STA POSLE RASPRODAJE

Drzava u bankrotu

Rezim se trudi da u izbornoj godini stvori utisak dolaska bolje buducnosti. Ali u drzavi gde vladajuca partija utvrdjuje merila za davanje kredita privredi opravdano se sumnja da se sredstva, dobijena prodajom telefonije, koriste za politicki marketing, a ne za stvarni ekonomski napredak. Cak i kada bi se milijarda maraka ubacila u privredne kanale to bi, s obzirom na stvarne potrebe, bila samo kap u moru

AIM, Beograd, 22. 6. 1997.

Dok na jednoj, srpski rezim obecava najbrzi privredni rast u Evropi, dotle na drugoj strani, oni koji znaju "koliko je sati" prosiruju mrezu narodnih kuhinja, uvode praksu da se neprodani hleb od danas sutra prodaje za svega jedan dinar, vrhunski sportisti i humanisti osnivaju fond za pomoc siromasnim slojevima stanovnistva. Tako je srpska javnost "razapeta" izmedju optimisticke buducnosti, koju joj predocava vlast i surove stvarnosti na koju je opominju pesimisti za koje se obicno kaze da spadaju u kategoriju dobro upucenih optimista.

Optimizam, koji nudi rezim u izbornoj godini obecava da ce uhvatiti goluba na grani, dok stvarno stanje ekonomskih prilika u zemlji obeshrabruje i one koji imaju utisak da drze vrapca u ruci. "Pink" varijanta racuna da ce najavljena privatizacija, oko koje ideoloska neslaganja jos nisu prevladana, predstavljati koku koja nosi zlatna jaja, a prodani deo srpske telefonije se koristi kao dokaz da Srbija ima sta da stavi na tezgu. Ocekivanja da ce privatizacija doneti financijski kapital neophodan za ozivljavanje proizvodnje su jos na dugackom stapu, a dobijena sredstva od telefonije tek kap vode u moru.

Koncept po kojem je zamisljeno da se provede privatizacija vise ce da posluzi kao fatamorgana, koja kod gradjana, koje je drzava, preko raznih izuma, u nekoliko navrata (rodoljubivim zajmovima za razvoj Srbije, piramidalnom stednjom u sumnjivim bankama, nastalim uz blagoslov rezima, potrosene devizne stednje u regularnim bankama), osiromasila, treba da stvori osecaj kako ce im ipak biti vracena njihova imovina, nego sto predstavlja pouzdan izvor za finasiranje privrednog razvoja. Klucni nedostatak ponudjenog modela sastoji se u tome sto novi vlasnici imovine, bez obzira sto ce je dobiti, vise-manje na poklon, nece imati sa cime da pokrenu zamajac proizvodnje. To je isto kada beskucnik dobije besplatno plac, a nema para da na njemu podigne kucu. Ugradjivanjem u Zakon o privatizaciji institut sopstvenog izbora preduzeca da li ce uci u postupak privatizacije, odnosno dobrovoljnost, vlast je omogucila rezimu da zadrzi onu kolicinu imovine, koja mu je neophodna, kao kljucna i presudna poluga u upravljanju drzavom.

Kapital dobijen od prodaje telefonije, cak i ako bude upotrebljen za proizvodnju nije dovoljan da bi rezim, na osnovu toga, najavljivao najveci privredni rast u Evropi. Za takvu opreznost postoji vise razloga. Srpska privreda je i dosad dobijala kreditnu podrsku za pokretanje proizvodnje, ali njena nepovoljna struktura nije mogla da bude bitnije popravljena s dobijenim mrvicama. Zato se taj novac, uglavnom trosio na plate radnicima, kako bi se odrzao, kakav - takav socijalni mir, a ne za proizvodnju. I oni koji su proizveli nesto robe nisu u stanju da je prodaju, pa kada je doslo vreme da se krediti vrate, banke su ostale kratkih rukava. Posledica toga se manifestovala u zvanicnoj devalvaciji "Avramovicevog" dinara za 3,3 puta.

Privredna struktura je i dalje ostala nepovoljna tako da opet postoji realna opasnost da se krediti, dobijeni od prodaje telefonije, ne vrate, tim pre sto ce distribucija biti obavljena preko drzavnih, pa cak i stranackih organa, jer o kriterijima najglasnije govore celnici SPS, a ne poslovne banke preko kojih bi bilo ekonomski najlogicnije da se vrsi odobravanje kredita. Sve to ostavlja utisak da vlast ima nameru, da uz pomoc milijarde maraka dobijene od prodaje PTT, stvori utisak kako je bolja buducnost na pragu, a u stvari, na vratima su izbori i krajnje je vreme da se javnost dovede u zabludu.

Slika ekonomskog i socijalnog stanja u Srbiji se ozbiljno primakla susednoj Albaniji, jer su vec uradjeni neki poslovi, koji su napravljeni i u Albaniji pre izbijanja nemira. I ovdasnji gradjani imaju puno razloga da se osecaju prevarenim, a stanje u privredi, zdravstvu, prosveti, te penzionom fondu je na kriticnoj tacki. Polovina zaposlenih radi u preduzecima koja posluju s gubitkom. Medjusobna dugovanja iznose 100 milijardi dinara. Medicinsko osoblje vec mesec dana je na ulici, prosvetni radnici su ovog proleca drzali nastavu malo duze od toga, a penzionere je ministar za financije "obradovao" podatkom da su penzioni fondovi prazni. Korupcija je pustila korenje, a ne oseca se da deluju mehanizmi pravne drzave.

Zbog nevracanja spoljnog duga devizne kamate svakog dana rastu za 2 miliona dolara, jer Jugoslavija nije regulisala finansijske odnose sa svojim poveriocima. Ovogodisnji deficit se procenjuje na 2 milijarde dolara, iako je porastao izvoz, a smanjen je uvoz. Ovo drugo vise zabrinjava, jer je smanjen uvoz sirovina i repromaterijala, a to znaci manja zaposlenost proizvodnih kapaciteta. Da stvar bude jos gora savezna vlada je novim Zakonom o carinskoj tarifi uvela placanje carine na uvoz sirovina i repromaterijala, a to znaci da ce poskupeti domaca proizvodnja cime nastaju dva nova nepovoljna momenta. Jedan ce uticati na smanjenje izvoza, a drugi na povecanje cena, odnosno inflacije tako da se smanjuje cenovna konkuretnost jugoslovenske privrede na svetskom trzistu. Drzava se, medjutim, opredelila za meru koja ima za cilj da izdasnije puni budzet, pokazavsi tako da je manje brine stanje privrede, od izdrzavanja administracije i drugih korisnika budzetskih sredstava.

Drzava je zapala u bankrot samo to jos nikome nece da kaze, ali zaboravlja da se siromastvo i kasalj ne mogu sakriti. Na osnovu preduzetih mera sasvim su jasne namere rezima da ostavi utisak kako zemlju izvlaci iz krize, pri cemu ce se vise koristiti propagandom, a manje opipljiim dokazima, sto je vidljivo i iz majskog poslovanja privrede. U tom mesecu proizvodnja je, manja za 2,4 odsto u odnosu na april, a realna primanja su niza za nesto manje od 1 odsto. Objava rata sivoj ekonomiji udarom na trgovce pod vedrim nebom, odnosno na poznatim "buvljacima" takodje spada u zamagljivanje pravog stanja stvari, jer se siva ekonomija ne suzbija represijama, vec povecanjem privredne aktivnosti i stvaranjem uslova za regularno zaposljavanje stanovnistva.

Taj cilj se, medjutim, ne moze postici bez inostrane financijske pomoci i podrske medjunarodnih institucija, kao sto su Medjunarodni monetarni fond, Svetska banka, Svetska trgovinska organizacija. Unutrasnji rezim ne moze da otvori spoljna vrata dok prethodno ne pokaze spremnost za kooperativnost sa medjunarodnom zajednicom, a za tako nesto nema dovoljno sluha, zato sto bi ispunjavanjem uslova za otvaranje prema svetu izlozio opasnosti svoj opstanak. Medjunarodna zajednica, koja nema razloga da popusti pred srpskim rezimom, opredelila se za slanje povremenih upozorenja i prepustanju domacoj javnosti da nesto uradi ako se teskobno oseca.

Srbija je, ukratko, prepustena sama sebi, a kada se nekome pozali da nema para za razvoj stize jednostavan odgovor u preporuci da rasproda ono sto ima pa ce biti i kapitala. Nastupilo je, dakle, vreme rasprodaje, pa jos ostaje da se saceka sta sledi posle toga.

Ratomir Petkovic (AIM)