DEMILITARIZACIJA ILI FORSIRANJE DUNAVA

Srbi i Hrvata na panonskoj granici

AIM, BEOGRAD, 17. 7. 1997.

Dinamika plana povlacenja preostalih snaga UNTAES-a iz istocne Slavonije,( prvi deo od dve hiljade vojnika Slavoniju napustio 15 jula) ciju je operacionalizaciju razradio doskorasnji administrator Prelazne uprave UN u tom podrucju Zak Klajn, a koja je verifikovana u samom sedistu svetske organizacije - imala bi da se izvede u dve etape: prva do 15. oktobra, kada bi trebalo da ode gro od tri hiljade vojnika i oficira, i druga koja bi imala da se okonca 15. januara iduce godine, kada je planirano da istocnu Slavoniju napuste i preostalih 720 pripadnika UNTAES-a. Time bi i proces mirne reintegracije istocne Slavonije, Baranje i zapadnog Srema u ustavni i pravni poredak Republike Hrvatske bio zavrsen.

A sta nakon toga: hoce li se demilitarizovati pogranicna podrucja sa obe strane Dunava - po petnaest kilometara u dubinu hrvatske, odnosno jugoslovenske teritorije, kao sto je predlozio Zak Klajn, a sto je odobreno u palati na Ist Riveru - ili ce se s obe strane na Dunav motriti samo "preko nisana"?

Nasavsi se u sluzbi nacionalistickog ludila, oruzje bivse jugoslovenske armije, ciji se dvotrecinski deo uglavnom preimenovanjem premetnuo u sadasnju Vojsku Jugoslavije, ostavilo je neizbrisive tragove bescasca, narocito u istocnoj Slavoniji. Psiholoska opterecenja tog, u sustini velikog poraza recenog oruzja nisu iscezla ni posle sest godina, i ona se, dakako sa razlicitim predznacima i s nejednakim intenzitetom, mogu pojaviti sa obe strane reke i kao smetnja ideji demilitarizacije.

U projektu "Velika Srbija", koji se i ovaj put pokazao poraznim za srpski nacionalni korpus (ali koji, svemu uprkos i na nesrecu, nije definitivno sahranjen!), istocna Slavnija, Baranja i zapadni Srem, osim sto imaju privredni potencijal strategijskog ranga, naravno sa obe strane, imali su i strategijsku funkciju mostobrana, koji je ovdasnjim geopoliticarima i "vojskovodjama" sluzio kao osnovica za munjevite prodore "oklopnim klipovima" ka Zagrebu podravskom i posavskom magistralom.

Danas, kada vise nema tog mostobrana, kada su efektivi Vojske Jugoslavije povuceni na suprotnu obalu Dunava, i kada bi naspram te oruzane sile stala sada respektivna oruzana sile Hrvatske - bilo kakve ekspanzionisticke ideje su van svake pameti i vojnicke logike, i tesko da bi funkcionisale i u interpretacijama takvih nacionalistickih ekstremista kakav je, recimo, dr Vojislav Seselj. Zato su strahovi, najvecma hrvatskih nacionalista, od "agresije sa istoka" liseni realne osnove.

Izgledi druge, dakle hrvatske oruzane sile za agresivni pohod preko Dunava jos su manji i zaista spadaju u sferu ciste fantastike, pa u takav samoubilacki poduhvat valjda se ne bi upustio ni negdasnji vatreni pobornik "Hrvatske do Zemuna" dr Sime Djordan. Ovdasnje price, medjutim, posebno omiljene u vojnim krugovima izrazito nacionalisticke provinijencije, o toboznjoj opasnosti koja preti Srbiji, odnosno SR Jugoslaviji sa hrvatske strane - druga su tema.

U analima gluposti vojnog establismenta upokojene Jugoslavije moze se naci i "biser" kojim se valjda htelo opravdati "sravnjivanje Vukovara sa zemljom", a po kojem je hrvatsko Podunavlje trebalo da bude nekakv "placdarm" Nemackoj za njenu ekspanziju Dunavom nizvodno, te je valjalo preduhitiriti Nemce i njihove poslusnike Hrvate. Posle operacije Hrvatske vojske "Bljesak" i "Oluja", kada je zahuktala hrvatska ratna masina bila gotova da zbrise i tadasnji najmocniji, 11. korpus vojske tzv. RSK, i svu njegovu legalnu i ilegalnu podrsku specijalnih i drugih jedinica Vojske Jugoslavije - u oficijelnom Beogradu je reaktivirana i medijski podrzana teza o "Brozovim avnojevskim granicama" koje ne samo da izlaze na reku nego "obuhvataju obe obale Dunava od Batine do Apatina".

I sta kad Hrvatska vojska izbije na te granice? Rezimu odani "vojni eksperti" i "eksperti" u sluzbi "nacionalne stvari" tvrde kako je sada "bezbednosna arhitektura na prostorima prethodne Jugoslavije i na Balkanu radikalno izmenjena": jos koliko je sredinom 1995. "centar Zagreba bio na svega 27 kilometara od srpskih topova i raketa", a danas pod "kontrolom" "hrvatskih topova i raketa" su vojni objekti u okolini Sombora, na Fruskoj Gori, pa cak i vojni aerodrom u Batajnici.

Grubo receno, tu negde bi po zvanicnim tumacenjima valjalo traziti "raison d'etre" izlaska odgovorajucih jedinica na granicu sa Hrvatskom, sto bi ujedno trebalo da bude i valjan razlog tome da jugoslovenska strana uslovljava Klajnovu inicijativu o demilitarizaciji podrucja i "zateze konopac" gde god moze.

Sto se tice Hrvatske, ona se u odnosu na demilitarizaciju Podunavlja pokazala kooperativnijom sa Zakom Klajnom. Bice da takav odnos diktiraju ponajpre interesi Hrvatske, pa potom sve drugo. Sto ce reci da ona hoce koliko god je moguce pre da reitegrira istocnu Slavoniju, Baranju i zapadni Srem pod svoj "drzavni krov" i sto zeli da koliko-toliko retusira prilicno crnu sliku o hrvatskoj vlasti koju je svet stekao posebno posle operacije "Bljesak" i "Oluja" i zlocina koji su pocinjeni nad srpskim stanovnistvom.

Srpska, odnosno jugoslovenska strana je objektivno u sasvim drugacijoj poziciji. Ona vise nema prekodunavskih "poseda" u istocnoj Slavoniji i drzi da je time ucinila i najvece moguce ustupke protivniku stvari mira i bezbednosti u regionu. I to sada Milosevic hoce da eksploatise.U veoma skucenom manevarskom prostoru, osim tog natezanja, odugovlacenja i uslovljavanja demilitarizacije Podunavlja i Prevlake, Slobodan Milosevic gotovo da vise i nema aduta u sve tezoj igri sa relevantnim faktorima medjunarodne zajednice.

Moze biti da bi se i time mogla protumaciti cinjenica da je skorasnja izjava koju je dao portparol Ministarstva vanjskih poslova Hrvatske Zeljko Trkanjac o tome kako "Hrvatska nece i ne moze pristati na jednostranu demilitarizaciju podrucja na granici sa Jugoslavijom", jedva i zabelezena u ovdasnjim medijima, i to samo na margini nekih nezavisnih glasila.

Izjava je, inace, data nakon sto je oficijelni Zagreb saznao za rezultate pregovora sto ih je Zak Klajn vodio odvojeno sa nacelnikom Generalstaba Vojske Jugoslavije Momcilom Perisicem i sa, sada vec i njegovim formalnim vrhovnim komandantom Slobodanom Milosevicem. Iako je Klajn o rezultatima razgovora govorio u diplomatskim rukavicama, lako se moglo zakljuciti da za sada demilitarizacija Podunavlja nije prosla ni kod Perisica ni kod Milosevica. General Perisic je, dakako, i ovde marginalna figura i slusa ono sto mu se naredi. Ali, u ovom slucaju on uslovljavanjem i prolongiranjem demilitarizacije pomenutog pogranicnog pojasa, a izrazavajuci to kao sopstveni stav, stvara privid o vlastitoj vaznosti, odnosno o vaznosti Vojske Jugoslavije, a ta predstava i Milosevicu odgovara.

Ocigledno je, dakle, da se u ovom slucaju demilitarizacija nasla izmedju dve strane koje s podjednakom energijom konkurisu za primat regionalne vojne sile. Doduse, moguce je da Zak Klajn i ostali medjunarodni cinioci privole obe strane na demilitarizaciju. Ali, od prinude do dobrosusedskih odnosa, saradnje i uzajamnog poverenja, mnogo ce jos vode proteci Dunavom.

Stipe Sikavica (AIM)