SRJ PRED DUBOKOM UNUTRASNJOM KRIZOM

Posle Miloseviceve kandidature za predsednika Jugoslavije

Odnosi u dvoclanoj saveznoj drzavi ulaze u fazu koja podseca na razdoblje pocetka definitivnog raspada prethodne SFRJ

AIM, Beograd, 11. 6. 1997.

Zahtevom da Crna Gora pristane na ustavne promene, kako bi se omogucilo predsedniku Srbije Slobodanu Milosevicu da na neposrednim gradjanskim izborima bude izabran za predsednika Jugoslavije srpski rezim otvorio je novu unutrasnju dimenziju jugoslovenske politicke krize, dovodeci tako u pitanje i samo postojanje savezne drzave. Kada je 1991. godine shvatio da se tadasnja SFRJ raspada po svim njenim savovima Milosevic je, da bi spasio kakvu takvu Jugoslaviju, bio velokudusan u ponudama, pa je, poznatom "beogradskom inicijativom" pozvao Aliju Izetbegovica da bude prvi predsednik novooblikovane federacije, a crngorskom rukovodstvu je dao mogucnost da njihova minijaturna drzava, 20 puta manja od Srbije, bude ravnopravna s njom u upravljanju saveznom drzavom.

Izetbegovic je odbio i priklonio se surovanju s Franjom Tudjmanom, a "tri ratna druga" iz Crne Gore su se "upecala" na Milosevicevu udicu. Posle iskustva koje je Izetbegovic imao s Tudjmanom, a crnogorsko rukovodstvo, u medjuvremenu, s Milosevicem, verovatno i kod jednih i kod drugih postoji osecaj da su grdno pogresili. Pogodnosti koje je Crna Gora dobila "zabljackim" ustavom, odnosno da sa Srbijom udje u ravnopravni jugoslovenski brak sada joj se obijaju o glavu, jer srpski lider, naviknut da za svoje poteze, nikom ne polaze racune trazi da funkciju predsednika Jugoslavije obavlja bez kontrole saveznog parlamenta, cime se narusava ravnopravni status crnogorske drzave u dvoclanoj federaciji i izlaze opasnosti, da placa ceh za Miloseviceve politicke promasaje.

Dosad je te racune uglavnom placao srpski narod, kojem je takva sudbina odredjena i za ubuduce, jer je Milosevic, predocio americkom drzavnom sekretaru Madlen Olbrajt odlucnost da i dalje zrtvuje svoj narod, tako sto je odbio da ispuni obaveze preuzete Dejtonskim sporazumom, uveravajuci gosta iz SAD, kako je srpski narod spreman da i dalje podnosi spoljni zid sankcija, od cega je Olbrajtova ostala sledjena. Desetak dana posle toga americka administracija je produzila trajanje sankcija na jos sest meseci. To znaci da u ovoj godini vrata medjunarodnih finansijskih institucija ostaju zatvorena za Srbiju, kojoj je strani finansijski kapital potreban za pokretanje proizvodnje, kao zednome kap vode u pustinji.

U nedostatku stranih kredita srpski rezim se odlucio za rasprodaju najvrednijih domacih resursa, kao sto su telekomunikacije, a kako obecana sredstva nece biti dovoljna ostaje da se vidi sta je drugo na redu. Da li potencijali za proizvodnju elektricne energije ili putevi i pruge. Saobracajnice ce doci u obzir tek kada evropski centri moci odrede strateske evropske putne pravce. Ukoliko oni zaobidju Srbiju interesovanje stranih kupaca ce splasnuti.

Da li dje se takvom nepovoljnom medjunarodnom okruzenju pridruziti i Crna Gora zavisi hoce li njeno rukovodstvo dati podrsku Milosevicu da zauzme celnu i neprikosnovenu poziciju u saveznoj drzavi. Kljucno pitanje na koje se trazi odgovor je da li se mala Crna Gora moze odupreti velikoj Srbiji. Slicno pitanje postavljano je i pre raspada SFRJ kada se procenjivalo da mala Slovenija nece moci da se otrgne Milosevicevoj nameri da Srbiji izbori kljucnu ulogu u upravljanju tadasnjom federalnom drzavom. Milosevicev koncept jedan covek - jedan glas potopljen je slovenackom formulacijom po kojoj gradjanin republike ne moze biti zastupljen u saveznoj drzavi kao individua, vec iskljucivo kao pripadnik kolektiviteta svoje maticne drzave.

Slovenija, koja je u tadasnjoj SFRJ, uvek imala posebni status, jer je sa osam odsto ukupnog jugoslovenskog stanovnistva stvarala 15 odsto zajednickog drustvenog proizvoda, a kod donosenja federalnih odluka imala uticaj od 50 odsto, a ponekad cak i vise od toga, iskocila je iz velikosrpskog hegemonizma, a za sobom povukla i vecinu ostalih federalnih jedinica, tako da je jugoslovenska federacija spala na dve clanice. SRJ jos nije uspela da se izbori za povratak u medjunarodne politicke i financijske institucije, ali ona nije izlozena samo inostranom podozrenju. Nju, objektivno, jos nije priznala ni sama Srbija, a najbolja potvrda tome je cinjenica da srpski ustavni tekst nije prilagodjen federalnom.

Odatle proizilazi i godinama ustaljena praksa da Milosevic, iako predsednik samo jedne od dveju federalnih repulika zastupa SRJ u vecini medjunarodnih poslova, a to je postigao zahvaljujuci nespremnosti crnogorskog rukovodstva da mu se odlucnije suprostavi. Kada su iz Crne Gore pocela da stizu otvorenija upozorenja i neslaganja zbog Miloseviceve prakse da prekoracuje svoja ovlastenja srpski rezim je krenuo drvljem i kamenjem na kriticare iz Crne Gore, pre svega na Mila Djukanovica i njegove pristalice.

Tako se sada Crna Gora nasla u nekadasnjoj poziciji Slovenije, jer je izlozena neumerenoj kampanji srpskog rezima u kojoj se jedino Milosevic smatra dostojnim da bude predsednik SRJ, s objasnjem kako je on kljucni garant stabilnosti zemlje i njene dobre pozicije u medjunarodnoj zajednici. Tako se ponavlja praksa nemilosrdnog unistavanja svakog ko drugacije misli, a to potvrdjuje da srpski rezim nije naucio lekciju iz proteklih 10 godina, koje su za srpski narod verovatno najteze u njegovoj istoriji. Ponavlja se, naime, recept po kojemu je srusena nekadasnja SFRJ, a najgore u tome je prosao srpski narod, zbog kojeg rezim opet najavljuje spremnost da podnese novi teret izolacije, a zna se kome ce na kraju stici racun za placanje.

Crna Gora, kojoj je Milosevic svojevremeno davao pogodnosti sada dozivljava veci deo njenog rukovodstva kao opasnost da mu okoncaju njegovu politicku karijeru. Ustav republike ga sprecava da se po treci put kandiduje za predsednika Srbije, a Crna Gora nije spremna da mu prepusti da s polozaja predsednika Jugoslavije samovoljno politicki deluje. Mesto predsednika SRJ bi mu odobrila pod uslovom da se ne prosiruje sadasnji skromni repertoar ovlastenja koja je imao Zoran Lilic. S takvim skromnim dometom Milosevic je cak i kao predsednik SRJ, manje opasan od guvernera Narodne banke Jugoslavije koji drzi kljuceve saveznog drzavnog trezora.

Crnogorci jos nisu zaboravili jednu od najvecih svetskih hiperinflacija iz 1993. godine, kao ni ovogodisnji januarski monetarni udar od nekoliko stotina miliona dinara. Zato su odlucno odbili da prihvate ponudjene srpske kadrove za funkciju guvernera NBJ. Srpski rezim je predlozio Jovana Zebica i Nikolu Stanica, ali je za obojicu receno da s raspolozivim moralnim kredibilitetom ne uzivaju poverenje. Ovaj svojevrsni crnogorski samar je i posledica monetarnog udara Srbije iz 1990. godine kada je u opticaj ubaceno 2,5 milijardi dolara za isplatu penzija. To je za tadasnjeg premijera Antu Markovica bio klasicni financijski nokaut od kojeg se on nije vise mogao da oporavi. Ocigledno je da crnogorsko rukovodstvo to nije zaboravilo.

S obzirom da medjunarodna zajednica pravi razliku izmedju Srbije i Crne Gore, jer ova druga moze da racuna na odredjene pogodnosti, razumljivo je sto je njenom rukovodstvu najvise stalo da ocuva monetarnu stabilnost, odnosno spreci da Srbija preko NBJ obavi prelivanje kapitala u svoje ispraznjene fondove. Zato se Crnogorci lakse mire s predlogom da Milosevic bude predsednik SRJ, ali da njegovi ljudi budu sto dalje od sprovodjenja monetarne politike. Srpskom rezimu je to malo, jer hoce i "ovce i noce", odnosno i vlast i kasu.

Ratomir Petkovic (AIM)