LIDER ODLAZI, A VLAST...

Uoci Miloseviceve seobe

Pred Milosevicev odlazak na mesto predsednika Jugoslavije najvece interesovanje postoji da li ce srpski vodja sa sobom poneti i ogromnu kolicinu vlasti s kojom je raspolagao kao Predsednik Srbije

AIM, Beograd, 29. 6. 1997.

Rezimski mediji preplavljeni su informacijama o sirokoj lepezi golemih ulaganja u autoputeve, najavama ubrzanog privrednog oporavka i procvata Srbije preko noci. Za sve to potrebno je blizu stotinjak milijardi maraka, a na drugoj strani predstavnici jugoslovenske vlade proveli su pet dana u Londonu ubedjujuci Londonski klub (koji okuplja nekoliko stotina komercijalnih banaka, a prema nekima od njih postoji obaveza vracanja kredita) da Jugoslaviji otpise 80 odsto duga, s objasnjenjem da ona nema odakle da vrati zajam i plati kamate. Bio je to uzaludan i neprijatan izlet, jer poverioci nisu pokazali sluh za financijske muke u kojima se nalazi Jugoslavija.

Kada se dovedu u medjusobnu vezu hvalospevi o brzom privrednom razvoju, na jednoj, i siromastvo na drugoj strani, onda se odmah pomisli kako se rezim opredelio za ponavljanje olako obecane brzine s kojom je u izbornim vremenima, kakvo je sada, uspevao da upotrebom spomenute metode kao mamca dobije izbore. Od parole da narod ne sme niko da bije, pa do toga da se Srbija nece saginjati i sadasnje odlucnosti da nece dati ni pedlja Kosova nije proslo ni 10 godina, a polozaj srpskog naroda u poslednjoj deceniji se srozao kao da je pao s neba na zemlju.

Spomenute parole, inace omiljene u politickom recniku predsednika Srbije kada se obraca masama, zacudo padale su na plodno tlo, a to je Slobodanu Milosevicu davalo legitimaciju, ne samo da svoju vlast predstavlja kao rezim, kojeg je izabrao narod, vec i da uvede praksu prosirenja vanustavnih ovlastenja u repertoar svojih nadleznosti. Tako vec punih pet godina kao predsednik Srbije predstavlja Jugoslaviju u medjunarodnim politickim odnosima, pa cak potpisuje i obaveze u ime celokupnog srpskog naroda koji ne zivi u SRJ.

Vesto koristeci cinjenicu da je izabran od strane naroda na neposrednim izborima i komociju medjunarodne zajednice, koja u cilju efikasnijeg delovanja manje vodi racuna o ispunjavanju formalnosti, a vise o stvarnoj moci pregovaraca s druge strane stola, srpski predsednik je dugo vremena smatran faktorom stabilnosti na Balkanu. Na tim spoljnim i unutrasnjim okolnostima uspevao je da se nametne kao gospodar srpskog naroda u pravom smislu te reci. Velikim obecanjima uspevao je da, poput sedativa, uspava svoj narod radeci u njegovo ime sta god hoce. Ta blanko menica dobijena na izborima predstavlja jedan od stubova moci kojom se srpski predsednik "potkozio".

Drugi oslonac njegove moci nalazi se u drzavnom aparatu, kojeg je on smisljeno osvajao jos u vreme postojanja bivse SFRJ. Znajuci dobro da se politicari smenjuju na funkcijama, a aparat uvek ostaje, Milosevic je u fazi koja je prethodila konacnom raspadu SFRJ upotrebio drzavne mehanizme za osvajanje i ocuvanje vlasti. Poznatog 9. marta l991. godine morali su cak i tenkovi da izadju na ulice da bi ga spasile od dela naroda koji nije bio pod narkozom. Vojne strukture su ga spasile, a kasnije mu je cinovnicki aparat bio na usluzi u ucvrscivanju vlasti. Vrednost aparata sastojala se i u tome sto je njemu poznato kako funkcionise drzava, dok je opozicija usla u borbu za vlast bez imalo znanja sta da radi cak i ako osvoji vlast. Aparat se priklonio Milosevicu, jer je u njemu video garanciju svog opstanka, na sto od opozicije nije mogao da racuna.

Izabran od naroda, zasticen i potpomognut od aparata Milosevicu nije bilo tesko da stekne i treci oslonac, a to je financijski kapital. Najpre je, uz pomoc aparata njegov rezim upao u platni promet i tako oslabio pozicije poslednjeg predsednika savezne vlade SFRJ(Antu Markovica), a zatim se okruzio menadzerima, koji su u "braku" sa srpskim liderom videli mogucnost da, nalazeci se na mestima gde curi med i sami osete njegov ukus.

Sve je islo kao po loju sve do trenutka kada Ustav Srbije sprecava Milosevica da ostane na mestu s kojeg je suvereno vladao, bez obzira sto je medjunarodna zajednica uvodjenjem sankcija pokusala da srpski narod izvuce ispod narkoze i dovede ga u svesno stanje, kako bi shvatio odakle izviru glavni razlozi nevolja u kojima se nasao. Siromastvo, za koje mnogi smatraju da je svesno, poput virusa, ubaceno medju siroke slojeve kako bi se lakse upravljalo masama, postaje neizdrzljivo. Ni u takvim okolnostima rezim ne menja kartu s kojom je dosad dobijao.

Predsednik je krenuo u kampanju primenjujuci metod "olako obecane brzine", odnosno obecavajuci sakom i kapom blagostanje narodu. Sve se to podudara s njegovom namerom da sa sadasnje funkcije ode ma upraznjeno mesto predsednika Jugoslavije. Ta namera ne bi trebala da bude neostvarljiva. Nesto drugo je, medjutim, mnogo vaznije. Interesovanje je okrenuto prema trazenju odgovora na pitanje da li ce Milosevicu uspeti da s odlaskom na celo Jugoslavije zadrzi i lidersku poziciju u srpskom narodu koju je imao kao predsednik Srbije.

Pokusaj da na novu funkciju ode tako sto bi ga za predsednika Jugoslavije birao narod neposredno, a ne savezni parlament, kako je Ustavom predvidjeno, je propao, jer Crna Gora, kao ravnopravna clanica federacije nije dala pristanak. Na ovaj nacin srpskom predsedniku je oduzeta mogucnost da se poziva na opstu narodnu volju. Tako, jedan od njegovih najjacih stubova na kojem je gradio svoju moc pocinje da pokazuje znakove slabosti.

Istovremeno je iz krugova medjunarodne zajednice stiglo jos jedno upozorenje da ce Milosevicev izbor za predsednika Jugoslavije otezati postupak za skidanje spoljnog zida sankcija, a to znaci da SRJ ne moze da racuna na prijem u clanstvo medjunarodnih institucija odakle jedino moze da dobije kredite za ozivljavanje svoje privrede. Bez takve finansijske podrske sve najave brzog privrednog preporoda predstavljaju prazne kule i gradove kojima se narodu baca prasina u oci. Ostaje da se vidi da li ce narod progledati ili ce i dalje ostati zaslepljen obecanjima.

Svoju kampanju srpski predsednik preselio je na Kosovo, odakle je svojevremeno krenuo u osvajanje liderske pozicije koja ga sve do sada cini nedodirljivim. Od njegovog obecanja, datog u starom stilu, da nece predati pedalj kosovske zemlje, sto od njega niko i ne trazi mnogi su se uplasili zato sto se uvek dogodi suprotno od Miloseviceve tvrdnje. Bude li narod vise brinuo za sebe, a manje za teritoriju, a kod srpskog lidera je obrnut redosled, mogao bi da krene proces smanjivanja njegove moci, a to je preduslov za uspostavljanje demokratskih odnosa u zemlji, a uz pomoc kojih se mogu lakse resavati medjunacionalni odnosi u Srbiji. Prvi znakovi slabljenja uspostavljenog rezima i Slobodana Milsevica stigli su iz Crne Gore.

Ratomir Petkovic (AIM)