KAD LJUDI POSTANU BESTIJE

Medjunarodni skup "Interkulturalnost versus rasizam i ksenofobija"

AIM, Beograd, 28. 5. 1997.

Kako objasniti cinjenicu da se paralelno sa procesima evropske politicke, ekonomske, vojne i kulturne integracije, savremena Evropa suocava sa, negde manje negde vise, snaznim tendencijama rasizma i ksenofobije? Zasto je rasizam karakteristicniji za visokorazvijene zapadnoevropske zemlje, dok je ksenofobija izrazenija u postkomunistickim evropskim drustvima? Oko ovih pitanja dr Bozidar Jaksic, sociolog iz Beograda, okupio je prosle nedelje u beogradskom hotelu "Metropol"vise od sto naucnih radnika i volontera nevladinih organizacija, koji su sa stanovista svog naucnog ili prakticnog iskustva razmatrali probleme rasizma i ksenofobije iz aspekta interkulturalnosti. Ovogodisnji, cetvrti medjunarodni skup o interkulturalnosti, uspeo je da okupi ucesnike iz Evrope, ali i Zagreba, Ljubljane, Splita, Sarajeva, Tuzle, Gorskog kotara, Makedonije.

Politicka artikulacija mrznje

Ucesnici u naucnoj raspravi su ksenofobicnost balkanskih drustava ocenili kao veoma je izrazenu,a mrznju i neprijateljstvo protiv suseda, protiv pripadnika drugih naroda i vernika drugih vera, s kojima su pripadnici vecinskih naroda i konfesija vekovima ziveli zajedno, kao uzrocnike tragicnih ratova na Balkanu i u bivsem Sovjetskom savezu. Sticanje istorijske zrelosti i svesti o neophodnosti zajednickog zivota je dug istorijski proces. Te zrelosti na Balkanu nema, pa su etnicki i istorijski bliski narodi dozvolili da ih njihove politicke elite tako zestoko medjusobno suprotstave.

"Iako Srbija nije bila zvanicno u ratu, ona je bila na mnogo nacina ukljucena u ratne okrsaje i ratnicku psihologiju. Svojom politikom podsticanja krajiskih i bosanskih Srba na rat sa novostvorenim drzavama, Hrvatskom i Bosnom, nacionalna politicka elita je negovala ksenofobicno osecanje zatvorenosti Srba u svoju naciju i nepoverenja i podozrivosti prema drugim jugoslovenskim narodima. Bilo je duboko ukorenjeno uverenje da Srbi mogu bezbedno ziveti samo u okviru svoje nacije i iz toga se rodila ideja "Svi Srbi u jednoj drzavi", misljenja je dr Zagorka Golubovic, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.Ona je rekla da je "tromesecni gradjanski protest odigrao znacajnu ulogu u razbijanju ksenofobije na ovim prostorima, ali ne treba ni prebrzo izvlaciti zakljucak da je pitanje ksenofobije u Srbiji skinuto sa dnevnog reda. U nekadasnjim jugoslovenskim republikama, na celu su stare politicke elite koje su i proizvele ksenofobiju i mrznju medju narodima i bice neophodno da se dogode znacajne kadrovske i strukturalne promene da bi se prevladale nacionalisticke fobije "da se na ovim prostorima ne moze ziveti zajedno".

Skepticizam i rezignacija, ma koliko se tome opirao, izbijale su iz reci profesora Gaja Sekulica: "Ne mogu da bez zebnje prihvatim da se ljudi reduciraju na samo jednu, etnicku odrednicu. U poreklu etnonacionalizma rec je o jednoj velikoj evropskoj opsesiji - projektu nacionalne drzave koja se svodi na jednonacionalnu drzavu. Veoma tesko je naci dobre argumente za pricu o tome da dragi narod treba da ima svoju vlastitu drzavu kao vlastitu zenu, ili vlastito imanje, kao i o tome da je za ljudsko bice kao takvo mnogo bolje kad se poklapa njegov politicki i kultuno-etnicki identitet". To daje, smatra on, uzasne posledice u Evropi. Nas problem, tice se toga da nismo sasvim sigurni, u praksi jako dokazanu tezu da multinacionalna drustva uspevaju samo kao nedemokratska. Tome samo protivureci Svajcarska, niko vise.

I sam se poslednjih godina baveci jednom od centralnih evropskih nelagoda-etnonacionalizmom profesor Sekulic smatra da postoji strahovita razlika izmedju dva procesa: "prvog, astronomske brzine u kojoj ljudi u datim istorijskim konstelacijama postaju bestije, i drugi, suprotan proces veoma sporog pripitomljavanja tih istih bestija, obicnih ljudi. To je jedan fenomen star koliko i ljudski rod i uvek ce imati istaknute protagoniste koji ga afirmisu".

Multikulturalnost i interkulturalnost kao drzavni oblik ne postoji nigde izuzev Svajcarske, konstatovao je i Nebojsa Popov. Ovo je pomenuo stoga sto, kako kaze, primecuje sklonost od kolega iz sveta, ali i teoreticara odavde, da ovde na tlu bivse Jugoslavije, bude stvorena takva drzava (Bosna i Hercegovina) koja ce pocivati na multikulturalizmu. Po njegovom misljenju, "mi smo i ranije po principu velikog narcizma prihvatali velike uloge, a pokazalo se da nismo spremni da resimo ni najjednostavnije stvari".

Dr Lev Kreft iz Ljubljane je upozorio da ksenofobiju i sovinizam (kafanskog tipa) treba razlikovati od neuporedivo opasnijeg nacionalizma kao politickog programa. Ksenofobije i sovinizma ima, manje-vise svuda, dok iza nacionalizma kao politickog programa obicno stoje politicari.

"Interkulturalnost je vrednost civilnog drustva, a balkanske drzave su daleko od njega. Jedino oko cega bi se celnici nasih drzava sada mogli lako dogovoriti je eventualno podizanje "kineskog zida" izmedju ovih teritorija", kaze dr Boza Jaksic. Rat u ime kulture

Pojam kulture, posebno u zemljama nastalim na tlu bivse Jugoslavije, kompromitovan je kao jedna od glavnih referenci agresivnog etnickog nacionalizma. Taj nacionalizam voli da govori i radi u ime kulture. "Nema sumnje da se ideolozi ratobornog etnickog nacionalizma oslanaju na jedan specifican etnocentrican obrazac kulture, u kome su kulturne specificnosti i razlike preko svake mere uvelicane", istakao je Ivan Colovic: "Razlika izmedju "nas" i "njih", izmedju nase kulture i neke druge tu se posmatra kao razlika izmedju jedine prave i autenticne kulture i raznih oblika lazne, vestacke ili raznih nizih stupnjeva kulture. U toj situaciji zadatak "nase" nije samo da sacuva i odbrani svoj identitet, nego da uzme na sebe i ostvari mesijansku ulogu, da prosvetli, edukuje i od propasti spase ostale. Na primer, danas u Srbiji postoji mit o staroj srpskoj kulturi kao jedino autenticnoj, "vizantijskoj" pravoslavnoj kulturi, koja spasava i boga i coveka od opasnosti kojima je izlozen na drugim stranama, od drugih kultura. Kao odgovor na to, u Hrvatskoj i Sloveniji obnovljen je mit o ukorenjenosti autenticne evropske kulture, kao kulture katolickog Zapada, koja vekovima odoleva nasrtljivom varvarstvu juznih suseda".

" Fenomen ksenofobije duboko je ukorenjen na Balkanu i u Istocnoj Evropi, uopste uzev povremeno se granici sa paranojom", smatra Ranko Bugarski, profesor Beogradskog univerziteta. On primecuje da su kod Srba vekovne predrasude i strahovi izazvani svime sto je nepoznato imali udela u stvaranju nacionalne mitologije koju ilustruju kosovski mit i s njim povezana vizija Srba kao izabranog "nebeskog naroda". Danasnji odrazi ovoga, vesto usmeravani od vladajuceg rezima ruku pod ruku sa uticajnim delovima intelektualne elite, jesu antievropska osecanja, prezir prema kosmopolitizmu, "mondijalizmu", zlovolja prema "novom svetskom poretku" i "belosvetskim mocnicima", bes usled navodne zavere celog sveta protiv nesebicnog i neduznog srpskog naroda.

Govoreci i ksenofobiji u jeziku profesor Bugarski je upozorio da medju novim drzavama nastalim na teritoriji bivse Jugoslavije, Hrvatska prednjaci u ciscenju svog jezika od 'srbizama' i internacionalizama, uzurbano ih zamenjujuci ozivljenim hrvatskim arhaizmima i regionalizmima ili novostvorenim, cesto vestackim 'kroatizmima'. S druge strane, u danasnjoj Srbiji ima znakova prezivljavanja nekakve jezicke megalomanije pre nego ksenofobije, koja se ocituje u glorifikovanju srpske cirilice kao najsavresenijeg, a verovatno i najstarijeg pisma na svetu",

Lokalna demokratija

Panel diskusija o saradnji na lokalnom nivou bila je, zapravo, razmena informacija ucesnika iz evropskih zemalja i bivse Jugoslavije,socijalnih aktivista koji pokusavaju da se na svom terenu suprotstave talasima mrznje pri cemu su ucesnici iz bivse Jugoslavije, koji zive zaglibljeni u ovaj jugoslavenski kal, mogli da se obaveste da mrznje i ksenofobije ima, takodje, u zemljama sa bogatom demokratskom tradicijom.

Optimalni ambijent za razvoj vrednosti solidarnosti i tolerancije, mnogi su i teoreticari i prakticari videli u lokalnoj demokratiji, to jest, lokalnoj zajednici. Sa idejom da se interkulturalnost jedne sredine moze najbolje ocuvati ako se ona neguje odozdo, prakticno potvrdjena u zivotu malih opstina u Svajcarskoj, u ovoj zemlji je pre cetiri godine stvorena organizacija "Opstine zajedno" koja je odlucila da razvija partnerstvo sa etnicki, verski i kulturno mesovitim opstinama u bivsoj Jugoslaviji. Inicijativa pokrenuta od Evropskog gradjanskog foruma prihvacena je od stotina svajcarskih gradjana, organizovanih u seoske i regionalne komitete, tako da je uspostavljaena saradnja u cetiri bivse jugoslovenske republike (Hrvatskoj, Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji). Ocekuje se da ce biti stvorena partnerstva u opstinama u BiH, u kojima ideja zajednickog zivota nije ubijena.

Dzon Rex, profesor iz Koventrija, namenio je sebi ulogu "djavoljeg advokata" i zapitao se da li je uvek najbolji nacin kad se govori o multikulturalnosti da ljudi traze "meka resenja", kao, ljudi ce zavoleti jedni druge. Kada se osvrnete oko sebe, onda vidite da to nije bas tako. Te stvari nece funcionisati same od sebe, smatra profesor Rex, dok se nesto ne dogodi na visem nivou. Mora postojati konsenzus na visem nivou da bi se uspostavilo poverenje.

Vesna Bjekic (AIM)