SANT EGIDIO: POTPISAN PAKT O BUDUCNOSTI ALBANIJE

AIM JUNIOR Tirana

Kada su 9. marta ove godine deset politickih partija, uregentno okupljene od strane predsednika zemlje Berishe, potpisale Sporazum iz kojeg se rodila druga koaliciona Vlada u poslednjih sedam godina, Albanija je prolazila kroz jedan od najtezih trenutaka u njenoj posleratnoj istoriji. Degenerisanje narodnog protesta, zapocetog padom nekoliko piramidalnih firmi u totalnu anarhiju, dovelo je do potpune razgradnje drzavnih struktura, kako u centru tako i na periferiji. Bez vlasti i sa milion komada oruzja, razgrabljenih iz vojnih magacina, Albanci su pali u najtezi moguci polozaj, koji se nije mogao ni zamisliti - onaj potpunog nedostatka izabrane centralne i lokalne vlasti. Posle 50 godina diktature i sest godina pluralizma, Albanija je prolazila kroz jedno sasvim novo "iskustvo": nedostatak drzave.

Upravo takvu situaciju je nastojao da izbegne politicki sporazum od 9. marta. Vlada Nacionalnog pomirenja, koja je stvorena tim sporazumom i na cijem se celu stavio bivsi gradonacelnik jednog grada na jugu, gde je revolt bio najzesci, preuzela je na sebe tezak zadatak za normalizaciju stanja, s ciljem da se izbori odrze tokom juna meseca. Koncipirana na osnovu jednake podele portfelja, Vlada Bashkima Finoa je u stvari bila najvisi izraz umeca da pregovara jedna politicka klasa, koja je politicki dijalog tradicionalno zamenjivala nametanjem. Dva meseca kasnije, 9. maja, kada je postignut i drugi sporazum iniciran od strane predstavnika OEBS za Albaniju, Franca Vranickog, a koji su potpisale iste partije koje su i formirale Vladu, izbacice na videlo da je martovski kompromis ostavio neresenim mnoge dileme u zemlji u odnosu na izbore. Sklopljen 50 dana pre nego sto su odredjeni izbori, politicka klasa je uvidela da se na izbore ne moze ici bez jednog korigovanog izbornog zakona, bez prihvatljive klime i bez odgovarajucih uslova za glasnje. Detaljniji od martovskog, sporazum od 9. maja je imao za cilj stvaranje background prevremenih izbora, na jednom zatrovanom terenu medju politickim snagama, gde se i sam Vranivki veoma otezano kretao.

1. jun 1997., Rim - Italija. Jedna treca pregovaracka ekipa je sada stajala pred albanskim politicarima. Verska zajednica poznata po svojim posredovanjima u raznim krizama i veoma zainteresovana za politicke regionalne i medjunarodne probleme, Sant Egidio, pozvala je politicke partije da potpisu Pakt o buducnosti Albanije. Pretenciozan naslov, njegov sadrzaj, kao i nacin organozovanja susreta (sedam politickih lidera transportovano je vojnim avionima u toku dana u italijanski glavni grad), dokazao je da inicijativa Sant Egidija nije imala samo "blagoslov" rimske katolicke crkve, vec i sire, tj., same italijanske drzave. Ministar odbrane Italije Andreata, predstavljao je italijansku drzavu na toj ceremoniji. Italija se tako po drugi put pojavila u najodlucujucim trenucima susedne zemlje, posle 9. marta, kada je ministar spoljnih poslova Lamberto Dini proglasen za medjunarodnog garanta za Vladu Bashkima Finoa.

Bilo je dovoljno samo jedno prepodne da polovina partija, prisutnih u Rimu stave potpis na Pakt o buducnosti Albanije. Tri najvece politicke snage, Demokratska partija, Socijalisticka partija i Socijaldemokratska partija, prihvatile su sve tacke koje je dokument sadrzavao, dok manje partije desnice - Republikanska partija, Balli Kombetare i Demokratska partija desnice, nisu prihvatile da potpisu. Kasnije, na aerodromu u Tirani, lideri ovih partija ce govoriti o "izdaji" socijalista i "favorizovanju" Demokratske partije predsednika Berishe.

Pakt Sant Egidia sadrzi cetiri glavne obaveze za albanske politicke partije. Prvo, partije se angazuju da "u potpunosti, posteno i u celosti" prihvate izborni proces do dana glasa. Drugo, politicke snage preuzimaju obavezu da se ponasaju u okviru kampanje "u skladu sa normama jednog korektnog politickog dijaloga". Trece, potpisujuci Pakt, partije su priznale da su izbori od 29. juna jedini put za izlazak iz aktuelne krize. I na kraju i najvaznije, pozicija i opozicija treba da prihvate posle izbora, jedan sasvim novi stil vladavine. Opoziciji treba da se prepusti vodjenje nekoliko parlamentarnoh Komisija, kao i organi kontrole izvrsnog aparata.

Reakcije na ovaj Pakt u Tirani bile su razlicite. Pakt se vidi kao zakasneo i bez nekog uticaja u preostalim danima do izbora, ali on se moze smatrati veoma znacajnim za postizborni period. Cini se da je najveci konflikt oko rimskog dokumenta upravo oko sadrzine njegove cetvrte tacke. Ako se oko prve tacke tj., oko situacije u kojoj ce se odrzavati izbori, manje partije nisu dugo zadrzale, uprkos kritikama, cini se da ce cetvrta tacka biti najproblematicnija. Po prvi put u jednom dokumentu, potisanom od strane politickih snaga pojavljuje se tema nacina buduceg vladanja i formula podele odgovornosti. U Paktu o buducnosti Albanije, predvidja se da ce pozicija i opozicija stvarati nove medjusobne odnose, deleci u dozvoljenoj meri odgovornost u zakonodavnom forumu i one koje se ticu kontrole drzavne aktivnosti. Teza o davanju opoziciji nekoliko parlamentarnih komisija kao i organa Drzavne kontrole, pojavila se pre nekoliko godina u albanskoj politici. Lideri opozicije su tada odbacile ovu ideju, ali demokrate nisu uopste reagovale. Kasnije, tokom prosle i ove godine, eksponenti Demokratske partije su opet postavile ovu tezu, mozda i podstaknuti mogucnoscu da se njihova partija nadje u nekoj bliskoj buducnosti u opoziciji. Potpisivanje od strane socijalista cetvrte tacke Pakta ima znacenje da ako oni dodju na vlast, sto mnogi u Tirani vide kao najrealniju mogucnost, buduca opozicija, dakle Berishina partija, kontrolisala bi sve gore navedene organe.

Ideja o novom stilu vladanja u Albaniji u kojoj dominira jaka i individualna vlast, predstavlja jedan stepen vise u emancipaciji njene politicke klase. Cinjenica da su sve tri najvece partije u zemlji pristale da se to desi posle izbora, daje nade da ce posle 29. juna albanska politicka igra zapoceti da menja svoja pravila. Ipak, protivljenje ovoj tacki od strane manjih partija, kao i srazmere tog angazovanja, ne mogu eliminisati sve sumnje oko buducnosti vladanja u Albaniji.

Albanski politicari su vise nego jednom pokazali da znaju da gaze pravila, isto tako dobro kao sto znaju i da ih potpisu. S druge strane, angazovanje o drugacijem vladanju se bez sumnje vezuje sa rezultatom izbora i nacinom na koji ce se oni odvijati. Uzimajuci na sebe obavezu da ne odbace rezultat koji ce proizaci iz glasackih kutija 29. juna, politicke partije su na sebe preuzele i rizik koji sadrzi takvo jedno deklarisanje. I sada, ni jedan od albanskih politickih lidera ne moze garantovati da ce dan izbora biti miran i bez problema.

1. jun jos uvek u sebi krije mnogo nepoznanica, zato sve sto se povezuje sa danom posle, ostaje maglovito i neodredjeno. Pakt u Rimu ima za cilj da rasprsi tu maglu i da da malo vise sigurnosti. Svakako, igra ce se odigrati na drugoj strani Jadrana.

AIM TIRANA Skender MINXHOZI