VRHOVNI KOMANDANT ZA PARADNU UPOTREBU

Beograd Jun 28, 1997

Zoran Lilic: Raport na kraju mandata

Ako iza vrhovnog komandata Lilica u protekle cetiri godine ostane bilo kakv trag on bi se mogao svesti na protokolarno obilazenje kasrani, usvajanje zakona u Skupstini, i cinjenicu da je za njegova mandata vojska Jugoslavije marignalizovana gotovo do ekstremnih razmera.O njenom bukvalnom osiromasenju govore podaci da oficiri ne primaju redovno ni plate

AIM, BEOGRAD, 28. 6. 1997.

Kada su ostaci nekada mocne armije bivse Jugoslavije, nakon sto je ova strmoglavljena sa Karavanki, i nakon sto se takodje neslavno povukla iz hrvatske, preplavili Srbiju i Crnu Goru i kada su 20. maja 1992. ti isti ostaci preimenovani u Vojsku Jugoslavije, njihovi oficiri i generali gotovo su plamteli od srece: najzad su se domogli "svoje drzave" - SR Jugoslavije Dobili su i "svog vrhovnog komandanta", u isti mah i predsednika "skracene Jugoslavije", u liku Dobrice Cosica kome su pukovnici i generali stali euforicno da se kunu na vernost.

Ali, ta vernost nije trajala ni punu godinu. Cosic je posle kraceg vremena bukvalno oteran sa obe funkcije. U politickoj javnosti Srbije ostalo je uverenje da je povod smenjivanju bila dojava jednog generala predsedniku Milosevicu o nedovoljnoj lojalnosti Dobrice Cosica i preteranom surovanju sa ondasnjim predsednikom savezne vlade Milanom Panicem. Tu je bio kraj Cosicevom vrhovnom komandovanju.

Tako je na efikasan nacin presecena u ono vreme u ovdasnjoj javnosti vrlo rasirena dilema o tome kome je bio naklonjen generalitet: "federalnom dvojcu" Cosic - Panic, ili Milosevicevom "kanuu jednosedu" koji je jurcao divljim politickim brzacima. Svemu uprkos, za svaki slucaj, Vojsku je "pod hitno" trebalo "ocistiti" od "nepodobnih" generala i oficira. Novi predsednik savezne drzave, u tom casu cetrdesetogodisnji, Zoran lilic, inauguriran 25. juna 1993. godine, odmah je vrlo uspesno polozio svoj "generalstabni ispit" za vrhovnog komandanta: na sednici Vrhovnog saveta odbrane, kojoj je on kao ustavni predsednik ovog tela predsedavao, doneta je odluka da se penzionisu 42 generala, dok su umirovljeni pukovnici brojani stotinama! Bio je to, u stvari, treci i u "novoj drzavi" najveci tals masovnog penzionisanja staresina visokih cinova, sto je vojna i ostala drzavna propagandna masinerija "pravdala" potrebom za "podmladjivanjem" i "profesionalizovanjem".

Umesto dotadaznjeg nacelnika Generalstaba Vojske Jugoslavije, Zivote Panica novi prvi operativac vojske postao je Momcilo Perisic. Novim unapredjenjima u generalske cinove (kao i novim postavljenjima na sva vazna mesta u vojnoj hijerarhiji), na sednicama Vrhovnog saveta odbrane od 25. avgusta i 7. septembra 1993. godine, dakako pod "dirigentskom palicom" Zorana Lilica, bio je potpuno obnovljen generalski kor i vise nije moglo biti nikakve dvojbe o tome iza koga (na politickoj sceni) stoje oficiri visokih cinova. I do tada je Milosevic relativno lako manipulisao Vojskom, a od tog casa to je definitivno postala stvar rutine.

Ni po Ustavu SR Jugoslavije predsednik republike nema bogzna kakva ovlascenja. U Lilicevom slucaju, medjutim, ta je funkcija bukvalno redukovana na fiktivnu ulogu glavnokomandujuceg oruzanim snagama.

Neki buduci istrazivac srbijanskih politickih prilika u poslednjoj deceniji ovog veka lako bi mogao da desifruje ne samo strateske pravce nego i deo taktickih (kamufliranih) poteza Miloseviceve politike upravo po javnim istupima vrhovnog komandanta Zorana Lilica. On je, na primer, povodom 75. godisnjice Kolubarske bitke, 11. decembra 1993. godine akcentovao i ovu misao: "... Od prvog secesionistickog koraka u bivsoj zajednickoj drzavi (tada u zvanicnu terminologiju jos nije bila uvedena obavezna sintagma "prethodna Jugoslavija", op.a.), bili smo za dogovor i mirno resenje spora. Dosledno istrajavajuci na politici mira, stvorili smo SR Jugoslaviju, ocuvali mir na njenim prostoru, sacuvali mladu generaciju i narod od ratnih patnji, a zemlju od razaranja. Istovremeno smo pruzili pomoc srpskom narodu u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini da ostvari svoja legitimna prava". Ovo je postao refren svih vaznijih istupa celnika SPS u svakoj prilici.

Dogadjaji su, kao sto se videlo, preduhitrili srbijanskog predsednika. I kad se ne jednom postavilo pitanje: zasto Milosevic i Vojska Jugoslavije nisu sprecili egzodus Srba nakon operacije hrvatske vojske "Bljesak" i "Oluja", iz tabora vladajuce partije u Srbiji stize odgovor zbilja dostojan es-pe-es morala i pameti: "Da su slusali Slobodana Milosevica, ne bi ni dospeli u ovakakv polozaj"!

Ako iza vrhovonog komandanta Lilica ostane kakv trag, onda bi to moglo biti u sledecem: za njegova mandata Savezna skupstina je donela Zakon o odbrani i Zakon o Vojsci Jugoslavije (22.9.1993.); Vrhovni savet odbrane razmatrao je "Osnove vojne doktrine SRJ" i "implementaciju vojnog dela Dejtonskog sporazuma" (21.3.1996.), te "Osnove modela organizacije Vojske Jugoslavije do 2005. godine" (17.8.1996.), a Zoran Lilic verifikovao je svojim potpisom i "Pravilo sluzbe Vojske Jugoslavije" (5.9.1996.). Na toj ravni, u Lilicevom sumarnom rezultatu vredni su pomena i "pomilovanje" poznatog izdajnika", penzionisanog generala Vlade Trifunovica i preporuka Saveznoj vladi da donese "zakon o amnestiji" za 12.455 lica koja su "izbegla" vojnu obavezu (18. januar 1996.). Pa ipak, ako Zoran Lilic uopste i ostane upamcen kao vrhovni komandant oruzane sile Savezne Republike Jugoslavije (nominalno od 25. juna 1993. do 25. juna 1997.), onda to moze biti jedino po tome sto je vojska Jugoslavije u njegovom mandatu marginalizovana u svakom pogledu, gotovo do ekstremnih razmera.

Dok je, na primer, armija bivse Jugoslavije predstavljala zaseban zatvoren sistem, sto znaci dobrim delom izdvojen iznad drustva, dotle je Vojska Jugoslavije potpala po tutorstvo vladajucih partija (inace koalicionih partnera) Srbije i Crne Gore. Po Ustavu SRJ, vojskom u ratu i u miru komanduje Vrhovni savet odbrane od tri clana (predsednik SRJ, istovremeno i predsednik Saveta, i predsednici dveju federalnih jedinica), koje je telo obavezno u Lilicevom periodu zasedalo u prosirenom sastavu: trojici clanova prikljucivali su se savezni premijer i savezni ministar za odbranu (povremeno i ostali clanovi vlade), dakako, i nacelnik Generalstaba, i svi su (sem generala Perisica) clanovi vladajucih stranki. Tako je, dakle, Vojska politicki zatocenik samo dveju vladajucih partija (drustvo nad vojskom nema druge kontrole), iako se na oficijelnoj ravni neprekidno ponavlja kako je ona, Vojska Jugoslavije, potpuno depolitizovana.

Najzad, kad god je Milosevicu trebalo da se lansira kakva poruka, narocito poruka upozorenja (da joj ne dajemo jaci kvalifikativ) bilo "spoljnjem" bilo "unutrasnjem neprijatelju", i to pomocu vojne sile, Zoran Lilic je izvesno bio najpogodniji medij: u prvom slucaju Vojska mu je "najjaca sila u regionu", u drugom "najznacajniji stabilizacioni faktor SR Jugoslavije", koja varijabla je trenutno "na snazi".

Sto redovno, sto vanredno, Vrhovni savet odbrane zasedao je pod Lilicevim predsedavanjem oko sezdeset puta. Jedva da je i jedno zasedanje proslo bez da se nije tragalo za "stabilnim izvorima finansiranja Vojske Jugoslavije". Kao sto rekosmo, Zoranu Lilicu se nije posrecilo da pronadje takav izvor. Hoce li to poci za rukom novom vrhovnom komandantu Slobodanu Milosevicu?

Pauperizacija Vojske Jugoslavije, medjutim, njena je najteza, mozda u ovim uslovima i neizleciva rana, iako SRJ za odbranu izdvaja skoro celih sedam procenata svog drustvenog proizvoda, koji postotak je jedan od najvecih u Evropi. Ali, sasvim se druga slika dobija kada se od procenata predje na realne vrednosti: drustveni proizvod SRJ je prepolovljen u odnosu na 1990. godinu i iznosi oko 14,5 milijardi dolara, tako da kada se onih sedam procenata nacionalnog dohotka razdeli "s glave na glavu" - po vojniku ispada 5.000 dolara godisnje (to je zvanicni podatak uglednog casopisa "Military Balance"), po cemu bi SRJ, da nije Albanije, "drzala fenjer" u Evropi. Poredjenja radi za armiju bivse Jugoslavije, na primer, izdvajalo se svih 13.000 dolara godisnje po vojniku.

Iz ovogodisnjeg planiranog budzeta za odbranu od 6,5 milijardi dinara za Vojsku Jugoslavije bi trebalo da se izdboji 5.141 milion dinara (ili oko 943 miliona dolara), sto je, sve kad bi se planirana sredstva redovno i prilivala u vojnicku kasu, jedva dostatno za plate profesionalaca i poluprofesionalaca, za ishranu, odevanje i lecenje vojnicke popilacije. Tako reci, sve sto pristigne u vojni budzet odmah se i pojede!

Po Dejtonskom sporazumu, Vojska Jugoslavije je redukovana na 103.000, od cega su, grubo receno, trecina profesionalci (oficiri i podoficiri), trecina poluprofesionalci (vojnici po ugovoru) i trecina regruti. Niske plate (pukovnik, recimo, oko 600 DM pod uslovom da primi svih 12 plata godisnje bice "puna kapa"), neredovne isplate, mnogi oficiri su bez stana (u nadleznim institucijama vec godinama stoji brdo od nekih 17.000 molbi za stan, bez izgleda da ce se to brdo u bliskoj buducnosti smanjivati) i neki drugi razlozi nagnali su oko 4.000 strucnjaka raznih profila da u poslednjih nekoliko godina napuste vojnu sluzbu.

Posmatran u svetlu tog posvemasnjeg siromastva, projekat "Model Vojske Jugoslavije do 2.005. godine", sto ga je verifikovao Vrhovni savet odbrane 17. avgusta prosle godien, a po kome Vojska Jugoslavije treba da postane "savremeno opremljena i efikasna oruzana sila" izgleda groteskno. Ali, gospodin Lilic, bas kao i vascela vojna propaganda, to siromastvo prebacuje na vrucu parolu: "Vojska Jugoslavije deli sudbinu sa svojim narodom"!

Stipe Sikavica (AIM)