VECITI PREDSEDNIK

Srpske politicke bolesti

AIM, Beograd, 30. 5. 1997.

Jos burne politicke sezone 1986./ 87. Srbija - a uz nju nevoljno i okolne drzave i narodi - zivi s fenomenom zvanim "Predsednik Milosevic". Nije narocito bitno cime i cemu to predsedava Predsednik: jednom je to CK SK, drugi put Predsednistvo, treci put Drzava (Srbija), sledeci put ce to, izgleda, biti "druga" drzava (Savezna republika Jugoslavija). Vazno je samo to da Slobodan Milosevic ima da - od sada do vecnosti - bude predsednik necega.

U doba apsolutnih monarha, jedna decenija na vlasti i nije bila tako mnogo, ali danas je to prilicno bizarna pojava, narocito ako se radi o vladavini samovoljnog Harizmarha kojem je bespogovorno podredjen ceo drzavni aparat, ukljucujuci beskicmenu vladu i bezubi parlament. Milosevic je komotno upravljao zivotima i sudbinama svojih podanika celu jednu deceniju, i mogao bi, izgleda, tako da cini jos duboko u dvadeset i prvi vek, da nije podlegao carima demokratske demagogije: njegovi pravnici napisali su Ustav koji nalaze da niko ne moze da bude Predsednik Srbije vise od dva mandata, a Milosevicu krajem godine istice drugi mandat. Navikao na predsednikovanje kao sluga na batine, Slobodan Milosevic se namerio da doskoci ovom suvisnom ustavnom autogolu tako sto ce uskociti u fotelju predsednika SRJ, sve labavijeg drzavnog saveza Srbije i Crne Gore. To mesto je, trenutno, sediste moci i odlucivanja otprilike onoliko koliko je to "funkcija" kraljice Elizabete II, ali Milosevicevi ljudi rade na ustavnim promenama koje ce bitno ojacati kompetencije i ovlascenja predsednika savezne drzave.

Uostalom, cak i da se to ne sprovede, uvek razlozni i dobro informisani Dusan Mihajlovic - predsednik minijaturne ali uticajne stranke Nova Demokratija, tradicionalne "sredokrace" izmedju vlasti i opozicije - nedavno u jednoj TV emisiji upozorava da je "rasirena predrasuda da moc Predsednika Milosevica potice iz njegovih ustavnih ovlascenja"...

Ovde dolazimo do zarista "srpske politicke bolesti": u izbornoj godini, cela nacija raspravlja i spekulise baveci se jednim jedinim pitanjem: kuda ce Milosevic? U prevodu, to znaci - cemu ce Milosevic formalno predsedavati u sledecih nekoliko godina (posto se ionako "zna" da ce "neformalno" biti "glavni i odgovorni urednik" nasih zivota), i gde ce se, u skladu s time, preseliti Centar Moci? Niko ozbiljno i ne razmislja o tome da Milosevic izgubi nekakve izbore - parlamentarne ili, sacuvaj Boze, predsednicke - pa da odmah pokupi svoje prnje jer "zuri na popodnevnu partiju kriketa", kao Dzon Mejdzor?!

Dobro, kakvi smo mi Englezi, takav je i Milosevic Gledston, mogli bismo ovde da parafraziramo paradigmaticnog politicara novovekovne Srbije Nikolu Pasica. Zato ne treba sumnjati da ce Predsednik na kraju naci neki zgodan izlaz iz ustavne zavrzlame, i nastaviti da bericetno predsedava necim (pa makar to bio i bridz klub, kao Deng pod stare dane) sto ce sluziti kao institucionalni paravan njegovog samodrzavlja. Osim Ustava Srbije - koji ovih dana pokusava "kreativno" da protumaci usluzni dr Ratko Markovic, tako sto tvrdi da Milosevic moze ponovo da se kandiduje jer "prvi mandat nije iskoristio u celosti"... - Milosevicu zagorcavaju zivot crnogorski premijer Milo Djukanovic i predsednik tamosnje Skupstine Svetozar Marovic: oni, naime, nisu voljni da podrze prelazak ovog politicara na funkciju predsednika SRJ, a logicno je da niko ne moze biti predsednik dvoclane federacije ako se jedna od clanica tome protivi... Moc, uticaj i popularnost ove dvojice politicara u Crnoj Gori stalno rastu, tako da ce cak i jednom Milosevicu biti veoma tesko izvesti da njihova rec ne bude presudna u davanju (ne)saglasnosti za njegov izbor.

U ocekivanju da mu se oslobodi neko predsednicko mesto koje je u skladu s njegovim epohalnim sposobnostima, Slobodan Milosevic se ukazao srpskoj javnosti, prvi put posle neslavnog beogradskog "kontramitinga" od 24. 12. 1996. Cinik bi mogao da kaze da nije ni cudo sto Srbi tako dugo trpe ovakvog predsednika, posto ga ionako vidjaju samo dva-tri puta godisnje... Ovaj put Milosevic se udaljio od gradskih trgova - koji mu kao govorniku nikako ne leze - i opredelio se za seosku idilu: u socrealisticki prezentovanom pohodu na okolinu Lajkovca, Predsednik je, u najboljem maniru "poseta GenSeka Druga Breznjeva naprednom kolhozu u Vorosilovsku" uprilicio vidjenje s nekolicimom pouzdanih "vrednih domacina", ocinski pomazio jedno dete pred kamerama drzavne televizije, i odrzao pompezni govor u kojem se svecano zakleo da ce Srbija ove godine imati "najveci porast drustvenog proizvoda u Evropi, dvostruko veci od najvisih stopa drugih evropskih zemalja". Neke je to proizvoljno gadjanje visokim procentima rasta podsetilo na svojevremeno licitiranje astronomskim kamatama na stednju, sto se zavrsilo sveopstom pljackom lakomih naivaca, sto ce reci - veceg dela stanovnistva.

Analiticari se pitaju sta znaci ovaj Milosevicev iskorak u javnost - da li je to pocetak njegove predsednicke kampanje? Ne treba uopste sumnjati da jeste, mada je moguce da u ovom trenutku jos ni on sam nije sasvim nacisto na koju predsednicku funkciju pretenduje - republicku ili saveznu? Ono sto je sasvim sigurno, to je da ce Slobodana Milosevica svi i ubuduce zvati - Predsednik. On ne moze sebe da zamisli kao nesto "manje" od toga, njegovi obozavaoci takodje, a - sto je najgore i u cemu lezi najopasnija manifestacija spomenute "srpske politicke bolesti" protekle decenije - ni njegovi oponenti i (navodni) konkurenti jos uvek ne izgledaju dorasli da kreiraju postmilosevicevsku eru. Zato ce Milosevic nastaviti da vlada, uzivajuci u srecnom spoju viska vlastite volje za moc i manjka te iste volje kod svojih seprtljavih suparnika, koji ce se i ove godine zapravo boriti za "utesnu" titulu "glavnog opozicionara". U takvom okruzenju, Milosevic bi mogao da pobedi cak i protiv vlastite volje .

Teofil Pancic (AIM)