KOSOVO KAO "NEPOSTOJECI PROBLEM"

(Ne)odmerena izjava odlazeceg predsednika SRJ

Poslednja Liliceva izjava o Kosovua ukazuje na pravac predizborne kampanje i moze biti zabrinjavajuca, jer se ne zna do koje mere se moze kontrolisati funkcionalni nacionalizam. Drugim recima, postoji opasnost da se kvazi-patriotizam otrgne kontroli i od narastajuceg terorizma i pojacane represije kao sadasnjih posledica - preraste u otvoreni sukob sirih razmera.

AIM, Beograd, 11. 6. 1997.

Izjava predsednika SR Jugoslavije u odlasku, Zorana Lilica, da kosovski problem ne postoji i njegova "duhovita" opaska kojom se iskazuje spremnost da se kosovskim Albancima koji zele svoju drzavu otvori granica prema susednoj Albaniji, jasno govori o dve stvari: prvo, o specificnom smislu za humor predsednika svih Jugoslovena (drzavljana SRJ) i, drugo, o politici stranke ciji je on sledbenik, odnosno o njenoj predizbornoj strategiji.

Prva stvar, koja je personalne i institucionalne prirode, nije mnogo uzbudila ni demokratski orijentisane Srbe ni kosovske Albance, s obzirom na licni i funkcijski (u pogledu ovlascenja) uticaj odlazeceg predsednika, ali je sa zadovoljstvom docekana od strane ekstremista sa obe strane, jer svojom konotacijom bogato pothranjuje nacionalni radikalizam. Medjutim, skori odlazak "predsednika ceremonijalnih aktivnosti" i najava jacanja predsednicke funkcije, te dolazak licnosti koja je sama po sebi uticajna, posredno daje znacaj toj izjavi. Osim toga, niko se nije ogradio od te kontroverzne izjave, a nije se ni dodatno ublazavajuce tumacila.

Druga stvar, koja ukazuje na pravac predizborne kampanje, moze biti zabrinjavajuca, jer se ne zna do koje mere se moze kontrolisati funkcionalni nacionalizam. Drugim recima, postoji opasnost da se kvazi-patriotizam otrgne kontroli i od narastajuceg terorizma i pojacane represije kao sadasnjih posledica - preraste u otvoreni sukob sirih razmera.

Kosovo kao "nepostojeci problem" datira u zaostrenom vidu jos od kraja osamdesetih kada je rezim propagandnim pritiskom, pa i policijskom represijom uspostavljao jedinstvenu vlast na celoj teritoriji Republike, razvlascujuci pokrajine, dok su, s druge strane, albanski lideri na Kosovu pokazivali nista manju "drzavotvoracku strast" u "Politickoj deklaraciji" i tzv. "Kacanickom ustavu", donetom na tajnom zasedanju delegata albanske nacionalnost i raspustene skupstine Kosova septembra

1. godine.

Od tada se "nepostojeci" kosovski problem nalazi na dnevnom redu parlamenata zemalja sirom sveta i sastanaka srpskih i jugoslovenskih diplomata u gotovo svim vaznijim susretima.

Upravo ove "drzavotvoracke strasti" i ukorenjeni negativni stereotipi medju Srbima i Albancima, doveli su i do pojave "paralelnog" svakodnevnog zivota na Kosovu i Metohiji. Srbi i Albanci, na istom prostoru, ne zive jedni sa drugima, nego jedni pored drugih i, neretko, jedni protiv drugih. Srbi imaju svoju fudbalsku ligu, Albanci svoju. Postoje "srpska i albanska" mesta za izlaske. O cemu god da govore Srbi i Albanci govore razlicito: na primer, predstavnici vlasti kazu da Albanci odbijaju da rade, dok sami Albanci kazu da su otpustanja oblik diskriminacije Albanaca; podaci srpskog MUP-a i albanskih politickih predstavnika o istim dogadjajima su sasvim razliciti... "Albanska alternativa" je istovremeno polako uspostavljala paralelne institucije vlasti koje su postale temelj "paralelnog zivota". Tako je, izmedju ostalih, formirano i paralelno Ministarstvo finansija, a uspostavljen je i poreski sistem kojim se obezbedjuje funkcionisanje celokupnog "paralelnog sistema".

Uspostavljeno je i albansko Ministarstvo obrazovanja i mreza osnovnih, srednjih i visokih skola, pa i alternativni albanski univerzitet. Nastava se odvija po "sopstvenim" programima i to u privatnim kucama, stanovima, podrumima, bogomoljama... Uzgred receno, Sporazum o normalizaciji obrazovanja koji su potpisali Milosevic i Rugova septembra prosle godine, uoci saveznih i lokalnih ozbora, ni do danas nije "konkretizovan".

Izbijanjem gradjanskog rata na tlu bivse Jugoslavije, internacionalizacija "kosovskog problema" postaje jedan od prioriteta i strateskih stubova politike "Albanske alternative". Represija, odnosno ugrozena ljudska prava i slobode su, pri tome, bila osnovno, vrlo uspesno, sredstvo internacionalizacije. Demokratija, ljudska prava i slobode su upotrebljeni kao efikasno sredstvo za pridobijanje podrske svetske javnosti, relevantnih medjunarodnih politickih institucija i velikih sila, a ujedno su povod za ostvarenje krajnjeg politickog cilja - stvaranje nezavisne drzave ili ujedinjenje sa Albanijom, u zavisnosti od medjunarodnih okolnosti.

Posle svega navedenog reci da ne postoji kosovski problem najblaze receno je neodgovorno. Moze se kosovski problem redukovati na ostvarivanje ljudska prava i ocuvanje bezbednosti, a za status Kosova imati tvrd politicki stav, ali reci da problem ne postoji, ma koliko da je predizborno obojeno, politicki je neozbiljno.

U godini kada Tudjman posecuje Vukovar, grad-simbol stradanja ljudi i promasene nacionalne politike vladajuce stranke, vrh te iste stranke u predizbornu kampanju polazi sa nacionalnom platformom. Nacionalna platforma se oslanja na Kosovo u godini u kojoj nezadovoljni Srbi sa Kosova apeluju na vlast da najzad sa reci predje na dela i sprovede dugo najavljivano zaustavljanje iseljavanja Srba i Crnogoraca i povratak prinudno iseljenih, pocne sprovoditi program o ozivljavanju kosmetske privrede...

U predizbornoj 1997, medjutim, iseljavanje ne da nije zaustavljeno nego se, kako najsveziji primer izbeglih Srba iz Istoka pokazuje, bahatoscu lokalnih poslusnika jos i podstice. S druge strane, primer brutalnosti policije i bahatosti lokalnih mocnika u Istoku i sazaljevanje i saucesce komsija Albanaca o kojem novinarima svedoce "nesrecnici" u beogradskom Pionirskom parku, ukazuje na nadnacionalnu solidarnost koja bi mogla biti prvi korak ka zajednickom, ali u ovim oklonostima, ipak "paralelnom" otporu neuspesnoj vlasti.

Dakle, osim nezadovoljnih Albanaca ciji su lideri internacionalizovali kosovski problem i na ugrozavanju ljudskih prava zasnovali svoje aspiracije za nezavisnim Kosovom, vlasti se suocavaju sa nezadovoljnim lokalnim srpskim i crnogorskim stanovnistvom i nezadovoljstvom lokalnih lidera i crkve olicenih u Momcilu Trajkovicu, predsedniku Srpskog pokreta otpora Kosova i Metohije i episkopu rasko-prizrenskom Artemiju.

Na cemu se onda zasnivaju procene izbornih stratega vladajuce stranke: na kratkom pamcenju biraca, na njihovom strahu od anacionalne ili ultranacionalne opozicije, na ocekivanom bojkotu izbora od strane kosovskih Albanaca, na izbornim manipulacijama ?

Cini se da su celnici SPS-a procenili da sve pomalo od navedenog, ako se dobro ukomponuje, moze voditi ka novoj izbornoj pobedi, a posle toga niko nece sporiti da problemi na Kosovu postoje. Kad se osvoji vlast cak je i pozeljno da se uvazavaju stavovi "medjunarodne zajednice", skine "nepostojeci spoljni zid sankcija" i neometano krene ka "najvisoj stopi rasta u Evropi". Mirovna retorika ponovo ce zameniti "patriotsku", Sporazum o obrazovanju ce mozda poceti da se sprovodi, a Liliceve izjave ce se, i malo ko jos secati.

Zoran Lutovac (AIM)