REZIM CUVA VLAST PO SVAKU CENU

Predizborna nervoza u vladajucoj strukturi

REZIM CUVA VLAST PO SVAKU CENU U uverenju da narod postoji zbog njega, a ne obrnuto, rezim je, godinama, radeci na ucvrscenju vlasti istovremeno potkopavao svoje pozicije, a to se najbolje vidi pred predstojece izbore kada parlamentarna vecina u republickoj skupstini pokazuje nemoc da obavi posao, pa pribegava grubom narusavanju poslovnika

AIM, Beograd, 14. 7. 1997.

Jugoslovenska javnost je pretezno zaokupirana paznjom sta se dogadja na Palama, u Banja Luci, Podgorici, pa se dobija utisak da u Beogradu, maticnom sredistu, preovladava spokojstvo. Tako je samo na prvi pogled, jer se u srpskom parlamentu smenjuju vanredne sednice jedna za drugom, kao na tekucoj traci, sto je najbolji dokaz da se i u centru stvara atmosfera vanrednih politickih dogadjaja. Tim pre sto je u strukturama vladajuce partije uocljiv osetan porast nervoze.

Za zabrinutost u rezimskim redovima, bez sumnje postoji vise razloga. Iako raspolaze s parlamentranom vecinom Socijalistickoj partiji ne uspeva da kroz skupstinsku proceduru provuce zakonske projekte, koji, pre svega, imaju za cilj, da joj u predstojecim izborima osiguraju prednost dovoljnu za sigurnu pobedu. Iskustva s izborima za lokalne organe vlasti ozbiljno su poljulale dotadasnje samopouzdanje rezima, pa je uocljiva njegova namera da pre provere poverenja kod birackog tela, postavi pravila "igre" najpovoljnija za sebe.

Visednevno trajanje drugog vanrednog zasedanja, koje se odvijalo u pokusaja republicke vlasti da se nametne lokalnoj, i na taj nacin neutralizuje pobedu koalicije "Zajedno" u vecini gradova Srbije, pokazalo je da rezim nije u stanju da efikasno upotrebi skupstinsku vecinu, protiv parlamentarne opstrukcije od strane opozicije. Zbog toga je predsednik parlamenta Dragan Tomic bio prinudjen da nepostovanjem poslovnika, prekine drugo i zapocne trece vanredno zasedanje, a deo opozicije je optuzio za nekulturno ponasanje i povecanje troskova rada Skupstine, koji dnevno iznosi 350.000 dinara.

Da bi se jedno zasedanje prekinulo, a zapocelo sledece potrebna je saglasnost parlamenta. Iako socijalisti raspolazu s vecinom, Tomic nije imao hrabrosti da zatrazi misljenje poslanika, jer bi time dao mogucnost opoziciji da, raspravljajuci o tome potrosi nekoliko dana, a rezimu, kome vreme curi, poput peska u pescanom satu, ne ide u prilog takav razvoj dogadjaja. Predsedniku Srbije Slobodanu Milosevicu, zbog njegove namere da republicku predsednicku fotelju zameni saveznom, izuzetno je stalo da ostavi sredjene prilike u Srbije pre nego sto 25. juna ode na novu funkciju. Njegovi saradnici, u prvom redu predsednik Skupstine Dragan Tomic, koji ce obavljati i Milosevicev posao kad ovaj ode u federaciju, nije se pokazao dovoljno pouzdanim i efikasnim da obavi zadate poslove.

Zbog toga se prvi covek parlamenta odlucio za grubo narusavanje poslovnika, ali i pored primene metoda svojstvene autoritarnim rezimima, ostaje neizvesno da li ce, u nadmetanju s opstrukcijom opozicije, uspeti da dobije trku s vremenom. Sustina zurbe rezima sastoji se u obavezi da kod birackog tela popravi sopstvenu sliku, zatim pronadje zamenu za Milosevica na mestu predsednika Srbije i zadrzi vlast po svaku cenu. Zbivanja u Demokratskoj partiji socijalista u Crnoj Gori, zatim sukobi u vrhu vlasti Republike Srpske, za koje upuceni tvrde da su inspirisana instrukcijama iz Beograda, koriste srpskom rezimu u toliko sto se njima, poput dimne zavese, zaklonio, uveren da ce njegove predizborne namestaljke proci bez privlacenja paznje javnosti.

Na prvi pogled stice se utisak da taktika i nije tako lose zamisljena, ali kreatoru takve strategije pojedine stvari su pocele da izmicu ispod kontrole, pa su umesto pozitivnih nastali vrlo neprijatni efekti. Uocljivo je, naime da srpskom lideru, koji je godinama suvereno vladao srpskom politickom scenom i na osnovu toga stekao atribut faktora regionalne stabilnosti, sve manje uspeva da svoje nekadasnje pulene natera na poslusnost. Crnogorski predsednik Momir Bulatovic, koji je trebao da mu osigura da prelaskom u federaciju zadrzi dosadasnje kompetencije, okliznuo se na "kori od banana", koju su mu podmetnuli Milo Djukanovic i Svetozar Marovic. Sporazum o specijalnoj saradnji s Republikom Srpskom, kojeg je potpisao s Momcilom Krajisnikom, pokazao se mrtvim slovom na papiru, jer "celicna ledi", kako zovu Biljanu Plavsic nema nameru da Milosevicu dozvoli da se mesa u poslove drzave kojoj je ona na celu.

Gubljenjem pozicija kod federalnog partnera, kao i kod Srba preko Drine srpski lider je postao manje zanimljiv i za medjunarodnu zajednicu, koja je shvatila da Milosevic vise nije u prilici da igra ulogu gospodara u srpskom nacionalnom korpusu. Kako vreme odmice ovo uverenje se siri poput epidemije i zato se srpskim socijalistima zuri da sto pre sondiraju teren za predstojecu izbornu bitku. Na drugoj strani zbivanja u srpskom okruzenju odvijaju se filmskom brzinom, pa ono sto je juce bilo sigurno vec sledeceg dana stoji na klimavim nogama. Najbolja ilustracija tome je Miloseviceva pozicija pred njegov izbor za novog predsednika Jugoslavije. Sve do poslednjeg vikenda njegov izbor za tu funkciju nije dovodjen u sumnju. Naglo rasplamsavanje sukoba u crnogorskoj DPS doprinelo je da iz Podgorice stignu upozorenja kako Milosevicev izbor vise nije siguran. Zato je iz Beograda ekspresno odgovoreno da ce se postovati vecina u Glavnom odboru DPS, sto se moze shvatiti kao zrtvovanje Bulatovica.

Posmatraci politickih zbivanja u Srbiji, a posebno oni koji prate deset godisnju Milosevicevu vladavinu sve vise dolaze do uverenja da srpski lider nije puno naucio iz promasaja koje je napravio u proteklo vreme. Njegova taktika da zapetljavanjem politickih prilika ucvrscuje svoju vlast davala mu je lazni osecaj sigurnosti zato sto je uspevao da privremeno dobija bitke, ali je trajno gubio ratove. O njegovom nacinu vladavine napisane su knjige, ali prostor za nastanak novih nije pokriven. Dovoljno je, medjutim, analizirati njegove izborne pobede, pa da se vidi kako je vremenom spomenuta taktika davala sve manje efekte, da bi mu se sada mogla da ispreci kao nepremostiva barijera za nastavak njegove politicke karijere. Jer, ukoliko mu izmakne mesto predsednika Jugoslavije Milosevic prakticno gubi kljucne pozicije u politickom odlucivanju.

Dogodi li se tako nesto, u sta, mora se priznati, malo ko veruje, jer njegov repertoar delovanja nije dovoljno poznat, pa se nikad ne zna kakvim ce potezima nastojati da ostvari svoje namere, otvorice se pitanje ko je poljuljao njegove politicke pozicije. Verovatno ce se naci dosta opozicionih lidera koji ce neskromno sebi pripisivati takve zasluge, ali tesko je u opozicionim redovima naci oponenta Milosevicevog dometa. Koalicija "Zajedno" ostala je na nivou drugih partija, jer nije shvatila smisao zimskog protesta gradjana, pa je njihova energija ostala neiskoristena. Lideri ove koalicije proteste su dozivljavali kao poverenje koje dobijaju od gradjana, pa kasnije nisu mogli da se sloze kome kolika doza pripada. Tromesecni protesti su vise izrazavali revolt prema vladajucem rezimu, a manje davanje podrske opoziciji, iako su nastali povodom izborne kradje. Rezimu je to uspelo da prezivi, pre svega zato sto se energija masa rasplinula na ostvarivanju malih ciljeva. Vlast se odrzala, ali je nastavila s praksom koja ju je protekle zime dovela do ruba ponora. U nastojanju da se odrzi po svaku cenu rezim je u isto vreme radio i na svom slabljenju, jer se jednostavno u tom naporu potrosio, pre svega zato sto je nastojao da narod prilagodi sebi, a ne obrnuto. U takvom ambijentu, koji je ovog puta dodatno ispunjen eksplozivnim nabojem, Srbija ocekuje naredne predsednicke i parlamentarne izbore, koji mogu da uslede i nekoliko meseci ranije, pa su zurba i nervoza postale uocljive vec sada.

Ratomir Petkovic (AIM)