Panika u familiji
Milosevicev hod po mukama do federacije
Panika u Familiji
AIM, Beograd, 14. 6. 1997.
Slobodan Milosevic je, u desetak godina svog gospodarenja zivotima gradjana Srbije i okolnih zemalja, svasta preturio preko glave i odoleo svakakvim iskusenjima; jesenas su mnogi pomislili da ce ga pobunjeni gradjani Srbije, revoltirani nevidjeno drskom izbornom kradjom u reziji njegovih najblizih saradnika - koja nije mogla biti izvedena bez njegovog "sponzorstva" - konacno pistaljkama oduvati sa politicke scene, ali on je i to preziveo i ostao "u sedlu". Sada dolazi u opasnost da bez ikakve pompe i buke, sasvim "mirno i dostojanstveno", kako je on to voleo da kaze kada mu je islo sjajno, sidje sa trona, i to zahvaljujuci odredbama vlastitog Ustava, i u egzekuciji svojih dojucerasnjih ucenika i pulena! Mandat predsednika Srbije, naime, istice krajem godine, a kako je to njegov drugi mandat, on definitivno mora da se oprosti od te funkcije. Ustav Republike Srbije je jasan i nedvosmislen: niko nema pravo na tri predsednicka mandata, pa cak ni Vodja...
Zanimljivo je da je glavni pisac ovdasnjih ustava dr Ratko Markovic pre nekoliko nedelja pokusao da izmadjija neku pravnicku ekvilibristiku kojom bi se Milosevicu ipak omogucila treca kandidatura, ali kako je takva sprdnja s naukom izazvala retko jednodusnu osudu i strucne i politicke javnosti (cak su i Seseljevi radikali bili odlucni u nepristajanju na tako ociglednu neregularnost), Milosevic se povukao na rezervne polozaje i odlucio da kidise na polozaj Predsednika Savezne Republike Jugoslavije, posto aktuelnom poglavaru SRJ Zoranu Lilicu istice mandat, a i inace nije preterano sklon - kako je odavno primeceno - mesanju u svoj posao. Jos do pre nekoliko meseci, takav "transfer" bi bio rutinski posao iskusnog mahera vlasti koji je u svojim rukama skoncentrisao daleko najvece prerogative moci u novoj jugoslovenskoj federaciji.
Sada se, medjutim, Milosevic suocava s odlucnoscu veceg dela vladajuce partije i struktura drzavne vlasti u federalnom partneru Crnoj Gori da mu maksimalno zagorcaju, pa mozda i onemoguce, izbor na funkciju predsednika srpsko-crnogorske federacije. Podrska Milosevicu, koju su nekada delili svi istaknuti nosioci vlasti u Crnoj Gori, sada se svela na lik i delo sve nepopularnijeg predsednika drzave Momira Bulatovica, dok premijer Milo Djukanovic i predsednik parlamenta Svetozar Marovic, uz ociglednu vecinsku podrsku crnogorske javnosti razlicitih politickih orijentacija i interesa, predvode struju koja je Milosevicu krajnje nenaklonjena i smatraju, kako je Djukanovic nedavno izjavio, da je "Milosevic covek proslosti i da je najbolje da se povuce".
Milosevic, naravno, ima nesto drugacije misljenje o svojoj malenkosti, i zato je, preko vernih politickih asistenata i medijskih poslusnika, pokrenuo kampanju za svoju kandidaturu, zacinjenu jednom "originalnom inovacijom" kojom je javnost zadivio Milorad Vucelic, reaktivirani potpredsednik SPS koji se trijumfalno vratio iz politicke nemilosti: u duhu cuvenih demokratskih tradicija srpskih socijalista, Slobodan Milosevic ce biti biran na neposrednim izborima na celoj teritoriji SRJ, a ne izjasnjavanjem u Saveznoj Skupstini! Nekom politickom Malom Ivici ovo bi moglo izgledati kao znacajan demokratski iskorak, ali se zapravo radi samo o tome da se zaobidje volja daleko manjeg federalnog partnera, koja bi morala da bude uvazena u skupstinskoj proceduri.
Crnogorci su, kao politicki realisti i pragmatici, svesni cinjenice da je Milosevic alfa i omega u Srbiji i da ima ogromnu moc i uticaj na celom prostoru "interesnog uticaja" te drzave; ipak, iz istih razloga, oni su svesni i toga da su politika i pravo slozene nauke koje Davidu ponekad daju u ruke oruzje pred kojim je Golijat nemocan: zapetljan u pravne zavrzlame i kontroverze kao pile u kucine, Milosevic ne nalazi nacina da nametne svoju kandidaturu, protiv koje crnogorski celnici sve otvorenije istupaju.
Ono sto je najveci kamen spoticanja i nije sama Miloseviceva kandidatura za Lilicevog naslednika, posto bi on, po sadasnjem saveznom Ustavu i zakonima imao i odgovarajuca - lilicevska, dakle - ovlascenja, koja bi se iscrpljivala u slanju slatkorecivih telegrama i cestitki povodom drzavnih praznika Fidzija, Naurua i Tonge. Problem je u tome sto isticanje ove kandidature prati orkestrirana kampanja za promene saveznog Ustava, kojima bi se stvarni centar moci preselio sa republickog na savezni nivo, a Milosevic bi dobio priliku da sledecih 10 ili 14 godina (2x5 ili 2x7) vlada Srbijom i Crnom Gorom kao "gvozdeni kancelar". To bi Crnu Goru definitivno privezalo za Srbiju, ali ne u formi partnerstva i zajednistva, nego sadomazohistickog odnosa u kojem bi za manju federalnu jedinicu bila rezervisana pozicija onog koji cuti i trpi. Crnogorci, kako oni bliski vlasti, tako i oni koji su u opoziciji, sve su skloniji uverenju da ako je Srbija resila da joj Milosevic bude zla kob, Crna Gora ne mora da je sledi bas i u toj nerazumnoj i samoubilackoj odluci.
Ovakvo ponasanje zvanicne Podgorice nanosi Milosevicu ogromnu dusevnu bol jer je doticni politicar navikao da bude Predsednik Necega i da drzi stvari pod apsolutnom kontrolom, kao samovoljni harizmarh orijentalnih manira, koji nikome ne polaze racuna za svoje odluke i poteze. Utoliko se aktuelni srpsko-crnogorski problem moze definisati kao problem "smestaja moci": Milosevic raspolaze ogromnom politickom, finansijskom, policijskom, vojnom itd. moci, ali sada, upavsi u bizarnu pravnu zamku, ne zna gde "institucionalno" da je smesti, a da ona ostane neokrnjena. U Srbiju vise ne moze, Jugoslavija ga - zbog tvrdoglavih Crnogoraca - nece ili ga hoce samo kao ceremonijalnog predsednika, a to je poslednje sto bi Milosevic sebi pozeleo. Iz te pat-pozicije trenutno nema izlaza, a mnogi Milosevicevi politicki protivnici ne mogu da sakriju osecaj naslade dok ga gledaju kako se vrpolji u cudu, nenaviknut na to da bilo kakav zakon i bilo kakvo pravo mogu da mu mrse konce, onako kako je covek koji je proveo mesece u podrumu nenaviknut na dnevnu svetlost. Nije, naravno, iskljuceno da ce se Milosevic ponovo izvuci iz nevolje i nastaviti da vlada, ali nema sumnje da je u rukama Djukanovica, Marovica i DPS do sada najjace oruzje protiv njegove bahate cezaristicke samovolje. Bila bi, zaista, velika steta ne upotrebiti ga...
Teofil Pancic AIM)