DOBA OPSTEG RAZOCARENJA
Intervju: Aleksandar Tisma
" Zlo, mnogo vise, pruza mogucnosti masti. Kao i u romanima, zlo daje mnogo vise prilike za razna interesantna tumacenja, za iskazivanje specijalnih znanja. Intelektualci su ono sto jesu, mi sad vidimo sta su" (A.Tisma)
AIM, BEOGRAD, 23. 7. 1997.
Jugoslovenski knjizevnik Aleksandar Tisma dobio je, ovih dana, Orden viteza nacionalnog reda Francuske za celokupno knjizevno delo i zalaganja za humanisticke vrednosti. To je prvo drzavno priznanje koje je dobio ovaj ugledni knjizevnik. Njegovi romani i price nagradjeni su prestiznim knjizevnim priznanjima (Andriceva, NiN-ova, nagrada Sajma knjiga u Lajpcigu za evropsko razumevanje), prvi je poneo nagradu "Nase Borbe" za toleranciju. Uvek skeptican prema ljudskoj prirodi i nepoverljiv prema covekovoj volji za busanjem u prsa i krupne reci, bio je, od pocetka rata na tlu Jugoslavije medju onom manjinom koja se borila za mir i toleranciju i kad je bilo veoma tesko sapnuti "neznu rec u debelo uho". Dve i po godine ("kad su svi, ili gotovo svi, od razumnih ljudi postali huskaci na rat", a "sve je podivljalo" i "podleglo nacionalistickom zanosu") ziveo je u Francuskoj.
Ponovo zivi u Novom Sadu.
O svom prvom drzavnom priznanju kaze:
- Ja to dozivljavam na dva nacina. Licno, i kao covek koji razmislja. Licno dozivljavam tako kao neku cud sudbine. Zaista, sam uvek izbegavao te drzavne strukture, sklon sam anarhizmu i, uopste, da negiram vrednost postojanja drzave, mada znam da je ona nuznost. Licno, imam jedan odnos zacudjenosti. Kao covek razuma, znam da taj orden nije dat meni samo iz neke cudi, nego da je to proracunat gest ljudi koji o tome vode racuna. Francuska drzava ponovo pocinje da daje odlikovanja i ljudima iz Jugoslavije, i sada morala je da odluci kome: oni su dosli do zakljucka da to budem ja; kao covek koji se nisam, da tako kazem, kompromitovao u toj ratnoj opciji, a s druge strane, kao covek koji je pokazao i svoju naklonost prema Francuskoj, jer sam upravo u Francusku otisao, kad sam otisao od rata.
POVRSNOST
* Mnogi intelektualci su se, u politici, kompromitovali navijanjem za mrznju i za zlo. Kako dozivljavate odnos intelektualca i drzave? Kolika je odgovornost intelektualne elite za zlo koje smo doziveli?
- Mi precenjujemo poziv intelektualca. Prvo, zovemo intelektualcem svakog ko je zavrsio fakultet. To je greska. Ima ljudi koji su zavrsili fakultet, i magistrirali, i doktorirali i ostali su - savrseno neobrazovani: ne poznaju sveta, ne poznaju druge oblasti, nemaju talenta da zamisle ljude druge vrste. Nemaju maste. Da ne govorimo da mogu biti i glupi. U normalno, mirnodopsko, vreme oni su marginalni. U momentu kad nacija dospeva u iskusenje, trazi se njihovas glava, njihova mudrost. Da oni objasne naciji zasto treba da gine, zasto treba da ubija, zasto treba da pati i nanosi patnju drugima.
Intelektualac nema veliki izbor. Moze da kaze: ne, nije tacno da moramo da ginemo, da nanosimo drugom patnju, da ubijamo. Ako to kaze, ispao je iz objasnjavacke igre. Postaje izdajnik, onaj koji sluzi neprijatelju. Moze to samo jedanput da kaze, pogotovo u zemljama gde su javna glasila u rukama vladajuce partije. Njegovo misljenje se, jednostavno, nece ni cuti, nece se ni znati, u najboljem slucaju ce ga zaboraviti.
Drugi, povuceni mogucnoscu da se, jedanput u zivotu, cuju i vide, pokleknu. Jednom profesionalnom vojniku moze da se dogodi da ceo zivot prozivi da nema rata i - sve je bilo uzalud: uzalud je ucio kako se ubija, kako se puni puska, kako se koristi top. Prosao mu zivot, otisao u penziju, nikad nista nije uradio, nije se proslavio, nije se culo njegovo ime cak ni u dnevnoj zapovesti. Nista. Tako je i sa intelektualcima. Ako prodje bez neke guzve, on nikad nije dospeo u zizu interesovanja. Ali rat mu pruza priliku: postao je potreban. Politicar ne zna mnogo sta, i tu je intelektualac da to objasni sa stanovista istorije, etike, psihologije, sociologije... On tu moze da se pokaze. To je prilika da on blesne, da se njegovo ime cuje, da se on pojavi, da mu se ljudi dive: "a, vidis, i mi imamo takvih, nismo ni znali, sad vidimo da imamo medju nama jedan takav sjajan um"! To iskusenje je za mnoge isuvise veliko. Ono utice da se intelektualci stave na stranu politike kada dodje do konflikata.
* Zasto na stranu zla?
- Uvek je vise sanse u zlu. Zla ima vise. Za dobro, oni nisu ni potrebni. U zlu treba naucnik, jer dokazati zlo je, zaista, tesko, tu treba neki sofisticirani um. Osim toga, zlo, mnogo vise, pruza mogucnosti masti. Kao i u romanima, zlo daje mnogo vise prilike za razna interesantna tumacenja, za iskazivanje specijalnih znanja.
KRIVICA
* Haski tribunal sudi izvrsiocima, onima koji su okrvavili ruke. Da to urade pripremili su ih mediji i intelektualna elita. Kolika je njihova krivica?
- Ne moze se, ocigledno, svaka krivica definisati. Ako bi kaznjavali sve te izjave i te pozive na rat ratnih huskaca, dosli biste u situaciju da kaznjavate verbalni delikt. Mislim da ne mozemo ici tako daleko da ljude pozivamo na odgovornost za ono sto su rekli, jer bi dosli dotle da niko ne bi smeo ni da pisne. Intelektualci su ono sto jesu, mi sad vidimo sta su. Sva ona sumnja koju jednostavan covek, seljak ili manuelni radnik ima prema intelektualcu, opravdana je. To se sada vidi. Ne uzdizem ja neobrazovane. Nisu oni nista bolji. I oni su ljudi, i mogu da budu, isto tako, surovi. Samo, barem im se ne cuje glas. Oni, sami za sebe, i samo sa svojom zenom, raspredaju te svoje, cesto pogresne, zakljucke. Intelektualac ima siroko polje: ima novine, ima casopise, ima ekran. Utoliko je vise za osudu njegovo ponasanje.
* Sta smo sve mi, izgubili u ovom ratu u kojem "nikad nismo ucestvovali"?
- Najvise, vezu sa svetom. Sad se pokazuje da je za vezu sa svetom potrebna izvesna raznovrsnost. Ja sam vrlo dobro znao Madjarsku pre ovog naseg rata, u razdoblju izmedju Drugog svetskog, i ovog naseg, rata. Madjarska koja je zbog nekih nerazumnih poteza
- kao sto je bilo prikljucenje Hitleru, losa nacionalna politikom, koja nije priznavala manjine, gazila ih je i prezirala
- ta nekadasnja velika Madjarska, postala je jedna vrlo izolovana zemlja. Celo ovo razdoblje, od Prvog, preko Drugog svetskog rata, sve do danas, prozivela je u izolaciji, u zapecku, u nedostatku bilo kakve komunikacije. Sada mi dolazimo u tu situaciju. Imali smo divne veze sa Zapadom, sa Istokom, sa Jugom, zato sto smi bili raznovrsni. Postojalo je vise tih kanala: neki su isli preko Slovenije, neki kroz Makedoniju, neki kroz Vojvodinu, prema Madjarskoj i Rumuniji. Mi smo sada jedno i to je jedan od razloga sto se sada izolujemo. Na zalost, to ce dugo potrajati. U Madjarskoj je to potrajalo nekih sedamdesetak godina.
RECIDIVI
* Svedoci smo recidiva: ponovo izbaciju ljude na ulicu samo zato sto su druge nacije. Da li je ponovo doslo vreme "pustanja krvi"?
- Verujem da je to manipulacija vlasti, da nije raspolozenje masa. Mislim da su mase, jos uvek, dovoljno zasicene razocarenjem u etnicki rat da bi ga, sada, ponovo pokrenule. Ovo su trzaji nacionalista da malo isprave rezultat izgubljenog rata
- ili, ako hocete, nedovoljno dobijenog rata - bacakaju se. Imam osecaj da mase danas ne bi posle u rat.
* Kako dozivljavate podatak da su, po ispitivanjima javnog mnjenja, Seseljevi radikali veoma popularni u Vojvodini?
- Nemojmo zaboraviti koliko je demokratska opozicija nemocna. Ona, nazalost, ne daje nikakav program izlasaka iz sadasnjih teskoca. S druge strane, radikali masu brzim resenjima: traze vecu cenu zita, redovne penzije... Mase zbog toga sticu utisak da bi radikali, makar i silom, resili sadasnju krizu i mrtvilo. Koalicija "Vojvodina" ima sansu da prezuzem dobar deo glasaca radikala, jer, parola "tacku na pljacku" zapravo je odgovor da ono sto Vojvodinu tisti.
* Vojvodjani gaje mit o Vojvodini kao kosmopolitiskoj, multinacionalnoj, multikulturnoj, tolerantnoj sredini. Otkud ovde seseljevski radikalizam, ko su njegovi glasaci?
- Mi imamo masu zivlja koji je dosao spolja u Vojvodinu i koji se jos nije prilagodio Vojvodini njenom shvatanju i mentalitetu. A drugo i u samom sastavu starosedelcackog zivlja ima ljudi koji bi da poraze poprave na racun drugih nacija. To je cinjenica koja zbunjuje i tesko je shvatljiva u sredini koja je navikla da zivi u zajednici sa drugim nacijama. Ali, moramo da vidimo da i to postoji.
* Da li je agresija jedini izlaz koji prosecni ljudi vide?
- Za sada jeste. Ideja o Evropi kao harmonicnoj sredini se kod nas pojavila tek u toku ovog rata. Nasa sredina uopste nije bila svesna sta se desava. Stalno je zivela u toj podeli izmedju Istoka i Zapada. Sada je nastalo doba opsteg razocarenja. Svi se okrecu sebi i niko nece da slusa drugoga. Ne priznajemo to sto se desilo. Necemo da slusamo ni o krivicama pojedinih ni o Haskom sudu i to je sada takva faza koja ce potrajati koliko bude potrajala. Mozda ce nas neka od tih sudjenja naterati da sagledamo nesto sto nismo znali, a ako ne, takvo stanje ce potrajati tim duze. Jer, ipak, da ostanemo jedini van Evrope, dosta je tesko zamisliti. Mi cemo se jednom morati konfrontirati sa misljenjima, sa shvatanjima Evrope. Stogod to bude kasnije, time cemo biti u losijem polozaju. Za sada smo toliko ogorceni da nismo u stanju da se sa time suocimo. Nemamo ni ljude. Pokazalo se da je opozicija, i sama neslozna, i sama opterecena licnim shvatanjima, ob racunima i interesima i, za njom je tesko ici.
Milena Putnik (AIM)