SA TOPA NA TOPCIC ZA NAVODNJAVANJE

Propadanje vojne industrije u Srbiji

Vise od 22 hiljade radnika nekad mocne i zasticene namenske industrije zaboravljeno i od drzave i vojske.

AIM, Beograd, 31. 5. 1997.

Sredinom maja preko 6000 radnika fabrike "Zastava - Namenski proizvodi" iz Kragujevca najavilo je nastavak proslogodisnjeg tromesecnog protesta, kada su na ulicama iz leta usli u jesen. Tada su kragujevacki oruzari trazili da se drzava izjasni koliki joj je deo kapaciteta potreban, da bi na osnovu toga mogli da traze izlaz. Pored tog osnovnog zahteva, trazeno je, ali nikako usput, da drzava vrati 70 miliona dolara (od ranije izvezenog oruzja), a Slobodan Milosevic je optuzen da je "kapitulacijom" u Dejtonu - kojom je predvidjena zabrana proizvodnje kalibara preko 30 milimetara - "skratio" perspektive kragujevacke fabrike, koja je, preuzimanjem programa iz Travnika, bila spremna za proizvodnju teskih topova i haubica. Strajk je okoncan pred novembarske izbore, drzava je dala nesto u "kesu", obecala uposlenost i razgovore o statusu. Medjutim, sem nesto "crkavice", od ostalog nije bilo nista, pa je zapreceno novim zaprecavanjem Kragujevca. Ali, nekoliko sati pred izlazak na ulice drzava je jos jednom pokazala kako je jednostavno namiriti radnika. Ovi su progutali jos jedan topli obrok i price o povecanju proizvodnje, i odlozili izlazak na ulice, dozvolivsi tako drzavi da nastavi da se bavi "drzavnickim" pitanjima.

Stimulisanje

A u ta pitanja svakao ne spada namenski kompleks. Jer, oko 22.000 radnika, zaposlenih u valjevskom "Krusiku", cacanskoj "Slobodi", uzickom "Prvom partizanu", kragujevackoj "Zastavi" i trstenickoj "Prvoj petoletki", je zaboravljeno i od drzave i od vojske. S tim sto se odnos vojske moze i razumeti, jer je drzava i na nju zaboravila. Tako ove firme poslednjih desetak godina, a narocito nakon Dejtonskog sporazuma i prestanka rata u kome nismo ucestvovali, karakterisu hronicna neuposlenost, nenaplacena potrazivanja, velika dugovanja, nedostatak repromaterijala, neredovne plate, redovna cekanja na posao, nemogucnost izvoza, ceste smene rukovodstva...

Kako su vojne fabrike bile, i ostale, netrzisne organizacije, kojima je drzava odredjivala i razvoj i investicije, i cene i izvoz, one su prakticno nesposobne da same rese probleme u kojima su se nasle, pogotovu sto drzava "stimulise" takav razvoj ne izjasnjavajuci se o kapacitetima koji su joj potrebni (i sto se tice vlasnistva, i sto se tice proizvodnje za vojsku). A da drzava jos nema nameru da se izjasni, govori i to da u predlogu Zakona o vlasnickoj transformaciji nema ni slova o vojnom kompleksu.

Iako je svima jasno da je drzava digla ruke od ovog problema, to direktorima ovih firmi nije jasno. Cak je i vojni vrh na sastanku sa direktorima fabrika namenske proizvodnje izneo stav da vojna industrija ne moze ziveti od potreba vojske. Dovoljna ilustracija recenog je da namenska proizvodnja "Prvog partizana" u ovoj godini, za potrebe vojske, ima iskoriscenost od svega 3,4 odsto. No, direktori vojnih fabrika, kao Radomir Visnjevac iz "Prvog partizana", koji je i predsednik grupacije namenske industrije, i dalje govori da postojeci programi nemaju alternativu, te da su oni "kljuc opstanka fabrika". Veruju u konsolidaciju, transformaciju, reprogramiranje dugova, kredite...

Mugabe i Zimbabve

Veruju, iako je brigu o ovom pitanju, bar javno i za sada, pokazao jedino poslanik SPS Raka Radovic, koji se u republickoj skupstini bavio ziroskopom (deo na kupoli tenka) koji je upoznao u "Prvoj petoletki" u rodnom Trsteniku, i ostale sveznalice partije na vlasti pred izbore. Tada i Milomir Minici (bivsi generalni sekretar SPS, aktuelni predsednik Veca gradjana u u Skupstini SRJ) naveliko obecava da je namenski kompleks prioritetna obaveza, da ce se preko konkretnih poslova i projekata stvoriti svi neophodni uslovi za prestruktuiranje i uspesan razvoj, sa novim proizvodima za domace i inostrano trziste... Naravno, rezultat ovih konsolidacija je da su radnici, dodatno isprepadani pricama o tehnoloskom visku, jos jednom "ispravno" glasali potpomognuti udeljenim novcem za jos jedan topli obroko. Od ostalih konsolidacija nema nista. I tesko da ce da bude. Jer, africko i azijsko trziste, koje je obezbedjivala liderska pozicija u Pokretu nesvrstanih, vise ne postoji. Bar za "skracene" proizvodjace skracene Jugoslavije. Kad ne postoji to trziste, ne postoji ni izvoz i stotine miliona dolara koje su namenske fabrike godisnje ostvarivale od njega. A da podsetimo, krajem 70-tih, i u 80-tim godinama, vojna industrija je u ukupnom jugosloveskom izvozu ucestvovala sa citavih 15 procenata.

Danas, nakon sto su nas i nesvrstani napustili - preostao je, izgleda, jedino prijatelj Mugabe i njegov Zimbabve - Dejton "smanjuje" kalibre raketa i topova, kad je prestalo "solidarisanje" sa bracom preko Drine za "kes" u vrecama, a vojska napustena od aktuelne drzavne vlasti, namenskoj proizvodnji je, realno, jedino peostalo da dostojanstveno odumre. Jer za nju niko vise nece da bude zaduzen, cak ni resorni pomocnik saveznog ministra za privredu, Branislav Savic (ranije direktor "Krusika", koji nam je rekao da on "sa tim nema veze".

Tako oni koji su svojim topovima, tenkovima, bacacima, raketama, municijom... snabdevali kontinente imaju proizvodnju kojom su zadovoljene potrebe jedne armijske oblasti. Cute u svojoj nemoci, "drze" kapacitete kojima prolazi vek, ono strucnjaka sto vredi vec je pobeglo, cekaju milostinju od drzave, i kao, osvajaju civilne programe. Reda radi. Jer i to sto su osvojili uspesnije rade privatne radionice. Ali, osvaja se. "Krusik" je uspeo da "konstruise besumne vodokotlice i senzorske baterije za pisoare u Kragujevcu se spremaju da proizvode asove i lopate, u Cacku sa proizvodnih linija izlaze pistolji za omamljivanje stoke, topcici za navodnjavanje i zatvaraci za burad, u Uzicu izradjuju delove medicinske opreme, u Trsteniku su osvojili masinu da duvanu plastiku... Ali sve se to radi onako, usput, dok ne dodju veliki poslovi i kalibri. Ali, od toga nista, drzava cuti, a fabrike se "loze" i na takvu perspektivu.

Dragan Todorovic (AIM)