MOGU SADA DA NAS VODE KUD HOCE

Visegrad

"Borili smo se da izgubimo svoje bogatstvo, pa nas sad vodaju kud hoce i rade sto hoce", kaze izbeglica iz Vogosca na privremenom zivotu u Visegradu

AIM, Beograd, 12. 7. 1997.

Sitan, osisan do u glavu, krijuci se pali cigaretu u saragama autobusa na relaciji Uzice - Visegrad. Sasa Mrkajic, sedamnaest godina, izbeglica iz Konjica, sa porodicom u kolektivnom izbeglickom centru u Visegradu. Isao do Arilja da bere malinu kod tamosnjih seljaka. Nije ih zadovoljio, kao ni oni njega, kaze. Otac poginuo, zivi sa majkom, bratom i sestrom, "od onoga sto dobijaju od onih iz inostranstva". Zbog poginulog oca su na listi prioriteta za dobijanje smestaja, "ali gde uci kad su domaci Srbi zauzeli po nekoliko kuca i stanova", kaze Sasa, dok pogledom prati niz srusenih kuca niz Rzav. Na prilazima pokazuje pogon za punjenje plinskih boca koji je prebacen iz Konjica. I fudbalsko igraliste... Pozdravljamo se po izlasku iz autobusa, sa povecom torbom Sasa se "skotrlja" niz strmu ulicu Uzickog korpusa.

"Svoji na svome"

Do rata Visegrad je identifikovan sa Cuprijom na Drini. Od 20-tak hiljada stanovnika oko 70 odsto su cinili Muslimani. Zivelo se. Sad Muslimana nema, ali ih, skoro u punom broju, "zamenjuje" oko 13.000 izbeglica iz Zenice, Visokog, Konjica, skoro svih sarajevskih opstina... I dalje se zivi, "svoji na svome", svedeni na biolosko funkcionisanje, Srbi glavinjaju u viziji koju su sebi podarili. Od buducnosti koja im se dogodila, ni zivota ni izvesnosti - samo Karadziceve slike po izlozima ("Uspjeli smo, nastavljamo"), golfovi vogoscanske registracije i ljudi zombiji. O perspektivama ove sredine govori i to da su radikali jedina alternativa postojecoj SDS vlasti. Ovde nema ni socijalista. Pored ostalog.

Plac u centru, na kome je bila dzamija, zaboravljen. Po njemu nesto samoniklih borica. Na brdu, koso od cistine, ispred pravoslavne crkve, novo vojnicko groblje. To sto su u njemu svi spomenici od crnog svedskog mermera, opstinska garnitura ubraja u svoje vece uspehe.

A uspeha ima jos. Predsednik opstine, Aleksandar Savic, drzi da je stanje u opstini, s obzirom na okolnosti, dobro, "narod ne komentarise ni najnovije sukobe u vrhu vlasti Republike Srpske". Jedini "problem" su izbeglice. U odnosu na proslu godinu, broj onih koji su u kolektivnom smestaju je sa 4000 smanjen na 2300. Oni su u jedanaest izbeglickih centara. Grade se montazni objekti i zgrade u Visegradu, naseljima Prelovo, Gorca... Sve u svemu 200-tinak stanova. Primedbe izbeglica da su domaci Srbi zauzeli po nekoliko kuca, ne komentarise. Kaze da je i privreda "sposobna", nema gubitaka, radi sa 50 posto kapaciteta. Dobijenu fabriku UTL (Unisova tvornica lezajeva) ne pominje.

Predsednikov optimizam, u pogledu privrednih perspektiva, deli, i pojacava, i jedan od direktora koji je zeleo da ostane anoniman. Optimizam zasniva na ocuvanosti kapaciteta, kurentnosti proizvoda i kadrovima koji su izbegli iz Sarajeva. I na Srpskom Gorazdu, sto je drugo ime za industrijsku zonu Gorazda koja je ostala Srbima. Tu su fabrika zice, fabrika za proizvodnju masina za pakovanje i hladnjaca. Iako su sve fabrike u funkciji, i "sposobne za izvoz", primanja onih koji imaju srecu da tu rade su na nivou socijalnih davanja - 200 do 300 dinara.

Nema vajde

Jedan od izbeglickih centara je u osnovnoj skoli "Vuk Karadzic" u samom Visegradu. Oko dve stotini izbeglica je, evo godina i po, u skolskim ucionicama. Na desetine njih u istoj prostoriji, porodice odeljene zastrtim cebadima. Ne znaju o cemu da govore. Samo kazu, "opasno se patimo". Ravno izgovaraju reci - optuzuju. Ostavljeni su, kako kazu, "bez pravca i cilja, svaki dan neko odlazi Bogu na ispovest"

Preko Cuprije na Drini, dva kilometra uzvodno, izbeglicki centar u Nazucima. Cetiri barake u kojima je stotinak ljudi, uglavnom iz Vogosca. Od sunca pobegli pod strehe. Zena srednjih godina, iz Vogosca, muz, dvoje dece. Razgovor ne ide. Tek sto izgovori "Vidite". Pa ponovi, hoce da bude jasnija - "Vidite i sami". Doda "grozno". Kaze da nema, i ne zna sta da kaze. Samo ponavlja - "Vidite".

Starica Milka Damnjanovic plete. Na nogama joj isecene gumene cizme. Kazuje: "Ja bi volila na svojoj imovini, gdje sam zivila, ovo je tudje. Volila sam na svojoj zemlji, sa svojim narodom". Do reci dolazi i prva sagovornica: "Ziveli smo, imali smo sve, sad odjednom nemamo nista, jel' to ljudski". Kaze da se pomirila sa tim da nece ziveti kako su ziveli, da se nicemu ne nada, sad kad je u dobi da obezbedi zivot i deci i sebi. I pita, sta sad, kud? Sacuvali su, kaze glave, ali sta ce sa njima.

Staricin muz, Zivko Damnjanovic, pocinje iz pocetka. Dos'o je, kaze, sa 12 celjadi, sve su im obecali, i fabrike, i zemlju, i kuce. I sam se borio, deca invalidi... Zasto se borio, pita se, za nista, izgubio decu. Nastavlja, zustro: "Svaki dan jedemo rizu, makarone, sto ni krmad nece, jedino valja leb. Ljudi skapase od gladi, nema vode, nabilo se u sobice po 5-6 celjadi. Niko ne dolazi, niti sta pita... Isli smo svuda, u opstini vise mrze izbeglice nego Muslimane, vise se ne moze izdrzati, samo kad jednog dana krenemo na svoje"...

Posla, kazu, nema, a da im je i kopati. Zivko veli da je opstina svima dala po pola duluma (5 ari) zemlje, a tolika zemlja propada. Dolazimo i do "politike". Po Zivku "ove sto ovo rade" treba da je sramota onih sto leze u zemlji. I objasnjava svoje vidjenje: "Mi smo se borili da izgubimo svoje bogatstvo. Izgubili smo decu, izgubili smo imanje, i sad nas mogu voditi kud hoce. I vodaju nas kud hoce, i rade sto hoce, doterali su nas do zadnjeg. Sve se zna ko nam je to uradio". Na provokaciju ostalih ucesnika u razgovoru, da bude musko i kaze ko je to, Zivko obara glavu, "nema vajde", odgovara.

Autobuska stanica, kao Pariz Teksas iz istoimenog Venedersovog filma. Bivsi restoran izlupan, salterske sluzbe ne rade, nigde nikog. U stanicu ulazi autobus sa oznakom UNHCR. Svakodnevno saobraca na liniji Visegrad - Ilidza. Preko Gorazda. Kazu, uvek ima putnika. Vozac, grmalj od coveka, jede pljeskavicu, "tamo nije mog'o". Ne zna nista o putu i putnicima, njegovo je da vozi. "Primljen od 22 kandidata, koja su konkurisala", kaze, i ode. Pristize i autobus za Uzice, na sofersajbni veliki Radovanov (Karadzic) poster.

Dragan Todorovic (AIM)