ISPRAZNI VERBALIZAM JUGOSLOVENSKE DIPLOMATIJE

SR Jugoslavija i OEBS

AIM, BEOGRAD, 15. 6. 1997.

U intervjuu beckom listu Die Presse 2.juna 1997, savezni premijer Radoje Kontic je izmedju ostalog izjavio da se SR Jugoslavija zalaze za normalizaciju odnosa sa Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) "po principu jednakosti". Savezni premijer je pri tome dodao: "Ne vidim ni jedan razlog za produzenje suspenzije". Upravo u toj recenici sadrzani su simbolicno gotovo svi "nesporazumi" koji stoje izmedju dve strane. A koren svih "nesporazuma" je, naravno, u jugoslovenskoj krizi.

Jugoslovenska kriza je pokazala da instrumenti i mehanizmi tadasnjeg KEBS-a, a sadasnjeg OEBS-a nisu bili dovoljni da sprece dezintegrisanje SFR Jugoslavije. Ne samo da raspad nije sprecen (nije ni mogao biti sprecen mlakom, deklarativnom podrskom u pocetnoj fazi krize), nego se pokazalo da KEBS nije ni bio glavni akter u pokusaju sprecavanja tog raspada, iako bi po svojoj prirodi i proklamovanoj ulozi, to svakako, uz Ujedinjene nacije, morao biti. Nove politicke prilike u Evropi, stvorene nestankom "Istocnog bloka" sa vojne i politicke scene, usmerili su KEBS na razvoj novih mehanizama kojima bi se omogucilo rano upozoravanje na sukobe, upravljanje krizama, formiranje misija za utvrdjivanje cinjenicnog stanja, pa i operacije ocuvanja mira. Jugoslovenska kriza je postala prva, ali nazalost neuspesna proba za takvu ulogu KEBS-a.

Ondasnjem KEBS-u, koji je bio pod uticajem nekih svojih mocnih clanica, bi se mogao zameriti i neuravnotezen pristup glavnim, unutrasnjim, akterima krize. Posebno bi se moglo zameriti suspendovanje SR Jugoslavije (Srbije i Crne Gore), cime je prekinuta mogucnost da joj se zamerke predstavljaju i na nju utice kao na zemlju ucesnicu i, s druge strane, da SR Jugoslavija ima mogucnost da pred KEBS-om izlaze svoje stavove. Nesumnjivo da je umesto sukobljavanja i iskljucivosti bolji nacin resavanja sporova putem neposrednih odnosa, na ma kako niskom nivou oni bili. Medjutim, pogresne procene i potezi jugoslovenske diplomatije umnogome su davale ton losim odnosima sa OEBS-om i opstoj krizi u regionu.

Resavanje osnovnih problema proizaslih iz jugoslovenske krize, kako onih vezanih za ljudska prava i prava nacionalnih manjina, tako i onih koji se vezuju za odnose sa susedima, nezaobilazno ce se odvijati i preko OEBS-a, stoga je u interesu i SR Jugoslavije, ali i samog OEBS-a (u cijem je interesu stabilizacija regiona i puno postovanje ljudskih prava), da se medjusobni odnosi sto pre normalizuju.

Nema sumnje da je OEBS nezaobilazna stanica na putu ka evropskoj integraciji za sve istocnoevropske zemlje, odnosno zemlje "mlade demokratije". To ne bi trebalo smetnuti s uma ni kada se razmatra odnos SR Jugoslavije prema OEBS-u. Zato bi valjalo, i pored svih navedenih slabosti i ne tako prijatne nedavne proslosti, diplomatski elasticno razresiti probleme i sporna pitanja sa OEBS-om, ne potcenjujuci njegov znacaj i mogucnosti.

Medjutim, umesto da real-politicki pridje problemu potpunog povratka u medjunarodne institucije, sto podrazumeva izmedju ostalog (cak mozda i na prvom mestu) normalizaciju odnosa sa OEBS-om, jugoslovenska diplomatija ponavlja, po ko zna koji put, pricu o nepravednoj suspenziji Jugoslavije (Srbije i Crne Gore) iz tadasnjeg KEBS-a, a sadasnjeg OEBS-a.

Izjavom saveznog premijera beckom listu nastavljen je kontinuitet verbalnih zalaganja za normalizaciju odnosa na medjunarodnoj politickoj sceni, dok se istovremeno u samoj zemlji nista ne cini kako bi se ta dobra volja pokazala. Ta izjava predstavlja nastavak forsiranja kvazi-formalizma jugoslovenske diplomatije iza kojeg se krije nespremnost da se pozitivno reaguje na preduslove koje je pred SRJ postavio OEBS. A osnovni uslov za povratak SRJ u OEBS je potpuno prihvatanje svih nacela, opredeljenja i OEBS-a. To znaci uvazavanje temeljnih postavki organizacije cije su osnovne ciljne i nacelno-vrednosne kategorije: demokratija, vladavina prava i zastita ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nasuprot sledu poteza koji sugerise OEBS - ispunjavanje uslova, pa onda povratak u OEBS, jugoslovenska diplomatija uporno insistira na obrnutom redosledu jos od 1993. godine kada nije produzen boravak Misija dugog trajanja koje su bile u Sandzaku, Vojvodini i Kosovu.

Ispunjavanje nacelnih i konkretnih preduslova za povratak u OEBS (mediji, ljudska prava, okrugli sto povodom izbornih uslova...) - koji su uzgred receno, u interesu same SR Jugoslavije i njenih gradjana - verbalno se prihvataju, ali se nista ne cini da se ostvaruju. Tako na primer, umesto da oberucke ugosti Visokog komesara za nacionalne manjine koga je predsedavajuci OEBS-a imenovao za licnog izaslanika za Kosovo i tako na mala vrata krene ka normalizaciji odnosa sa OEBS-om, jugoslovenska diplomatija uskracuje vizu i za sebe vezuje dodatnu krivicu za neresevanje kosovskog problema.

Postavlja se pitanje da li je za sadasnju vlast uopste, prioritet vracanje SR Jugoslavije u medjunarodne organizacije putem demokratizacije ili odrzavanje vlasti na vec oproban nacin? Sta god da je u pitanju "medjunarodna zajednica" ocekuje akciju umesto dosadasnjih verbalnih spremnosti na saradnju.

Zoran Lutovac (AIM)