RAVNOPRAVNI I "RAVNOPRAVNIJI"

Istrazivanja: Srbi i nacionalne manjine

Na pitanje "da li Srbi u Srbiji treba da imaju veca prava od ostalih naroda" vecina anketiranih gradjana odgovara sa "ne". Medjutim, cinjenica da gotovo 40 odsto ispitanika (u Vojvodini nesto manje od 29 odsto) smatra da Srbi treba da budu "iznad ostalih", govori da borba za ljudska prava i ravnopravnost nacionalnih manjina u Srbiji jos dugo nece biti skinuta sa dnevnog reda.

AIM, BEOGRAD, 21. 6. 1997.

"Plasim se za za svoju egzistenciju u buducnosti, ali sta cu - mi Muslimani smo manjina u Srbiji, a normalno je da manjina bude ugrozena"! konstatovao je jedan zitelj Srbije u istrazivanju o Srbima i nacionalnim manjinama, Helsinskog odbora za ljudska prava u Srbiji. Citirana izjava mozda ponajbolje svedoci koliko je ideja o "normalnosti" da manjine budu ugrozene duboko ukorenjena na ovim prostorima.

Pomenuto istrazivanje ispitivanja javnog mnjenja gradjana srpske nacionalnosti s jedne strane, odnosilo se na razlicite aspekte ravnopravnosti i stavova vecinskog naroda prema nacionalnim manjinama u Srbiji, dok je stav ispitanika zabelezen u ispitivanju dozivljaja ravnopravnosti pripadnika manjinskih naroda u Srbiji. Oba istrazivanja tokom prosle godine (u julu i oktobru) sproveo Helsinski odbor za ljudska prava u Srbiji, a istrazivackim timom rukovodio je prof. dr Miklos Biro.

"Prihvatljiva" i "neprihvatljiva" prava

Evo kako anketirani gradjani /Srbi/ vide nacin resavanja nacionalnih tenzija i etnicku distancu prema drugim narodima.

Na pitanje u kojim segmentima treba povecati ili smanjiti prava nacionalnih manjina postoji izrazita bipolarizacija ispitanika: 36 odsto ispitanika smatra da ta prava treba smanjiti, a 41 odsto da ih treba povecati, dok 12 odsto smatra da ih u nekim aspektima treba povecati, a u nekim drugim smanjiti.

Nalazi istrazivanja pokazuju da su Srbi najspremniji da manjinama priznaju pravo na veroispovest (pripadnici manjina, istovremeno, daju apsolutno najbolje ocene za to pravo, tako da se nijedan jedini ispitanik ne zali na uskracenost u ovim pravima, sto moze da bude zanimljivo u kontekstu teze o ovdasnjem gradjanskom ratu kao "verskom ratu"), kulturne manifestacije i postojanje medija na njihovom jeziku, te u neznatnoj meri i pravo na skolovanje na vlastitom jeziku.

Ravnoteza u smislu - prihvatanje i neprihvatanje - postoji u slucaju prava na nazive mesta na jeziku manjine, dok izrazito neprihvatanje postoji u slucaju koriscenja maternjeg jezika u zvanicnim istitucijama, organizaciju lokalne vlasti u opstinama gde su pripadnici manjine u vecini i politicko organizovanje. Treba reci da se ovo poslednje pravo odnosi na nesto sto vec postoji u politickoj realnosti Srbije, ali da se ono ocito dovodi u vezu sa politickom destabilizacijom Srbije. Istrazivaci to dokazuju podatkom da je ova stavka u visokoj korelaciji sa dozivljajem nacionalnih manjina kao "opasnih" po Srbiju. Ipak, treba naglasiti da je negativan stav prema ova tri poslednja prava znatno manje izrazen kod ispitanika iz Vojvodine.

Kada je rec o resavanju napetosti izmedju Srba i drugih nacionalnosti, ubedljivo najcesce (72,6 odsto) se zaokruzuje "povecanje standarda tako da svi budemo zadovoljni", a odmah na drugom mestu sa (37,1 odsto) je odgovor "manjinama treba dati sva prava u skladu sa poveljom UN i medjunarodnim pravom. Zadovoljstvo ovim procentom donekle pomucuje cinjenica da je to ona "demokratska" trecina ispitanika koja se i u drugim pitanjima izjasnjava na nacin koji odrazava toleranciju i uvazavanje manjinskih prava. Na drugoj strani je, medjutim, zabrinjavajuca "antidemokratska" trecina koja smatra da: "pripadnike manjina treba stimulisati da se mirno isele u svoju maticnu zemlju (29,4), sa kojom se, sudeci po najnovijim izjavama, slaze i sktuelni predsednik SRJ, ili cak da "treba uciniti sve, ako treba i silom, da se Srbija 'ocisti' od drugih naroda (7,9)! Teritorijalnu autonomiju i dvojno drzavljanstvo manjinama bi odobrilo svega 6 odsto ispitanika.

Istrazivaci, kao veoma zadovoljavajuci podatak isticu da preko 95 odsto ispitanika zna da je po nasim zakonima kaznjivo raspirivanje nacionalne mrznje, a jos vise da se gotovo isto toliko visok procenat (93,3) slaze sa takvim zakonskim propisom. Ali, kao sto to ovde cesto biva, kada se to pitanje konkretizuje na pripadnike pojedinih manjina, pojavljuju se znacajna odstupanja izmedju nacela i prakse. To odstupanje narocito je upadljivo kod Albanaca i Muslimana, a nesto manje kod Hrvata. Ovakav redosled poklapa se sa stavom da je odredjena manjina "opasna" po Srbiju. I tu su ubedljivo na prvom mestu Albanci (77,9), slede Muslimani (54,4) i Hrvati (36,5), a u manjem procentu se navode jos i Madjari (12,9) i Bugari (7,1), dok su ostale manjine po tom pitanju sasvim neupadljive.

Po svim ispitivanjima koja se ticu etnicke distance dobija se slican odnos prema istim nacionalnim manjinama. Najveca distanca dobija se kod najintimnijeg odnosa - braka (Albancima 67,6, Muslimanima 58,5, Hrvatima 45,3, Madjarima 25,6 odsto), a zatim opada kada je rec o spremnosti da se pripadnik nacionalne manjine prihvati kao rukovodilac, komsija ili prijatelj. Tako, recimo, etnicka distanca prema komsijama Albancima po nalazu ovog istrazivanja meri se sa 38,8, Muslimanima 29,1, Hrvatima, 22,9, Madjarima 5,3...

Strah za egzistenciju

U istrazivanju o stavovima manjinskih naroda, mada je medju Albancima na Kosovu obradjen uzorak od 100 ispitanika, kao i kod ostalih, dobijene rezultate nije bilo moguce interpretirati, jer se oni pokazuju kao ocigledno nevalidni - konstatovao je istrazivacki tim. Naime, po svim pitanjima ravnopravnosti svi anketirani odgovarli su potpuno jednoobrazno: svoj polozaj (na skali od 1-5) ocenjivali su "jedinicom" za ravnopravnost, a na pitanje: "sta bi trebalo uciniti da se stanje popravi?", listom odgovaraju: "Dati Kosovu nezavisnost" ili "Kosovo-republika".

Istrazivaci su konstatovali da je takva jednoobraznost nezabelezena u ispitivanjima javnog mnjenja i nesumnjivo govori da su rezultati neupotrebljivi za naucnu analizu. Po svemu sudeci, anketirani su iznosili politicki stav svog nacionalnog kolektiviteta, a ne licno misljenje. Osim, naravno, ukoliko se dobijeni rezultati ne zele interpretirati tako sto ce se zakljuciti da se svi Albanci u Srbiji osecaju potpuno neravnopravno i potlaceno i da svi oni, do jednog, smatraju da je jedino resenje njihovih problema - nezavisno Kosovo.

Podatak koji se najvise istice i daje pecat ovom ispitivanju medju pripadnicima manjinskih naroda u Srbiji, jeste - strah za sopstvenu egzistenciju u buducnosti koji se javlja gotovo podjednako kod pripadnika svih manjinskih naroda u Srbiji. Vise od polovine ispitanih (50,1 odsto) iznosi taj strah eksplicitno, izrazavajuci ga i kroz ocekivanja da ce se osnovna manjinska prava u buducnosti sve teze ostvarivati. To misli vise od trecine ispitanika.

Medjutim, pomenuti strah najcesce nije plod licnog neprijatnog iskustva, vec se temelji na "saznanju" da su neki drugi pripadnici njegove manjine bili, ili su jos uvek ugrozeni. Svega 1,7 odsto ispitanika (medju njima najvise Hrvata, uz nekoliko Muslimana) kazu da su bili fizicki ugrozeni zato sto su pripadnici manjine, a na pitanje anketara "Da li se osecate fizicki ugrozenim?", potvrdno odgovara 10,5 odsto ispitanika. Procenat o fizickoj ugrosenosti se penje na 19,8 odsto u vreme rata da bi kod pitanja "Da li je neko iz vase okoline bio fizicki ugrozen zato sto je pripadnik manjine?" potvrdno odgovorilo cak 42,3 odsto ispitanika! Ovo, po misljenju istrazivaca, otvara pitanje efekta glasina.

Donekle je paradoksalan podatak da, iako objektivno najugrozeniji i u celini najnezadovoljniji svojom ravnopravnoscu, Hrvati i Muslimani pokazuju relativno najmanje straha za svoju egzistenciju u buducnosti. Ocito je da ispitanici protekli rat dozivljavaju glavnim uzrocnikom svojih nevolja, ali i nesto sto ce "prohujati sa vihorom" i, potom, opet biti kao pre.

S druge strane, vojvodjanske manjine pogorsanje svog polozaja dozivljavaju kroz gubitak ranije postojecih prava u koriscenju maternjeg jezika, diskriminaciju u zaposljavanju i stanje u skolstvu..., a vezuju ga za porast srpskog nacionalizma i svoju buducnost vide znatno pesimistickije.

Apstraktno i stvarno

Druga opsta karakteristika ispitivanja je izuzetno niska informisanost o pravima manjina. Najveci broj ispitanika koji se izjasnio da je nezadovoljan svojim statusom nije bio u stanju da definise u cemu se sastoji neravnopravnost i kako bi to trebalo ostvariti. Najveci broj konkretnih odgovora odnosio se na izgubljene ranije privilegije, dakle ono sto su iz sopstvenog iskustva mogli da navedu kao svoja prava. Mozda je najbolji primer do koje mere se manjinska prava (koja nisu deo licnog iskustva) dozivljavaju kao nesto apstraktno, cinjenica da cak nijedan ispitanik (inace prosecno visoko obrazovane i dobro informisane) madjarske nacionalnosti nije, kao resenje problema, naveo personalnu autonomiju - koncept koji vec duze vreme zagovaraju politicke stranke vojvodjanskih Madjara i oko koga se vodi velika diskusija u madjarskim glasilima.

Rezultati istrazivanja medju Muslimanima u Sandzaku imaju bipolarne karakteristike i odrazava neobicnu sliku. Veci deo ispitanika iskazuje potpuno zadovoljstvo svojom ravnopravnoscu i smatra da nema nikakvih problema sa Srbima. Na drugoj strani, trecina ispitanika veoma je nezadovoljna svojim statusom kao pripadnika manjinske nacije i takav stav iskazuje tokom cele ankete. Medjutim, na pitanje "Da li se vas osecaj ravnopravnosti promenio u poslednje dve godine i kako?" cak 46 odsto ispitanika kaze da se pogorsao, a samo 16 posto smatra da se poboljsao. Na pitanje ravnopravnosti u buducnosti gleda se optimisticki: cak 49 posto ispitanika ocekuje poboljsanje situacije.

Veoma je interesantno i pitanje ravnopravnosti u upotrebi jezika kod muslimanske manjine. Oni koji smatraju da nemaju nikakvih problema sa ravnopravnoscu, misle da pitanje jezika uopste ne postoji, dok oni koji smatraju da imaju velikih problema, navode da se ti problemi odrazavaju i na njihovo pravo i mogucnost da govore "bosnjackim" jezikom.

Mali broj njih iznosi dozivljaj fizicke ugrozenosti, svega 7 odsto, ali fizicku ugrozenost nekoga iz blize okoline navodi zastrasujucih 56 odsto ispitanika. Da li se taj osecaj ugrozenosti moze tumaciti kao, vec spominjana duboko uvrezena ideja da je "normalno da manjina bude ugrozena", pa i kao pitanje sudbine, koju je jedan ispitanik ovako objasnio: "Bog nas je ugrozio sto nas je ovde doveo. Trebao nas je Tito povesti sa sobom u grob".

Kao jedan od generatora straha koji se javlja kod pripadnika manjinskih naroda moze se smatrati i nepoverenje u vlast. Naime, istrazivaci kazu, da se, kao najcesce imenovan nacin za resavanje raznih problema neravnopravnosti, pominje "promena vlasti" (36,4 odsto). Osim toga, na zahtev da imenuju politicke stranke koje najvise zastupaju njihove interese i stranke koje ih ugrozavaju, ispitanici u mnogo vecem broju svrstavaju stranku na vlasti kao "opasnu" po manjine (31,3), nego sto je pominju kao zastitnika svojih interesa (12,3). Kao "zastitinice manjina" (uz nacionalne stranke manjina) najcesce se pominju stranke gradjanske orijentacije, dok se "velike" stranke demokratske orijentacije veoma retko navode. Stavise, neki ispitanici ih navode kao "opasne".

Medju strankama koje pripadnici manjina dozivljavaju kao ugrozavajuce i "opasne", apsolutni primat imaju Srpska radikalna stranka (62,20), Socijalisticka partija Srbije (31) i Arkanova Stranka srpskog jedinstva (12,60 odsto), narocito pominjana medju Muslimanima. No, jedan broj ispitanika muslimanske i madjarske nacionalnosti kritican je i prema manjinskim strankama, smatrajuci ih, takodje, nacionalistickim.

Vesna Bjekic (AIM)

Antrfile:

Oba ispitivanja: "Dozivljaj ravnopravnosti pripadnika manjinskih naroda u Srbiji" i "Stavovi Srba prema nacionalnim manjinama u Srbiji", sprovedena su po principu standardizovanog intervjua koji su radili obuceni anketari i psiholozi. Anketom medju pripadnicima etnickih manjina koja se dotice razlicitih aspekata ravnopravnosti sa Srbima obuhvaceno je 700 ispitanika, odnosno po 100 pripadnika sledecih manjinskih naroda: Albanaca, Madjara, Slovaka, Muslimana, Rumuna, Hrvata i Rusina. Istrazivanje je obavljeno u Vojvodini,Sandzaku i na Kosovu. Obuceni anketari

• psiholozi bili su, istovremeno, i pripadnici manjine koju ispituju. Anketom o stavovima Srba prema nacionalim manjinama bilo je obuhvaceno 500 ispitanika iz razlicitih regiona Srbije.