ætrajkovi u Srbiji
Strajkovi u Srbiji
ZIVOT NA GRANICI BEDE
Od 2 300 000 zaposlenih u Srbiji, dva miliona radi u drzavnom i drustvenom sektoru. Od toga se 860 000 jos nalazi na prinudnim odmorima, izmisljenim zbog sankcija UN. Procenjuje se da jos oko 400 000 njih odlazi na posao, a da mesecima nije dobilo ni dinara. Sledecih 200 000 ljudi radi i redovno dobija platu, ali je ona ispod nivoa garantovane zarade, od 200 dinara.
AIM, BEOGRAD, 29. 5. 1997.
U Srbiji je vec toliko uobicajeno da se strajkuje, da je sasvim moguce da neko strajkuje 11 meseci, kao radnici kosovskog ogranka Jugopetrola, a da to niko i ne primeti, sve dok oni (nauceni na primeru niskih i studenata za vreme postizbornih protesta da se u ovoj zemlji, koja apsolutno postuje i neguje sva ljudska prava, status ljudskog bica dobija samo licnim odobrenjem gospodara Milosevica) ne posalju delegaciju da danima kampuje u parku ispred Predsednistva Srbije. Vec vise od dve nedelje strajkuju zdravstveni i socijalni radnici (tri cetvrtine od njih 130 000), prosvetari, ne rade ni radnici tekstilne metalne, metalopreradjivacke industrije, strajuku trgovci i gradjevinari.
Pocetkom aprila su leskovacki tekstici, metalci i trgovci protestovali nedelju dana, a u Podgorici je odrzan opsti protestni sindikalni skup u "minut do dvanaest". Strajkovima stalno prete zaposleni u drzavnim organima, zatim oni iz vojnih fabrika, pre svega kragujevacki oruzari.
Aktuelni srpski radnicki protesti mogu se podeliti u dve grupe. U prvu spadaju strajkovi citavih grana, kao sto su zdravstvo, skolstvo, ili obecani strajk radnika drzavne uprave. Ovi strajkovi se, potpuno pogresno, nazivaju generalnim, valjda da bi se od nezadovoljnika udaljila pomisao na ono sto taj izraz zaista znaci. Pomenute grane su i finansijski potpuno zavisne od drzave, koja im vec mesecima ne samo ne isplacuje plate i ostale prinadleznosti (topli obrok, regres), vec je odustala i od obezbedjivanja sredstava za rad. Zasada je njihov jedini zahtev da drzava ispuni ove obaveze.
Drugu grupu cini mnostvo pobuna i strajkova pojedinacnih preduzeca. Ovi protesti su po svemu haoticni. Pored svuda odsutnih plata, oni sluze i za uterivanje dugova (kao u Radu, gde su radnici trazili da im preduzece BMP isplati osam miliona dinara za izgradnju hotela Hajat, ili prepusti taj hotel), smenu direktora koji nanose stetu preduzecu (Beko, CTP, Komgrap, Jugopetrol-Kosmet) ili cak povratak smenjenog rukovodstva, kao u Cementari iz Novog Popovca. Mnogo sukoba izaziva i dosadasnji nacin privatizacije. I metode se razlikuju. Blokiraju se poslovne prostorije, izbacuju direktori iz fabrika, mnogi kolektivi su podeljeni, a nisu retke ni tuce. U drvnoj industriji Sloga iz Vladicinog Hana 20 radnika strajkuje gladju, a isto je pokusalo i desetak rudara rudnika Soko kod Sokobanje. U valjevskom Krusiku se strajkuje bez ikakve sindikalne organizacije, a ponegde sindikata ima i po deset..
Od 2 300 000 zaposlenih u Srbiji, dva miliona radi u drzavnom i drustvenom sektoru. Od toga se 860 000 jos nalazi na prinudnim odmorima, izmisljenim zbog sankcija UN. Procenjuje se da jos oko 400 000 njih odlazi na posao, a da mesecima nije dobilo ni dinara. Sledecih 200 000 ljudi radi i redovno dobija platu, ali je ona ispod nivoa garantovane zarade, od 200 dinara. Svega 3,9 odsto zaposlenih prima plate vece od iznosa potrebnog za kupovinu mesecne potrosacke korpe za cetvoroclanu porodicu.
Svakog meseca bez posla ostaje pet do deset hiljada ljudi, a u julu bi trebalo da stupi na snagu odredba novog Zakona o radnim odnosima, kojom se ukidaju prinudni odmori. Procenjuje se da ce tom prilikom bez posla ostati izmedju 500 000 i milion radnika. Najugrozeniji su tekstilci, metalci i trgovci. U fabrikama nema posla jer nema novca ni za repromaterijal a one koje rade suocile su se ove godine sa decenijskim tehnoloskim zaostatkom.
Osiromasena drzava, kojomupravljaju bogati pojedinci, pokusava da desetine hiljada preduzeca u agoniji spase oslobadjajuci ih obaveza prema penzionom i zdravstvenom fondu. Ovi fondovi su zbog toga u gubicima koji se mere milijardama dinara. Zdravstvo je u materijalnoj krizi goroj od one u vreme sankcija. Tada je bar bilo inostrane pomoci u materijalu i lekovima, a sada nema nicega. Elektroprivreda, jedan od najvecih poverilaca u zemlji, pocela je da iskljucuje struju neredovnim platisama , jer je ona postaladuznik. Od gradjana se ocekuje da izmire racune ciji mesecni iznos cesto visestruko nadmasuje njihova primanja. Ko je onda kriv sto je na primer jedan radnik vranjske Elektrodistribucije proveo 22 kisovita sata na vrhu bandere u cijem je podnozju bio vezan pit bul terijer jednog neurednog platise? Bahate direktori imovinu drustvenih preduzeca krcme u bescenje, prodajuci poslovni prostor za remont masina na primer placaju vise nego sto bi ih kostale nove. Sve to za poveliku proviziju, naravno. Neki od njih ne traze nikakvo formalno opravdanje, vec jednostavno prebacuju velike sume na racune sopstvenih privatnih firmi.
U takvoj atmosferi niko ne ocekuje da sukobljene strane opste u rukavicama. Zalosno je vec i to sto su bivsi samoupravljaci cesto toliko posvadjani da se medjusobno sporazumevaju pesnicama. Osam strajkaca novopopovacke Cementare iz Popovca koji su krajem aprila uhapseni i osudjeni na po mesec dana zatvora zato sto su iz kruga fabrike izbacili novog direktora Despota Stojanovica, i 400 njihovih kolega koji su potegli u Paracin da ih iz zatvora vade, cine samo polovinu zaposlenih u tom preduzecu. Druga polovina zastupa potpuno suprotne stavove. Ali, pravi je skandal tek ponasanje direktora CTP Balkanija, koji je parama radnika unajmio batinase koji su u krugu preduzeca tukli te iste radnike. Inace, u beogradskog Balkaniji su zaposlene uglavnom zene. Dame im, srecom, nisu ostale duzne, pa su ti junaci pobegli glavom bez obzira. Tamosnju obustavu rada vodi Nezavisni sindikat, cijim se clanovima naizmenicno preti i obecavaju vece plate i odmori na moru, ne bi li od strajka odustali.
Zvanicni sindikat uglavnom cuti, a prvi covek republickog sindikata Tomislav Banovic, u svim svojim javnim istupima pokazuje vise razumevanja za drzavu nego svoje clanstvo. To je i razlog sto sindikati nicu u Srbiji kao pecurke. Izdeljeni, nemocni i neorganizovani nisu u stanju da organizuju prave i dugotrajne strajkove. Vlast ih izbegava u pregovorima, posto po vazecim zakonima to moze ciniti samo drzavni sindikat. Nisu retka ni misljenja da sama vlast kumuje nicanju razjednjienih sindikata, koji se upravljeni licnom sujetom svojih vodja, iscrpljuju u medjusobnim sukobima, cesto u okviru jednog preduzeca, usmeravajuci bes radnika sto dalje od pravih krivaca za jadno stanje u kome se nalaze.
I dok se narod iscrpljuje u strajku, kojim obicno nista ne postize, vlast cuti i preko zvanicnih medija huska strajkace na penzionere i obrnuto, sejuci iluzije o privrednim uspesima. Pre neki dan je Predsednik Milosevic tako obecao do kraja godine ekonomski rast dvostruko veci od najrazvijenijih evropskih zemalja, dok je u Vladi Srbije potpisan Opsti koletivni ugovor, kojom prigodom je receno da se "time doprinosi ostvarivanju ciljeva ekonomske politike: povecanju proizvodnje, poboljsanju uslova rada i standarda zaposlenih i svih gradjana."
Kako sada svari stoje socijalni nemiri su buducnost Srbije u kojoj se danas razmislja po principu bolje je raditi i besplatno nego biti izolovan i bez pripadnosti kolektivu. Prezivljava se na buvljaku sitnom svercu i prosnji.
Zoran B. Nikolic (AIM)