SVECANOST OSENCENA LICEMERJEM

Povodom zlocina u kasarni "Drinka Pavlovic" u Kursumliji

AIM; BEOGRAD, 20. 6. 1997.

Zamalo pa da slucaj bude dostojan i samog Ginisa: punih sto i vise sati domaca javnost je cekala da bi se napokon oglasili i oficijelni vojni organi povodom zlocina koji se odigrao 13. juna ove godine oko 13,30 sati, u kasarni "Drinka Pavlovic" u Kursumliji, malom mestu, ali ne i malom garnizonu na jugu Srbije. Naime, Informativna sluzba Komande Trece armije Vojske Jugoslavije u Nisu potvrdila je samo ono sto je vec puna cetiri dana strujalo kanalima nezvanicnih izbora: stariji vodnik Radovan Pavlovic (25) hicima iz revolvera tipa "magnum 357" ubio je komandanta Vojne poste 3990 sa sedistem u pomenutom mestu, potpukovnika Milivoja Djindjica (36), nakon cega je istim oruzjem i sebi oduzeo zivot.

Tragedija se odigrala u kancelariji komandanta Djindjica, inace daljeg rodjaka beogradskog gradonacelnika Zorana Djindjica, posle nekoliko izmenjenih konvencionalnih vojnickih recenica, a na koji je "sluzbeni razgovor" u prisustvu potpukovnika Milica Petrovica iz iste Vojne poste, stariji vodnik Pavlovic dosao na vlastiti zahtev. Motive ubistva i samoubistva, kao i druge okolnosti pod kojima se nesreca dogodila istrazuju nadlezni vojni organi.

Igrom sudbine, zlosrecni Milivoje Djindjic, do tada uspesan oficir kome se smesila i generalska karijera, sahranjen je u svom rodnom selu Zdravinju, kojih petnaestak kilometara od Prokuplja,

1. juna, dakle, tacno na dan kada se na vojnom aerodromu kraj Beograda i na nebu nad njim odvijala spektakularna priredba - medjunarodni aeromiting, povodom 16. juna, Dana Vojske Jugoslavije. Da ironija bude veca, komandant je sahranjen uz sve vojne pocasti koje ga "sleduju" po Pravilu sluzbe u Vojsci Jugoslavije. Iza njega je ostalo dvoje sirocadi, bas kao i iza ubice/samoubice Radovana Pavlovica.

U prvi mah, logicno se pretpostavljalo da se Informativna vojna sluzba nije blagovremeno oglasavala zbog pribojavanja da bi se zvanicnom objavom nesrece u Kursumliji poremetila svetkovina na batajnickom aerodromu. Ispostavice se, medjutim, da je objava tragedije (valjda!) najvecma prolongirana zato da se ne osenci sjaj "svecane akademije" koja je uprilicena na sam vojnicki praznik, 16.juna, u beogradskom Klubu Vojske Jugoslavije "Topcider", a na koju je dosao i sam izvesno buduci (i u formalnom smislu) vrhovni komandant oruzane sile SR Jugoslavije Slobodan Milosevic. Bilo je to prvo Milosevicevo prisustvo na ovakvim vojnim svecanostima, sto samo po sebi dovoljno govori.

No svejedno, sto god da je formalni razlog prolongiranja javnog objavljivanja nesrece u Kursumliji, taj cin vonja na licemerje.

Oni koji su predvidjali da bi se Milosevic mogao pojaviti na aeromitingu, na kome su se inace nasla ostala dva clana Vrhovnog saveta odbrane, predsednik SRJ Zoran Lilic i predsednik Crne Gore Momir Bulatovic, i nisu mnogo omanuli: najverovatnije novi predsednik SRJ samo je u svom stilu "zametnuo" vlastite tragove i iznenada se pojavio na "svecanoj akademiji", i to u pratnji dosadasnjeg Lilicevog obligatnog pratioca u uniformi i sefa Vojnog kabineta Predsednika savezne drzave, generala Slavoljuba Susica! (Iz prve postave zvanicnika jedino nije bilo Lilica u Klubu "Topcider"). Bice da bi se i ta cinjenica dala iscitavati u novom kodu federalne drzave.

Inace, ubistvo u Kursumliji, na zalost, nije jedina nesreca te vrste koja je zadesila jugoslovensku vojsku. Ta neslavna serija otvorena je jos u Armiji upokojene Jugoslavije 3. septembra 1987. godine, kada je Azis Keljemendi, kosovski Albanac, tada na odsluzenju vojnog roka u Paracinu, automatskim oruzjem usmrtio cetvoricu, a ranio petoricu vojnika. Tek ce docniji dogadjaji pokazati koliko je tragedija u paracinskoj kasarni posluzila srpskim sovinistima, najpre kao opasan detonator u potpaljivanju srpskog etnikuma na Kosovu, a potom i kao katalizator homegenizacije srpskog nacionalnog korpusa, frontalno ga usmeravajuci ka kosovskim Albancima koji su se sad, posle Paracina, stali da "dovode u red" bezmalo iskljucivo vojskom i policijom. Na krilima srpskog nacionalizma i na krilima te grube fizicke sile, kao sto se zna, uzleteo je Slobodan Milosevic, koji, evo, zamalo pa punu deceniju "usrecuje" ne samo "srpstvo vaskoliko" nego sve sto daje znake zivota, a sto mu se naslo pod "vladarskim zezlom".

Narocito pod pritiskom vojne propagande istraga paracinskog zlocina sve je karte bacila na albanski separatizam i nacionalisticki ekstremizam ciji je izdanak, u interpretaciji vojnih i civilnih vlasti u Beogradu, bio ubica Keljmendi. Danas, posto su odrobijali teske godine na koje su osudjeni kao saucesnici u Keljmendijevom zlocinu, neki ljudi (kosovski Albanci, dakako) spremaju se da zatraze reviziju sudskog procesa. Njihov pravni zastupnik, beogradski advokat dr Jovan Buturovic, inace penzionisani pukovnik i sudija Vrhovnog vojnog suda u Armiji bivse Jugoslavije, smatra da u "slucaju Azis Keljmendi" ima i vecih pukotina, te da je zahtev za obnovu procesa razlozno utemeljen.

Sledeci masakr iz te crne vojne hronike ucinio je ondasnji vojnik Jozef Meneder, vojvodjanski Madjar, 3. juna 1993. On je u kasarni "Juznomoravske brigade" u Vranju, takodje rafalima iz vatrenog oruzja usmrtio sestoricu vojnika i jednog staresinu, a cetvoricu vojnika ranio, posle cega je, kao i Azis Keljmendi, u zvanicnoj verziji izvrsio samoubistvo.

Samo pet dana kasnije, dakle 8. juna 1993. godine, serija ubistava u vojsci je nastavljena: tada vojnik, takodje vojvodjanski Madjar, Nandor Kis ubio je svog razvodnika straze, a nakon toga na isti nacin presudio i sebi.

Nepunu godinu docnije, 2. maja 1994. godine, u kasarni "Sajmiste" u Mladenovcu kraj Beograda, u tom casu regrut na odsluzenju vojnog roka Saban Bajrami, opet ovdasnji Albanac, izresetao je rafalom dvojicu vojnika, i dao se u bekstvo, ali su ga po zvanicnom izvestaju sutigli kursumi potere i usmrtili.

Dakle, odmah pada u oci da su ubice pripadale ovdasnjim nacionalnim manjinama, iz cega je domaca vojna pamet izvlacila "dalekosezne" zakljucke o "eksponentima" ovih i onih "neprijatelja" Vojske Jugoslavije i srpskog naroda. Ta procena je imala visestruke negativne implikacije, a narocito se negativno odrazila na odziv pripadnika nacionalnih manjina u regrutne strojeve vojske Jugoslavije. Zrtve kursumlijske tragedije, em su bile staresine, em Srbi. Na koju ce sada stranu da krene istraga, a na koju strucne ekspertize?

Pitanje je tim umesnije ako se pomatra u kontekstu najnovijih (da li samo kurtoaznih i "namenskih"!?) pohvala Vojsci Jugoslavije sa samog vrha piramide vlasti u SRJ. I posebno, ako se pitanje posmatra u kontekstu najnovijih izjava nacelnika Generalstaba VJ, generala Momcila Perisica.

Po njegovom svecanom slovu iz Kluba "Topcider", Vojska Jugoslavije je " sprecila prosirivanje rata na prostor Savezne Republike Jugoslavije", "pruzila pomoc nasem narodu da opstane na svojim vekovnim ognjistima" (ovo u "granicama svojih mogucnosti"), "u drzavi (SRJ, op.a.) smo kontinuirano delovali kao stabilizacijski faktor, odrzali smo jedinstvo naseg naroda i sacuvali prostor koji nam je, prema Ustavu, poveren da branimo. Odvracajuce smo delovali na aspiracije pojedinih kvazisila"!

I sve to "deleci sudbinu" (citaj: siromastvo!) "sa svojim narodom"! Sto ce reci, "deleci" uslove u kojima drzava moze da odvoji jedva 5.000 dolara po vojniku godisnje, sto je pri samom dnu evropske lestvice, u stvari, i na samom dnu, zanemari li se haoticno propala vojska susedne Albanije.

Stipe Sikavica (AIM)