IZBORI U ALBANIJI U SKLOPU REZIMSKIH OCEKIVANJA

Pobeda Socijalisticke partije Albanije na nedavnim izborima u toj zemlji, docekana je od strane zvanicnog Beograda sa neskrivenim zadovoljstvom, zbog cega su visoki funkcioneri dveju partija leve orijentacije - Socijalisticka partija Srbije (SPS) i Jugoslovenska udruzena levica (JUL) - pozurili sa svojim telegramima Generalnom sekretaru te strnke gospodinu Fatosu Nanou. Osim uobicajenog pozdrava u takvim prilikama, u njima se posebno naglasava njihovo cvrsto uverenje da ce promena vlasti u Albaniji biti od velikog znacaja za njenu stabilnost i blagostanje albanskog naroda. Istovremeno se iskazuje spremnost ove dve partije da sa onom albanskom razvija odgovarajuce kontakte, a sve u cilju uzajamno korisne medjupartijske saradnje, ali i bilateralnih odnosa dveju zemalja.

Ovim zeljama jos nije stigao ocekivani odgovor, ali se zato posredno moze naslutiti kakav ce biti, ako ga uopste bude bilo. To potkrepljuje nedavna izjava primaoca ovih telegrama, da njegova partija nema nista zajednickog, cak ni slicnog sa bilo kakvom komunistickom prosloscu i njenom ideologijom, sto drugim recima znaci da o povratku na staro nema ni govora, zbog cega ce njegova stranka saradjivati samo sa onim socijalistickim partijama koje su rascistile sa tom hipotekom. To svakako nije slucaj sa SPS, a nikako sa JUL-om: prva je nastala iz politickog braka Saveza komunista Jugoslavije (SKJ) i Socijalistickog Saveza (SS), a druga samo nastavlja ono sto komunizam nije stigao da dokrajci. Obe su, medjutim, sa nesto presvucenim ruhom, ali sa starom namerom i ponasanjem slicnim onom ranijem. To nisu partije sa evropskim predznakom socijalistickog, vec stranke sa komunistickom sadrzinom, zbog cega saradnje medju njima nece biti, kao sto je uostalom ni do sada nije bilo.

Cestitke ove vrste su obicno protokolarne prirode, ali to vec nije slucaj sa redakcijskim clankom zvanicne telegrafske agencije (TANJUG), koji pretenduje na analiticki karakter. U njemu se ishitreno utvrdjuje definitivni krah politike Salji Berise, sto je ako je verovati ovoj prici, nesumnjivo "stavilo u velike teskoce i separatisticke lidere na Kosovu, koji su do sada uzivali materijalnu, politicku i svaku drugu pomoc iz Tirane". Toga sada, navodno, nece biti ili ce biti ali puno manje, zbog cega se racuna, cak preporucuje, da se nova vlast u Albaniji okane dosadasnjih "jalovih nastojanja podrske kosovskim separatistima i promeni granice Jugoslavije".

Ocekivanja su primamljiva, ali nisu realna, jednako nisu izgledna. Za Albance s one i Albance sa ove strane te granice, Kosovo nije stvar bilo koje politicke partije, nije ni drzavnog uredjenja, vec sabornog dogovora, tj. opsteg konsenzusa predstavnika albanskog naroda, tj. zakletve (bese) koja se dala jos u godini Prizrenske lige (1878), a koja neokrnjena u onom glavnom traje do ovih dana, iako su se u toj zemlji u medjuvremenu smenjivale mnoge vlade i rezimi, ali svi su, bez izuzetka, ostali dosledni zahtevu da se Kosovo kad tad ujedini sa svojom maticom. Zato je za svaku politicku partiju u Albaniji, jednako za ove njihove na Kosovu, postupak najveceg rizika odustajanje od one bese, cak i samo neka nagodba koja bi mogla dovesti u pitanje njenu sustinu.

Zato nedavni boravak, zapravo prolazak, predsednika Slobodana Milosevica preko Kosova nije doneo nista sto bi se moglo nazvati novinom u odnosu na njegovo dosadasnje ponasanje prema kosovskom pitanju. Nesto je prozborio o potrebi tolerancije na ovom prostoru, ali ni jednom reci nije pomenuo Albance, zbog cega neko ko nezna ove prilike ne bi, bar od njega, saznao koji svet zapravo ovde zivi. Ponovio je, medjutim, uveliko potrosenu pricu, da njegova partija i njena Vlada, tj. njihov rezim "nece dati ni pedalj Kosova i Metohije", sto je naravno bilo pozdravljeno od njegovih pristasa bucno, a kod prisutnog (i odsutnog) naroda mlako, zbog cega je u njemu sve prisutnija slutnja da je taj dolazak bio u funkciji vec zahuktale predizborne kampanje, jer je Kosovo za politicka mesetarenja kokos koja nosi zlatna jaja: Samo se tu na jedva 90 hiljada biraca (ne i glasaca!), moze pokupiti oko preko 30 poslanickih mesta u Parlamentu, buduci da Albanci ni ovoga puta nece izaci na izbore.

Reci mogu unekoliko da nasminkaju povrsinu, ali nikada ne mogu da promene stvarnost, zbog cega smo svedoci pojave, vlast kaze zabrinjavajuce, sve ucestalije prodaje stanova ovdasnjih Srba Albancima i potom, naravno, njihovom odlasku sa Kosova. To je najpouzdaniji indikator njihovog stvarnog, a ne onog glumljenog raspolozenja: bar onog njegovog urbanog dela. Sada se nesto cini da se ta pojava onemoguci ili bar smanji, cak se gradjani nagovaraju da prijavljuju te slucajeve, a objavljuju se i neki spiskovi sa imenima ovih gresnika, ali na tim listama nema funkcionera, a to su upravo one individue koje su najprivrzenije ovom rezimu i njegovom predsedniku. To je, i jos puno cega, ucinak politike koja se tvrdoglavi sa stvarnoscu, zbog cega istrajava na svom ponasanju prema kosovskom pitanju sto ce koliko sutra platiti racunom sa kamatama, koje ce biti vece od ulozene glavnice.

AIM Pristina Milenko KARAN