MAJSTOR MANEVRA NA MALIM PROSTORIMA

Ekspresni izbor Milosevica za predsednika SRJ

Naviknut na neogranicenu institucionalnu moc Slobodan Milosevic, izborom na novu finkciju, po prvi put dolazi u situaciju da vlada samo na osnovu necega sto ne pise ni u jednom ustavu i sto se tesko moze "napipati", a to je njegova autoritet. Po prvi put suocava se i sa sasvim realnom mogucnoscu da mu se pruzi institucionalni otpor, na sta on svakako nije navikao.

AIM, BEOGRAD, 18. 7. 1997

"Funkcija predsednika SR Jugoslavije nece biti ista kao do sada. Umesto slanja telegrama, od sada ce biti izrazena zelja za primanjem telegrama".

Ovo prilicno efektno poredjenje Zorana Lilica i Slobodana Milosevica, starog i novog predsednika SRJ i njihov pristup istom poslu, pripada bivsem gradonacelniku Beograda Nebojsi Covicu i svakako zasluzuje da udje u najuzi izbor uspelih komentara i izjava posvecenih proslonedeljnoj smeni na vrhu savezne drzave. Kao covek koji dobro poznaje stvari "iznutra" i oko vlasti, ali i naglasenu Milosevicevu sklonost da uvek uzme vise nego sto mu ustav pruza, Covic je istovremeno i jasno odredio u kom ce pravcu stvari ubuduce ici: Milosevicu ce Liliceve papuce izgleda biti pretesne.

U najuzi izbor efektnih izjava povodom Milosevcevog ekspresnog izbora na mesto predsednika SRJ, moglo bi da udje i mnogo toga sto je o njemu za skupstinskom govornicom proslog utorka izgovorio aktuelni gradonacelnik Beograda Zoran Djindjic. Ni Djindjic, kao ni njegov predhodnik Covic, nema inace nikakvih predrasuda oko toga sta ce Milosevic ciniti na novoj funkciji, pa predvidja novo vanistitucionalno gomilanje moci i novo koriscenje drzavnih institucija kao najobicnijih paravana. Svoje protivljenje nastavljanju takve prakse i Milosevicevom izboru na mesto predsednika SRJ, Djindjic je pokusao da objasni pozivanjem na narodnu poslovicu. Po njemu, Srbija je bila "zelen bor" za koji se svojevremeno uhvatio Milosevic i osusio ga moralno, ekonomski i socijalno. "Ostao nam je jos samo 'boric' koji se zove SR Jugoslavija i vredi li ga dati u ruke nekome u cijim su se rukama i mnogo zeleniji i veci borovi osusili", pitao se Djindjic uoci tajnog glasanja o novom predsedniku.

Sat, dva kasnije, posto su prebrojani glasovi u oba skupstinska doma, onaj "boric" je vec bio u Milosevicevim rukama. "Reformsko", Djukanovicevo krilo DPS-a bilo je izgleda u toku noci preparirano da glasa za Milosevica i ne izlaze ga novim iskusenjima. Kada su sabrani glasovi neko je izracunao kako bi Milosevic prosao i bez podrske DPS-a. Za svaki slucaj "neko" mu je pored 64 sigurna glasa leve koalicije (SPS-JUL-ND), obezbedio jos sest nedostajucih glasova tako da onih 18 glasova od strane DPS-a nisu bili presudni. Po svemu sudeci, i ovoga puta Milosevicu je priskocio u pomoc Vojislav Seselj i njegovi radikali. Crnogorski opozicionari zalili su se posle glasanja da se u Skupstini "desio gusarski gest" i da je predsednik SRJ "izabran iz zasede", ali ih je u Beogradu malo ko cuo. Drzavni mediji vec su slavili novu Milosevicevu "istorijsku pobedu", poste su bile zatrpane telegramima-cestitkama radnika i pregalaca iz trece smene, a omiljeni SPS likovi Bidza i Raka(poslanici u republickoj Skupstini pevali su onu staru: "Slobodane, Slobodane, ti si komunista, volimo te, volimo te, ko Isusa Hrista".

Bez obzira sto su mediji zaduzeni za dobro raspolozenje novog saveznog predsednika javili kako je izbaran ubedljivom vecinom glasova, njegovoj sujeti svakako nece goditi cinjenica da je dobio manje glasova nego svojevremno prvi predsednik SRJ Dobrica Cosic. Ili da je u trenutku glasanja cak 48 poslanika bilo odustno sto se moze protumaciti i kao izraz nezadovoljstva prema Milosevicu, ili svojevrsnog potcenjivanja novog predsednika. U velikoj zurbi se, medjutim, ne moze bas do kraja voditi racuna o sujeti. U Saveznoj skupstini Milosevic nije zasticen onako sigurnim i sirokim kordonom istomisljenika kao u srpskom parlamentu. Uz to, pretila je i opasnost da se i taj postojeci kordon u nekoliko narednih dana istanji. U crnogorskom parlamentu za 22. juli vec je bila zakazana sednica na kojoj je tamosnja opozicija nameravala da predlozi rezoluciju o sprecavanju Milosevicevog izbora na mesto predsednika SRJ. Posto u Beogradu nisu mogli da predvide kako bi se u novim okolnostima ponasali crnogorski socijalisti koji su prisli premijeru Djukanovicu, izbor Milosevica zaista je morao biti obavljen preko noci i gotovo "iz zasede".

Tako se po prvi put u svojoj politickoj karijeri Milosevic obreo na mestu (i na nacin) do kojeg mu nije bilo previse stalo. Njemu licno, neupredivo vise je odgovaralo da, i pored ustavnih ogranicenja, izgura jos jedan manadat kao predsednik Srbije. Da odustane od ove protivustavne ideje nije ga naterala srpska opozicija svojim pretanjama o bojkotu izbora, koliko strah od reakcije medjunarodne zajednice. U takvoj situaciji, jedino sto mu je preosatlo bilo je da zameni Lilica i milom ili silom pokusa da izgura promene ustava, kako bi umesto da salje, mogao da prima telegrame. Uprkos zestokom protivljenju Crnogoraca, Milosevicevo okruzenje neprekidno ponavlja kako nece odustati od promena Ustava. U protivnom ostavili bi svog sefa na prilicno nestabilnom mestu, prilicno ranjivog i nenaviknutog da vlada po Ustavu koji ujedno nije i njegov portret.

U slucaju da se ipak, domogne Ustava po kome bi bio izabran na opstim izborima, Slobodan Milosevic bi kao predsednik SRJ postao prakticno nesmenjiv i za ono sto radi nikome ne morao da odgovara. Neposredno izbaran predsednik savezne drzave bio bi na taj nacin "jaci" od Skupstine i Konticeve vlade. Milosevic se tada verovatno ne bi previse zanimao za rezultate narednih parlamentarnih izbora u Srbiji jer i u slucaju da leva koalicija na tim izborima ne ostvari apsolutnu vecinu u Skupstini Srb ije, to ne bi previse uticalo na njegov polozaj. Ovako, Milosevic po prvi put staje na dasku koja bi mogla jednoga dana i da satruli. On koji je navikao na neogranicenu institucionalnu moc, najenom dolazi u situaciju da vlada samo na osnovu necega sto ne pise ni u jednom ustavu i sto se tesko moze "napipati", a to je njegova autoritet. Po prvi put suocava se i sa sasvim realnom mogucnoscu da mu se pruzi institucionalni otpor, na sta on svakako nije navikao. Eventualni neuspeh leve koalicije na izborima u Srbiji ostavlja ga bez cvrstog uporista u Vecu republika Savezne skupstine. Istovremeno, on bi od prvog dana mogao da postane i neka vrsta "politickog talca" Djukanovicevih socijalista koji bi mogli da mu uskrate podrsku i posalju u penziju znatno ranije nego sto je planirao.

Crnogorski premijer Milo Djukanovic postao je tako i najozbiljnija "opozicija" Slobodanu Milosevicu, po nekim misljenjima cak mnogo ozbiljnija nego sto je to pre nekoliko godina bio bivsi savezni premijer Milan Panic. Za razliku od Panica, Djukanovic je neuporedivo bolje upleten u drustveno tkivo i ima jace instrumente za odbranu svoje pozicije tako da Milosevic do sada nije uspeo da dopre do njega. Sve to, naravno, ne znaci da na kraju nece pristati na neku nagodbu sa Milosevicem ili jednostavno biti uklonjen s puta novog predsednika SRJ kao i mnogi drugi ranije.

U svim dosadasnjim konfliktnim situacijama Milosevic je uostalom, kako je to nedavno primetio sociolog Slobodan Antonic, pokazao kako je "majstor manevra na malom prostoru". Kada svati da nema kud, on najednom pokaze sposobnost realnog sagledavanja stvari i vestinu da povuce prave poteze. Zapravo sve ono sto nedostaje u slicnim prilikama nekim opozicionim prvacima, kaze Antonic i pominje mnoge primere Miloseviceve izuzetne snalazljivosti. Kada je 1990. svatio da nema kud i da mora na visestranacke izbore, na brzinu je organizovao referendum ("prvo ustav, pa onda izbori"), napravio ustav i izborne uslove po svojoj meri i ubedljivo pobedio. Krizu nastalu posle devetomartovskih protesta 1991. resio je tako sto je usao u rat i demokratsko pitanje zamenio nacionalnim. Godinu dana kasnije smirio je narodni bunt uvodjenjem i igru Cosica i Panica. Kada je

1. u Skupstini Srbije ostao u manjini raspustio je Skupstinu, a onda pronasao svog novog "dzokera" Dragoslava Avramovica da potrazi spas od hiperinflacije. Tromesecne proteste zbog izborne kradje okoncao je pocetkom ove godine "lex specialsom" i to tako sto je prvo tukao narod po ulici (za domacu javnost), i prihvatio nalaze Gonazalesove komisije cime je zadovoljio Zapad.

Nema, naravno, nikakave sumnje da ce i ovoga puta, nasavsi se na prilicno suzenom manevarskom prostoru Milosevic pokusati da odigra nesto slicno i opoziciji ponovo proturi loptu kroz noge. Nasuprot prilicno rasprostranjenom misljenju da se nece smiriti dok ne promeni savezni ustav i sebi ne obezbedi bar jos cetiri godine mirne vladavine (neki tipuju da ce on mozda biti "nasa sudbina" sve do 2010), Milosevic bi mozda mogao da krene i u suprotnom pravcu. Za pocetak bi, na primer, mogao da "precvika" srpski ustav i svom nasledniku na mestu predsednika Srbije oduzme veliki deo institucionalne moci.

Sasvim dobar razlog za takav potez Milosevic bi mogao da pronadje i u sadasnjem ponasanju predsednice RS, Biljane Plavsic. Ne tako davno, Plavsicka je u intervjuima za Karadzica govorila da je "najbolji srpski politicar" koji ima "psihicke i fizicke snage da sve izdrzi". Nedavno mu je definitivno okrenula ledja i resila da svoj prilicno jak ustavni polozaj iskoristi za obracun sa drzavnim kriminalom, iza koga u dobroj meri izgleda stoji i sam Karadzic. Biljana Plavsic danas ima velika institucionalna ovlascenja, a Kardzic iz ilegale u kojoj se nasao moze da koristi samo svoj autoritet i moc koju je nekada imao.

U beogradskoj varijanti paljanske price mogao bi se, na primer, razigravati i ovakav scenario: posle neposrednih izbora, na mesto predsednika Srbije dolazi kandidat SPS Zoran Lilic za koga se veruje da je beskrajno odan Slobodanu Mlosevicu. Nekoliko meseci kasnije Lilic "otkriva" da na tom polozaju ima ogromna ustavna ovlascenja, neuporedivo veca nego predsednik SRJ Slobodan Milosevic koji se uzda jos jedino u svoj nekadasnji autoritet i mogucnost da Lilica kontrolise preko SPS-a.. U prvoj ozbiljnijoj kriznoj situaciji, Lilic, pritisnut s jedne strane zahtevima medjunarodne zajednice i obecanjima o ukidanju spoljnog zida sankcija, a s druge Milosevicevim pretnjama, okrece ledja svom dojucerasnjem politickom mentoru. Vadi svoja stara pisma i telegrame i prepisuje onaj koji je svojevremeno poslao Radovanu Karadzicu, samo sto sada menja adresu i naslovljava ga na Slobodna Milosevica. Pa kaze: "Milioni gradjana Jugoslavije ne mogu biti taoci nijednog lidera, ni sa podrucja RS, ni sa podrucja SR Jugoslavije". (U originalnom pismu iste sadrzine koje je Lilic uputio 1994. Radovanu Karadzicu stajalo je jos i RSK - op.aut.). Mira Markovic odmah seda za kompjuter i pise dnevnik pod naslovom, "Hrani kuce da te ujede", ali radnici "Politikine" stamparije odbijaju da stampaju tekst u kome se vredja lik i delo predsednika Srbije Zorana Lilica.

Citav ovaj scenario i nije toliko nategnut kao sto se to mozda cini na prvi pogled. Veoma brzo, uostalom, videce se na koju ce stranu krenuti Slobodan Milosevic. Da za nekoliko brojeva skrati previlike papuce koje je ostavio ispod svog kanabeta na Andricevom vencu, ili da po navici to kanabe i papuce ponese sa sobom u novu kancelariju. Bez obzira sto Ustav tako nesto ne dozvoljava, a Milo Djukanovic ima nesto protiv. Nenad Lj. Stefanovic (AIM)