SRPSKO-ALBANSKI RAZGOVORI BEZ POKRICA

AIM JUNIOR Pristina

Iako je posebno tokom prethodne dve godine bilo ozbiljnih nastojanja da konacno sukobljeni Albanci i Srbi sednu za isti sto, kako bi razmotrili mogucnosti prevazilazenja dugogodisnje krize u medjusobnim odnosima, godina 1997. bila je karakteristicna po intezitetu, ali ipak i znacaju srpsko - albanskih susreta. Serija medjusobnih razgovora o mogucim resenjima za kosovski problem, zapocela je na Rodosu, da bi se kontakti nastavili u Njujorku. Upravo se i ovaj razgovor smatra i najznacajnijim odrzanim do sada, kako zbog uticajnog organizatora ("Projekat za etnicke odnose"- PER), tako i sudeci po licnostima koje su u njemu ucestvovale. Albansko - srpskih susreta bilo i posle Njujorka, u Becu, Atini, ali i na ovim prostorima u Tivtu, Kotoru, a poslednji je odrzan prosle nedelje u Ulcinju. Organizator su bili pristinski Odbor za zastitu ljudskih prava i Helsinski komitet Srbije, a u razgovoru su ucestvovali ne samo njeni predstavnici vec i uticajniji nezavisni intelektualci i bivsi politicari, dakle oni koji se smatraju fleksibilnijim za razmatranje raznih problema, pa i onaj oko moguceg politickog statusa Kosova.

Dva su osnovna pitanja koja karatekterisu ovakve srpsko - albanske razgovore i njihova nastojanja za ostvarivanje nekog ozbiljnijeg susreta na visem nivou. Prvo je pitanje kompetencije i legaliteta onih koji ucestvuju u tim razgovorima i za raznim stolovima, i drugo i najvaznije su polazne pozicije pristupa eventualnim razgovorima.

Tako, albanski predstavnici, uglavnom kao glavni preduslov za zapocinjanje razgovora sa srpskim estabismentom insistiraju da takvim kljucnim razgovorima prisustvuje i "treca strana". U posredovanju SAD, kosovski Albanci vide jednu sigurnost da ce se dogovoreno i ispostovati, jer ova "super sila" ima mehanizme prinude. Srpski politicki vrh, medjutim, od svojih izjava da je Kosovo unutrasnje pitanje Srbije i Jugoslavije, evoluirao je izjavljujuci, u poslednje vreme, da pitanje Kosova uopste i ne postoji, vec postoje samo neki problemi, te sa Albancima i ne treba razgovarati o statusu Kosova.

Upravo preduslovi ovakve vrste obeju strana, imaju bitnog uticaja po pitanju (ne)ucestvovanja u ovakvim razgovorima znacajnih licnosti albanske politike Kosova, kao i srpskih zvanicnika. Najbolji primer za to je susret u Ulcinju, gde uvidevsi da u njemu nece ucestvovati cak ni predstavnici srpske opozicije, u poslednjem trenutku su odlucili da ne otputuju i dvojica predstavnika zvanicne politike Albanaca na Kosovu, Fehmi Agani i Hydajet Hyseni, potpredsednici DSK, vodece partije na Kosovu. Za razliku od ovog skupa, na njujorskom se ipak razgovaralo na nesto visem nivou, jer su bile prisutne i opozicione partije u Srbiji. Malo je falilo da se za istim stolom nadju i predstavnici Miloseviceve Socijalisticke partije Srbije, jer su prvo i prihvatili dolazak, ali su zarad odvagane politike ipak odustali. Izgovor su nasli u tome sto su sa predstavnicima Koalicije "Zajedno" razgovarali visoki americki zvanicnici. Posto nisu "dirnuli u srce" one kojima je ova "kritika" bila upucena, socijalisti ne samo da nisu prisustvovali, vec su napali ucesnike razgovora iz Srbije izdajnicima koji trguju svojom nacijom. Kao da i njima nije jasno da ce, ako ne svojom voljom, onda prinudjeni, morati sutra da sednu i razgovaraju sa legitimnim predstavnicima Albanaca na Kosovu.

S druge strane, susret u Becu, koji je odrzan odmah posle onog u Njujorku, bio je previdjen kao Okrugli sto gde bi se razmatrale opcije obeju strana oko moguceg resenja pitanja Kosova, a koje bi predstavljali kompetentni ljudi. No, ovdasnja stampa na albanskom jeziku, izrekla je niz kritika na racun kosovskih ucesnika, smatrajuci ih "neprofesionalnim i nekompetentnim da o ovim stvarima razgovaraju".

Ako se osvrnemo, posle svih srpsko - albanskih susreta koji su se obavili na razlicitim nivoima, moze se doneti samo jedan zakljucak da su oni, osim probijanja komunikacione blokade doneli jos samo "zajednicke deklaracije", koje nemaju nikakav obavezujuci karakter za ucesnike razgovora. One se uglavnom odnose na cinjenicu da na Kosovu postoji policijska represija i da se ona mora zaustaviti. Dokaz da one nemaju neku vaznost je da ne samo sto se represija na Kosovu i prema Albancima nastavlja, vec se metodi maltretiranja i uterivanja straha svakim danom usavrsavaju.

U ovoj godini, mediji nisu bas pomenzno zabelezili jos par srpsko - albanskih inicijativa, kao sto je bila ona studentska u Tivtu ili podmladaka politickih partija iz Srbije i sa Kosova u Budvi. Jos se tacno ne zna kakav ce biti odgovor studenata Albanaca, na izrazenu zelju da se sa njima u Sofiji sretnu beogradski studenti.

Da ni Albanci ni Srbi jos uvek nisu spremni u potrebnoj meri za otvoreni i konstruktvni dijalog, govori cinjenica odlaganja susreta u Njujorku, koji je bio predvidjen da se odrzi januara, a odrzan je aprila 1997., kao i susret u Ulcinju koji je bio zakazan marta meseca na Brezovici, a odrzan tek u junu. Ma koliko se obe strane pravdale, da je prvi susret odrzan zbog situacije u Srbiji, a drugi zbog stanja u Albaniji, ipak proizilazi da medjusobni spor ni jedni ni drugi ne vide kao veoma urgentno pitanje, koje i trazi takvo resenje.

S druge strane, sve dok se organizacijom srpsko - albanskih susreta budu bavile razne nevladine i humanutane organizacije, spor izmedju Albanaca i Srba se ne moze resiti. To su neobavezujuci susreti, na kojima ne ucestvuju ni zvanicni predstavnici Srba ni legitimni predstavnici Albanaca, a niti neka autorizovana strana, koja bi garantovala implementaciju eventualnih dogovora. Ovakvi susreti ma koliko dobro zvucali i davali nadu da ipak medjunacionalne strasti mogu da omeksaju, samo odlazu razgovore o pravim pitanjima, sto u stvari moze da odgovara pristalicama stanja statusa kvuo na Kosovu.

AIM Pristina Rahman PACARIZI