POREZ NA PROVINCIALIZAM

Unutrasnjepoliticke igre i strah od bilo kakvog povezivanja Slovenije sa bivsim jugoslovenskim republikama mogu Sloveniju skupo kostati kod ostvarivanja njenog strateskog cilja - njenog ukljucivanja u euroatlantske integracije

Ljubljana, 27.juna 1997

Posle Clintonove izjave kako ce se NATO u prvom krugu prosiriti samo sa tri nove drzave (Poljska, Ceska i Madzarska), nastala je u Sloveniji prava panika. Naime, Slovenija je cvrsto racunala svojim clanstvom u NATO-u, jer joj je to bilo dugo i obecavano. U Sloveniju su dolazili razni americki i evropski politicari, Natovi generali, jedinice Nata koje su saradjivale sa jedinicama slovenacke vojske u vezbama u okviru Partnerstva za mir, ciji clan je Slovenija vec par godina. I uprkos svim pohvalama i obecanjima, Ljubljana saznaje iz Washingtona da od svega nece biti nista. Bar za sada. Ali to jos nije sve. Istovremeno su poceli stizati i signali iz Brisela (Bruxelles) kako se moze desiti da Slovenija nece uci ni u prvi krug ukljucivanja u Evropsku uniju. I sve to je prouzrokovalo da se ovih dana na svim nivoima vrse analize zbog cega je do toga doslo.

Slovenci i njihovi politicari se tome cude pre svega iz razloga jer je njihova drzava prema svim analizama i podacima najrazvijenija ili najmanje druga po nekim kriterijumima medju svim kandidatima za ulazah u evro-atlantske integracije. Prema komparativnoj tabeli uporedjenja domaceg bruto proizvoda sa prosekom clanova EU (izvor: Federal Trust 1996) Slovenija zauzima prvo mesto sa 50 procenti ispred Ceske (42%) i ostalimi, medju kojima je Romunija na poslednjem mestu sa 16% evropskog proseka. Slovenija je prema toj tabeli i ispred Grcke i Portugala i samo malo iza Spanije (55%). Ima cvrstu valutu, inflacija joj je ispod 10%, to je stabilna zemlja, u kojoj su demokratski procesi zapoceti i etablirani vec dugo godina. I konacno - Slovenija kao deo bivse Jugoslavije nikad nije bila u istocnom bloku. Po svim tim kriterijumima trebala bi prva da udje tako u NATO kao i u EU? Zasto onda u tome ipak ne uspeva?

Naravno, za to postoje i razlozi koji nemaju direktne veze sa odgovornoscu slovenacke drzave. Naime, kombinacije koje postoje u glavama velesila odnosno najmocnijih drzava sveta. Njima jedna mala Slovenija jednostavno nije dovoljno znacajna. Ali sama kvadratura slovenacke teritorije jos nije razlog za njenu (bez)znacajnost. Glavni razlog i nedostatak mlade slovenacke drzave je pre svega u tome, da ona ne zna sta hoce, odnosno da neki to znaju, a drugi se tome protive samo zbog toga, jer to hoce oni prvi. Slovenija naime nije uspela na spoljnjepolitickom planu pomiriti unutrasnjepoliticke suprotnosti i zbog toga ne uspeva da transparentno izrazi svoj nacionalni interes. A on jeste sto cvrsce povezivanje sa EU i svetom. To dakazuju sva istrazivanja javnog mnjenja, po kojima je vise od 60% Slovenaca vec sada opredeljeno za ulazak u EU i to bez ikakve kampanje. Ali zelje su jedno, a stvarnost je drugo.

Neiskustvo mlade drzave je ucinilo svoje. Slovenacka vlast je u periodu pred raspad Jugoslavije pocela sa zestokom antijugoslovenskom propagandom, kojoj u tadasnjim nemogucim prilikama, nije bilo tesko uspesno zaziveti. Posle ostvarenja svog cilja - samostalne drzave, kreatori te drzave su se u glavnom smirili, ali se zato niso smirile strasti mnogih novodoslih politicara kao i nekih koji se nisu odrzali na vlasti. Ti su i jos uvek nastavljaju sa takvom politikom, u kojoj nema mesta za bilo kakvu saradnju sa nekadasnjom "bracom". Desnicari u slovenackoj politici, medju kojima su izstupali Jansa (predsednik Socialdemokratske stranke), Peterle (predsednik hriscanskih demokrata) i Podobnik (predsednik Slovenacke narodne stranke) su sve vreme namerno zanemarivali i podcenjivali normalizaciju odnosa sa nekadasnjim jugoslovenskim republikama. Pri tome treba izuzeti samo Jansine dobre kontakte sa hrvatskom vladajucom strankom HDZ, a ne i sa Hrvatskom kao celinom. Treba i naglasiti da su sva trojica bila uvek izrazito protiv bilo kakve normalizacije, pa makar samo kulturnih ili privreednih, odnosa sa Saveznom republikom Jugoslavijom. Drnovsek je kao premier pa i kao predsednik liberalnih demokrata u tome bio malo liberalniji, a ipak su se slovenacki politicari ipak vecim delom pravili kao da ih se zbivanja "na jugu" ne ticu. Citavog sveta su se ta zbivanja i te kako ticala pa je tako usmerena slovenacka politika u EU i u SAD prepoznata kao prilicno provincialna ( na to je uzalud upozoravao slovenacki ambasador u SAD dr.Ernest Petric) i za njihove interese neprihvatljiva. Slovenacki vlasti su se amwericke iniciative SECI uplasile do te mere da je pitanje da li bi Slovenija pristupila SECI-ju da joj to nije direktno u pismu savetovao sam americki predsednik Clinton. Svi su naime ocekivali od nekadasnje najrazvijenije jugoslovenske republike aktivnije ucesce u resavnaju balkanske krize. Do njega je do duse doslo, ali kasno.

Drugi vid slovenackog provincializma kojeg nikako ne bi smo mogli da pripisemo samo politicarima, je strah za svoju zemlju. Savremenoj Evropi moze to biti nerazumljivo, ali slovenacka istorija objasnjava tu veliki brigu za ocuvanjem vlastite teritorije. Slovenija je poslednjih sest godina, od kako je samostalna drzava, prvi put u svojoj istoriji sasvim suverena na svojoj teritoriji. Zbog toga je odmah posle svog osamostaljenja stavila u ustav posebni clan (68.clan ustava) u kome zabranjuje prodaju slovenacke zemlje i drugih nekretnina strancima. Ono sto je ucinjeno tada, danas potpuno blokira slovenacko ukljucivanje u Evropu jer je jedan od preuslova Evropske unije da pocne pregovore sa Slovenijom upravo menjanje tog clana ustava. Da u novembru prosle godine nisu bili parlamentarni izbori, to pitanje bi verovatno bilo vec odavno reseno. Ali sve politicke stranke - od tadasnjih i sadasnjih vladajucih pa do opozicionih - vise su mislile na svoj izborni rezultat nego na promenu tog dela ustava, koji je stvarno nesmislen, jer sve savremene drzave stite svoju teritoriju pred mogucom rasprodajom strancima posebnim zakonima, a ne ustavnim zabranama. Sada, kada je pred vratima odluka EU o tome, s kojim drzavama ce najpre pregovarati oko njihovog ulaska u uniju, Sloveniji se zuri. Premier Drnovsek, kojeg zbog navodne sporosti sada najvise kritikuju upravo oni koji su ga u tu "sporost" prisiljavali svojim blokadama kod resavanja tih pitanja, najavio je svoju ostavku ako parlament do 15.jula ne usvoji promene ustava. Ako do toga stvarno dodje, Slovenija bi mogla da padne u ozbiljnu krizu.

Janja Klasinc, AIM