PUT U HONG KONG

Odnosi Srbije i Crne Gore

AIM, BEOGRAD, 4. 7. 1997.

Shvativsi da nepotrebno snosi posledice spoljnog zida sankcija koje postoje zbog odbijanja srpskog rezima da saradjuje s medjunarodnom zajednicom Crna Gora je na poslednjem zasedanju saveznog parlamenta pokusala da dobije vecu samostalnost u sferi poreskog odlucivanja. Da je savezna vlada to prihvatila prakticno bi se uvela primena dva privredna sistema u jednoj zemlji. Ovakav potez Pogorice je shvacen kao njena namera da se oslobodi "zagrljaja" srpskog rezima, odnosno da snosi posledice sankcija.

Za razliku od nekadasnje osmoclane federalne Jugoslavje u kojoj je godinama, pre njenog raspada, dominiralo nezadovoljstvo prema zajednickoj drzavi, jer su je republicki politicki vrhovi dozivljavali kao smetnju za ostvarivanje svojih ambicija, u sadasnjoj, oba federalna partnera trude se da pokazu kako im je Jugolavija potrebna, ali zato otvoreno daju do znanja da su nezadovoljni medjusobnim odnosima u njoj. Tiho gundjanje pretvorilo se u bucnu galamu onog trenutka kada je srpski lider Slobodan Milosevic obelodanio nameru da preuzme mesto predsednika Jugoslavije.

S obzirom da je on izvan ustavnih ovlastenja bio nezvanicni, ali realni i neprikosnoveni vodja, koji sudbinu Jugoslavije drzi u svojim rukama, namece se pitanje sta se to dogodilo da mu u Crnoj Gori, znacajna politicka grupacija, okupljena oko crnogorskog premijera Mila Djukanovica, otezava ostvarenje njegovih namera. Nekada poslusni "djetici" podigli su glavu i rekli jedno veliko "NE" srpskom vodji, koji je, toboze kozmetickim promenama u Ustavu Jugoslavije, hteo da izmene odnose u federaciji na taj nacin sto bi uvodjenjem neposrednog biranja predsednika Jugoslavije od strane gradjana povecao svoja ovlascenja, a na ustrb Crne Gore, koja bi u federalnoj zajednici igrala ulogu satelita.

Iako za 20 puta manju Crnu Goru od Srbije, mnogi smatraju da je ravnopravni medjusobni odnosi dovode u privilegovani polozaj, ona ne skriva osecaj da postojece odnose u federaciji dozivljava kao teret, kojeg vise nije spremna da podnosi. Takva njena pozicija objasnjava se situacijom u kojoj Crna Gora, zbog politike srpskog lidera, mora da trpi posledice spoljnog zida sankcija, a one se, pre svega sastoje u nepriznavanju Jugoslavije od strane medjunarodne zajednice. Njena "stolica" u svim znacajnim medjunarodnim institucijama pocev od UN, Medjunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke pa do Svetske trgovinske organizacije je upraznjena. Posledice su vidljive na ekonomskom terenu, jer Jugoslavija ne moze da racuna na spoljnu financijsku pomoc bez koje nije u stanju da zapocne privredni oporavak.

Vecina u crnogorskom rukovodstvu je to shvatila i od trenutka kada su im se otvorile oci zapoceo je njihov sukob sa srpskim liderom. Na njegov pokusaj da ustavnim promenama pojaca svoj polozaj Crna Gora je odgovorila kontra potezom. Pokasula je da iskoristi poslednje promene u paketu savezne vlade, pa je zatrazila vecu samostalnost u odredjivanju poreskog opterecenja. Sustina tog crnogorskog zahteva sastojala se u tome da federalna drzava propise raspone poreskih stopa, a republike same odrede kretanje poreskih opterecenja u postavljenim okvirima.

Savezna vlada, koja je uveravala poslanike da je tri meseca vredno radila na poreskim propisima, smatrajuci ih uvodom u obecanu privrednu reformu, morala je da povuce iz procedure kljucni deo zakonskog projekta. Shvatila je opasnost da crnogorski predlozi prakticno znace uvodjenje dva privredna sistema, cime bi se Crnoj Gori otvorio puta za sticanje statusa kakvog sada ima Hong Kong u odnosu na Kinu.Tako je tromesecni napor pao u du za svega jedan dan, koliko je crnogorskim poslanicima trebalo da sruse ponudjeni koncept.

Crnoj Gori je zauzvrat propao pokusaj da izmeni odnose u federaciji i primenom formule "jedna zemlja dva sistema" izbegne da deli sudbinu Srbije, koja je opasana svojevrsnim "sanitarnim" kordonom zato sto njen rezim ne pokazuje nameru da u medjunarodnim odnosima prihvati pravila medjunarodne zajednice. Ako to nije uspelo ovog puta ne znaci da Crna Gora nece, u nekoj drugoj prilici ponovo da pokusa da se na slican nacin izvuce iz zagrljaja kojeg pocinje da dozivljava kao davljenje, jer i sama oseca posledice sankcija, bez obzira sto se one prema njoj primenjuju u nesto blazijoj formi.

Tako su, ionako uzburkani odnosi u dvoclanoj federaciji dobili novu dimenziju, koja pokazuje da rukovodstvo Crne Gore nema nameru da bez pogovora prima poteze srpskog rezima i pristane na polozaj mladjeg brata. Medjusobna osporavanja dobila su novu specificnu tezinu, jer su se iz medija preselila u zvanicne savezne institucije. Iako je Glavni odbor Demokratske partije socijalista dao nacelnu podrsku Milosevicu da se kandiduje za predsednika Jugoslavije njegov izbor se ne moze smatrati previse sigurnim. I to iz vise razloga.

Jedan proizilzi iz cinjenice da odnosi u vladajucoj crnogorskoj partiji nisu toliko harmonicni da bi njeni poslanici u saveznom parlamentu sa sigurnoscu postovali partijsku disciplinu, tim pre sto se predsednik Jugoslavije bira tajnim glasanjem. Drugi, daleko vazniji, sastoji se u tome sto mala Crna Gora zeli velike promene u dosadasnjoj politici Jugoslavije prema svetu, ali i uspostavljanjem ustavnih odnosa izmedju pojedinih saveznih organa. Namera je, pre svega da se izmeni uloga savezne vlade, koja je dosad mirno posmatrala naviku srpskog lidera da preuzima njene poslove. Cak i srpska vlada ima veca ovlascenja, jer je Srbija "zaboravila" da polovinu svojih zakonskih propisa uskladi sa saveznim ustavom i zakonodavstvom. Na celu savezne vlade je Crnogorac Radoje Kontic, koji se zadovoljavao sporednom ulogom, iako, prema Ustavu njegov kabinet ima najveca ovlastenja u federaciji. Naredni razvoj dogadjaja treba da pokaze koliko ce vlada, na cemu inzistira crnogorska strana, biti spremna i uporna da se izbori za svoju ustavnu poziciju.

U postojecim okolnostima federalna pozornica vise sluzi za ispoljavanje neslaganja clanica savezne drzave, nego za uspostavljanje mehanizma koji bi omogucio vecu skladnost. Medjusobni odnosi su toliko optereceni nepoverenjem jednih prema drugima da se kao posledica toga postavlja pitanje da li Jugoslavija treba da postoji samo zbog toga da bi se u njoj imao ko da svadja ili je njena uloga drugacije prirode. Teznja za dominacijom, koju neguje srpski rezim izgleda da je izgubila kredibilitet kod drugog federalnog partnera, pa ce daljnji razvoj odnosa u federaciji zavisiti od toga da li ce "stariji brat" odustati od svojih navika. Ne dogodi li se tako nesto spas iz zagrljaja mogao bi da navede Crnu Goru da odlucnije "krene u Hong Kong".

Ratomir Petkovic (AIM)