LOPOVI I ZANDARI
Predrag Koraksic- Corax, karikaturista
Radio B92 je ovih dana objavio izbor iz recentnog Coraxovog opusa, pod nazivom "Lopovi i zandari", posvecenog zbvanjima na uicama srpskih gradova tokom protekle jeseni i zime, dok se rezim uhvacen u kradji batrgao kako da se izvuce iz nevolje
AIM, BEOGRAD, 22. 7. 1997.
Mrgodni i pompezni vladari balkanskih plemena drze svoje podanike u pokornosti tako sto im ulivaju strahopostovanje, s posebnim naglaskom na prvi deo ove kovanice - na strah. Naravno, da bi neko ili nesto bilo strasno - ono ne sme biti izvrgnuto ruglu, parodiji, travestiji; ono sto se moze prikazati smesnim, trenutno gubi dobar deo autoriteta gradjenog na (pri)sili. Zato se ovdasnji vladaoci, vise od ozbiljnih i mudrih analiticara njihove politike, boje i uzasavaju svakoga ko ume da se, bez prizemnih uvreda i vulgarnosti, "surovo" nasali na njihov racun.
Dragocenu ulogu mentalnih higijenicara nacije - onih koji smeju i umeju da iskarikiraju Gospodara i tako ga, zapravo prikazu u pravom svetlu (na ovom terenu to i nije neki paradoks)
- u Hrvatskoj obavljaju tri splitska urbana "otkacenjaka" koji se zajedno zovu "Studio Viva Ludez", i koji izdaju glasoviti "Feral Tribune". Iza njih, ipak, stoji kakva-takva redakcijsko-tehnicka masinerija i infrastruktura. U Srbiji sve to radi jedan covek, sam sa svojim crtackim priborom - iskusni beogradski karikaturista Predrag Koraksic - Corax.
Priljeznijim citaocima (ex)jugoslovenske stampe Corax je poznat vec decenijama; u vremenima obaveznog "ezopovskog jezika" izgradio je osebujan i prepoznatljiv crtacki i narativni stil, baziran na karikaturi bez reci. Dugo je radio kao karikaturista "Vecernjih novosti", ali se pocetkom devedesetih ispostavilo da to (vise) nije srecan izbor ni za njega ni za njih: Corax je odmah nepogresivo prepoznao opasnost "projekta Milosevic", i od samog pocetka ludila "antibirokratske revolucije" i svega sto je usledilo, stavio se na stranu razuma, uz nos vecinskom javnom mnjenju. Zato je presao u nedeljnik "Vreme", tada prakticno jedinu publikaciju u Srbiji koja je mogla da "apsorbuje" takav diskurs. Od tada, njegove karikature u "Vremenu" i dnevniku "Nasa Borba" postaju svakodnevna mora vlastodrzaca: iskreniji pripadnici vladajuceg sloja ce vam, u trenucima slabosti, priznati da uvek sa zebnjom otvaraju stranice novina za koje Corax radi, plaseci se da ne zateknu svoj lik u nekoj "nedolicnoj" situaciji koja, uh, tako razotkrivajuce bolno korespondira sa aktuelnom stvarnoscu...
Iako nastaju kao aktuelni dnevni komentar, Coraxove karikature su dovoljno univerzalna i demaskirajuca analiza ne samo jedne politike nego i jednog mentalnog sklopa, pa i vecinskog duhovnog stanja nacije, da ne gube aktuelnost ni dugo nakon izvornog objavljivanja. To se najbolje moze videti po knjigama-kolekcijama karikatura koje Corax periodicno izdaje. Posle "Gradjanskog bukvara", "Bukvara za odrasle", i "Familije", Radio B92 je ovih dana objavio izbor iz recentnog Coraxovog opusa, pod nazivom "Lopovi i zandari". Ako su prve dve Coraxove zbirke prikazivale pripremanje i pocetak, odnosno vrhunac, rata u Bosni i Hrvatskoj, sa grotesknim likovima Titovih, Slobinih, Franjinih i ostalih generala, Predsednika Tog i Tog, sve vecih drzavnika sve manjih drzava i ostale menazerije koja je majstorski upropastila zivote miliona, i ako se treca nemilosrdno bavila prirodom "Familije", to jest srpske vladajuce piramide, aktuelna kolekcija posvecena je zbivanjima na ulicama srpskih gradova tokom protekle jeseni i zime, dok se rezim uhvacen u kLradji batrgao kako da se izvuce iz nevolje. Corax prikazuje srpske vlastodrsce i njihove trabante u svoj njihovoj moralnoj bedi i vizuelnoj nakaznosti lazi, upucujuci sve simpatije ne opozicionim liderima - koji su u medjuvremenu dali sve od sebe da postanu junaci sledece Coraxove knjige - nego gradjanima koji su se tri meseca izlagali mrazu i policijskim pendrecima i smrkovima braneci najelementarnije gradjansko dostojanstvo. Naime, da je ocigledna izborna kradja prosla nekaznjeno, rezim bi mogao da nam uradi bas sve. U toj velicanstvenoj "zutoj revoluciji" - koja je liderima opozicije prakticno nezasluzeno poklonjena, te su je oni olako i procerdali - uloga Predraga Koraksica je bila vrlo zapazena: kao gradjanin, svakodnevno je bio deo kolone setaca, sa prodornom pistaljkom, crnom kapom, i neizbeznim radio-walkmanom; kao karikaturista, iscrtavao je dnevnu hroniku gradjanskog protesta: tako je i postao jedan od simbola antilopovskog bunta, pa je neko danima nosio transparent "Coraxa za predsednika".
Tolerantan odnos prema karikaturi jedan je od pouzdanih nacina za procenu demokratske (ne)kulture jednog politicara: "junaci" Coraxovih karikatura se cuvaju javnih reakcija na njegove "portrete" ali su na njih, ipak, itekako osetljivi. To je priznao i donedavni srpski ministar informacija Aleksandar Tijanic, koji se vratio novinarstvu, i u jednom od novijih tekstova izneo neke zanimljive i "znakovite" reakcije svojih bivsih "kolega" iz politickih struktura na Coraxove crtane invektive. Usput je, na svoj zajedljiv nacin, opisao i vlastitu reakciju: "slatko sam se smejao Coraxovoj karikaturi dok mi neko nije rekao da sam na njoj - ja"...
Paralela sa "podrivackom delatnoscu" jednog "Ferala" nije slucajna: kao test demokraticnosti rezima i, mozda jos vise, drzavnicke sujete, i "Feralove" fotomontaze i verbalne provokacije i Coraxova crtana hronika "odlepljivanja" jedne nacije dobijaju siri kulturoloski znacaj, i bice najjaci dokaz u prilog tezi da je i u apokalipticnim devedesetim godinama na juznoslovenskom prostoru bilo onih koji nisu pristajali na kombinaciju kica, lazi i krvi kao jedini moguci nacin zivota. Mozda to i nije mnogo, ali ce valjda biti dovoljno za "otkup" nasih dusa. Verovatno da, svojim cinjenjem ili necinjenjem, ni toliko nismo zasluzili.
Teofil Pancic (AIM)