VIDOVDANSKI BILANS GAZENJA LJUDSKIH PRAVA

Bajonetom se sve moze uraditi, ali se na njega ne moze sedeti. Tako se u najkracemm mogu opisati "rezultati" vladavine Vidovdanskog slavlja Slobodana Milosevica na Kosovu. Sve ono sto se od prilike moglo postici silom, Milosevic je ostvario. Ukinuo je kosovsku autonomiju, iskljucio Albance iz ekonomskog, politickog, kulturnog i uopste javnog zivota i zaveo sistem zagorcavanja svakodnevice, zastrasivanja i nasilja. Organi vlasti na Kosovu nisu konstituisani ni u formalnom smislu. Odlucuje se najcesce dekretima iz Beograda, po sistemu teorija profesora beogradskog Univerziteta Ratka Markovica, po kojima se na Kosovu i o Kosovu ne moze usvojiti i sprovesti ni jedna odluka koja nije po volji Srba.

Odluke i samovolja na Kosovu se ostvaruju sa prstom na okidacu onih koji nose uniforme, ali i naoruzanih Srba bez uniforme. Zbog toga nije slucajno sto je u ovom stanju neobjavljenog rata, prema podacima pristinskog Odbora za ljudska prava od 1989. do sredine ove godine ubijeno ili umrlo usled torture 186 Albanaca. Samo za sest meseci ove godine, bilo je 25 zrtava. Od preko 200 zrtava posle 1980 godine 28-ro su bila deca.

Jednako su uzasavajuci za individualnu i kolektivnu sudbinu kosovskih Albanaca podaci o kampanjama progona, hapsenja i sudskih procesa. Prema raznim albanskim izvorima, od 1981. godine do sada, u sudskim politickim procesima osudjeno je blizu 4 000 Albanaca. Prosecna zatvorska kazna iznosi preko sedam godina. Samo u JNA, u ovakvim procesima, bilo je osudjeno preko 1 100 vojnika - Albanaca, a 63 albanska mladica JNA je vratila kuci u mrtvackim kovcezima, uglavnom sa obrazlozenjem da su izbrsili samoubistvo. U periodu izmedju 1981.- 1990 godine, prekrsajno je bilo kaznjeno preko 10 hiljada Albanaca. Pretpostavlja se da nije manji broj prekrsajno kaznjenih i u proteklih sedam godina.

Istovremeno, na desetine hiljada Albanaca bilo je uhapseno, sprovedeno ili pozvano na tzv. informativne razgovore, a samo za prvih sest - sedam godina prosle decenije, prema podacima same policije, kroz tzv. policijski tretman proslo je vise stotina hiljada Albanaca. Na desetine hiljada ranjenih, mucenih, torturisanih i pretucenih u policiji ili na javnim mestima, bili su neizbezno prateca pojava crne kosovske hronike.

Ne moze da se ne spomene i 237 albanskih azilanata s proleca i leta 1989 godine, koji su vise nedelja i meseci prosli kroz sve krugove pakla, jos na ovom svetu. Posebno poglavlje kosovske crne hronike predstavljaju potresni opisi mucenja uhapsenih Albanaca, tokom istraznog postupka.

Okrutna stvarnost Kosova ne bi bila potpuna bez nekoliko desetina zrtava i ranjenih sa srpske strane, uglavnom pripadnika policije. Njihov broj je posebno povecan prosle godine. Za pogibiju srpskih policajaca i civila srpska strana optuzuje albanski terorizam, ali ni jedan slucaj nije do sada rasvetljen ili razresen sudskom presudom.

Nema Albanaca koji nije tesko pogodjen uvodjenjem Miloseviceve "pravne drzave" na Kosovu, posle formalnog suzavanja kosovske autonomije u prolece 1989. i njenog formalnog ukidanja sredinom 1990. godine. U ime dobrih medjunacionalnih odnosa, zastite samoupravnih prava i drustvene svojine, beogradska vlast, odnosno srpska Skupstina, sporovela je prinudne mere u svim privrednim organizacijama, drzavnim i drugim sluzbama, ukljucujuci i cisto humanitarne, kao sto su opstinske sluzbe Crvenog krsta. Ovim merama je iz radnog odnosa iskljuceno izmedju 120 i 140 hiljada albanskih radnika, medju kojima vise stotina lekara i drugih zdravstvenih radnika, vise hiljada strucnjaka drugih profila, oko 4 000 policajaca i sluzbenika u organima Unutrasnjih poslova i celi albanski kadar angazovan u nastavi i u prosvetnim sluzbama. Deo albanskih osnovaca, gotovo svi srednjoskolci i studenti izbaceni su nasilno iz skolskih i univerzitetskih objekata. Ovo je bila sesta skolska godine koju su albanski djaci i studenti zavrsili u oko 1 500 do 2 000 privatnih objekta, sasvim nepodobnim za izvodjenje nastave.

Milosevicev rezim je za veoma kratko vreme razorio ekonomsku osnovu opstanka stotina hiljada kosovskih Albanaca. Zbog toga i sistematske represije, smatra se da je Kosovo napustilo izmedju 350 i 450 hiljada Albanaca. Medjutim, put odlaska nije jednosmeran i da nije mali broj onih koji se povremeno ili zauvek vracaju u svoj zavicaj.

Mozda bi se po Milosevicevoj logici sve ovo moglo uvrstiti u pozitivni bilans njegovih politiclkih ostvarenja. Medjutim, ne treba zapostaviti cinjenicu da je Milosevic u toj svojoj politici imao podrsku skoro svih relevantnih srpskih politickih snaga, te je tesko poverovati da Milosevic i SPS "sve postignuto" predstavljaju to kao iskljucivo njihov "uspeh".

U uspeh ovakve politike moze se uknjiziti i puna zaposlenost srpskog stanovnistva. Samo veliki probirac ili onaj ko prosto ne zeli da radi nije u radnom odnosu. U periodu 1990

• 1992., relativno dobre plate i povremena pomoc srpskog sindikata, obezbedjivali su srpskom stanovnistvu visok standard. To je bila velika privilegija, odnosno diskriminacija na nacionalnoj osnovi. Ali, trajala je veoma kratko i potpuno se istopila 1993., u godini vrtoglave inflacije.

Medjutim, razaranje privrede, sto je na Kosovu u vise slucajeva namerno cinjeno prenosenjem moderne i skupe industrijske opreme u Srbiju na kraju je, doduse ne jednako pogodilo celokupno kosovsko stanovnistvo. Srbi i dalje formalno rade i uzivaju neke privilegije iz radnog odnosa, ali sve to sada ne obezbedjuje ni njima pristojnu egzistenciju. Verovatno oni vise ne razmisljaju o obecanjima svedskog ili svajcarskog standarda iz vremena Miloseviceve ushicenosti i Vidovdanskim slavljima.

U cilju menjanja nacionalne strukture stanovnistva na Kosovu u korist Srba, Beograd je doveo iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine nekih 20 - 30 hiljada nesrecinika, koji i dalje zive uglavnom u objektima kolektivnog smestaja. Oni su dugo bili, a i neki sada, dobro su "cuvani da ne pobegnu", mada je jedan broj njih ipak nasao nacin nacine da pobegnu sa Kosova. Takodje, dovedeno je i nekoliko hiljada privrednih, zdravstvenih, drzavnih, politickih i vojno - policijskih cinovnika i strucnjaka. Ali, malo ko od njih bio je voljan da se za stalno nastani na Kosovu i dovede porodicu. Kosovo je za njih bilo najzanimljivije u periodu 1990 - 1992, kada se administrativnim zavrzlamama o "sluzenju" na Kosovu moglo lako zaraditi, visestruko nego bilo gde u Srbiji.

Verovatno to je sve sto bi se po nekoj izokrenutoj logici moglo uknjiziti u "pozitivan bilans" Miloseviceve politike na Kosovu. Od prilike, sve je ucinjeno "bajonetom". Ali, sta je sa sedenjem na njemu?

Uprkos svemu, politicka volja Albanaca da ne prihvate Srbiju kao svoju drzavu, izgleda da nije slomljena. Tek ce se pokazati koliko su Srbi pogresili kada je Milosevic, krajem

1. godine prezrivo i arogantno odbio njihovu pruzenu ruku. Izlazenjem na izbore, uprkos kosmaru koji su dozivljavali tokom cele te godine, Albanci su ipak izrazili spremnost na kompromis sa Srbima i Srbijom. Medjutim, Srbija je zelela njihovu potpunu podredjenost. To je ono sto oni nisu mogli da prihvate i nemajuci drugog izbora, opredelili se za istorijski raskid sa Srbijom. Zapoceli su izgradnju svojih paralelnih institucija, a srpska politika cini sve kako bi se kod Albanaca sto dublje ukorenila svest da je zivot u okvirima Srbije njihova najveca nesreca.

Cela politicka Srbija je podrzala i podrzava ovu politiku. Svi su tokom proslih godina obecavali da ce ako dodju na vlast izgraditi na stotine hiljada stanova i gotovo preko noci dovesti na Kosovo vise stotina hiljada Srba. A doveli su nesrecne srpske izbeglice i cinovnike bez njihove volje. Istovremeno, svi su govorili o proterivanju vise stotina hiljada Albanaca, navodno stranih drzavljana.

Kada je poceo pohod ka apsolutnoj vlasti, Milosevic je

1. aprila 1987. godine okupljenim Srbima u Kosovu Polju izmedju ostalog porucio: "Treba da ostanete ovde i zbog svojih predaka i zbog potomaka. Pretke bi ste obrukali, potomke razocarali. Ali, ja vam ne predlazem da ostajuci trpite, izdrzavate i podnosite stanje kojim niste zadovoljni. Na protiv". Medjutim, odlazak Srba nikada nije bio zaustavljen o cemu srpske vlasti gotovo nista ne govore. Strucnjaci procenjuju da, uprkos velikom odlasku Albanaca, procentualno ucesce Srba u nacionalnoj strukturi stanovnistva Kosova stalno opada i oni sada ucestvuju sa samo sedam- osam odsto u ukupnoj nacionalnoj strukturi kosovske populacije. Strucnjaci procenjuju da bez izbeglica i cinovnika sa njihovim porodicama, na Kosovu nema vise od 150 do 160 hiljada Srba.

Niko ne sme da bije narod, misleci na Srbe, rekao je Milosevic na Kosovu. Kada je uvodio samovolju vlasti on je uporno govorio o dobrobiti i sigurnosti Srba i svih gradjana, o njihovoj sigurnosti i o vladavini prava. Posle deset godina njegove vladavine, Srbija i Kosovo zive u bedi, a privreda je u potpunom rasulu. Celi drustveni organizam je kriminalizovan, a niko nije siguran u bezbednost svog zivota. Na Kosovu se odavno ne zna sta je pravo, a sta je samovolja vlasti i kriminal. Izvesne privilegije Srba u organima vlasti i javnim sluzbama, ne mogu da otklone osecaj koje stvara i svakodneveno obnavlja opste stanje nesigurnosti. Sada je valjda i Srbima jasno da obespravljivanje i stalno proganjanje Albanaca ni u kom slucaju njima ne donosi sigurnost. Na protiv.

AIM Pristina Fehim REXHEPI