mrksic, Radic) optuzene za ratne zlocine.

Dakle, bice da su sasvim realne zelje jednog dela oficirskog i (generalskog) kora Vojske Jugoslavije, da Vojislav Seselj postane novi predsednik Srbije, a time i clan Vrhovne komande.

Stipe Sikavica (AIM)