RADNICKA KLASA U BERMUDSKOM TROKUTU
Sve tezi i losiji status radnika u tranzicionom periodu Slovenije
Ljubljana, 25.maj 1997
Mesec maj ima od nekad radnicku tradiciju koja se zasniva pre svega na 1.maju koji se slavi kao radnicki praznik od 1886. godine kada su radnici u Chicagu postavili zahtev po osmosatnom radnom danu. Ovogodisnje slavljenje radnickog praznika u Sloveniji proteklo je manje u stilu slavlja nego vise uz opomene u vezi sa losim stanjem u privredi, o propadanju mnogih fabrika, o porastu nezaposlenosti kao i o sto vecem gazenju osnovnih prava radnika.
Zbog propadanja slovenacke teske industrije mnogi radnicu izgubili su posao (kruze brojke od 7 do 13 posto nezaposlenih - zavisi od primenjene metodologije), a uprkos velikim naporima i losim uslovima rada se zarade onih, koji danas jos uvek rade u toj industriji, samo izmedju 300 i 600 nemackih maraka u tolarskoj protivvredosti, dok se prosecna plata u Sloveniji trenutno krece iznad 800 maraka, a bila je i visa. Radi se o agoniji tvornice automobila TAM iz Maribora, pa o konkursu mnogih tekstilnih fabrika sto je dovelo u kritican polozaj pre svega zensku radnu snagu, a velika kriza je i u metalno-preradjivackoj industriji. Sta u vezi sa tim znaci socialni dogovor izmedju vlade, sindikata i poslodavaca iz prosle godine, je pitanje za sebe. Kolektivni ugovori koji bi trebali da osiguraju relativan socialan mir, opet su postali predmet pregovora. Naime, poslodavci su vec odkazali velik deo kolektivnih ugovora po panogama, sa obrazlozenjem da imaju radnici prevelika prava (bolovanja i druge nadoknade, jubilejne nagrade, dodatak na radni staz, vracanje troskova za hranu i prevoz, odmor, regres...) koja navodno ugrozavaju konkurentsku sposobnost slovenacke privrede i jos posebno radno intenzivne grane.
Polazisne osnove sva tri partnera su poznate. Vlada pokusava sa godisnjim uskladjivanjem svih plata zajeziti i penzije kao i socialne transfere kako bi nesto ostalo i za razvojni program drzave i sustizanje evropskih zemalja, a uz to pokusava da odrzi i socialnu ravnotezu. Poslodavci, kao druga strana u tom takozvanom "Bermudskom trokutu", pokusavaju da snize troskove rada i traze da javna potrosnja i budzet ne rastu vise i podvalce da je vreme kako bi trebala drzava poceti sa stednjom kod sebe same. Sindikati ce, razumljivo, kao zastitnici radnicke klase ustrajati kod porasta minimalnih i polaznih plata i biti protivnici zamrzivanja plata, osim naravno menedzerskih.
Sa makroekonomskog stanovista stvari ne izgledaju nimalo jednostavne. Cinjenica je da je porast plata i drugih primenja vec nekoliko godina veci od rasti drustvenog bruto proizvoda. A to znaci da Slovenci vec neko vreme dele i trose vise nego sto ostvare. Zivot iznad svojih mogucnosti je i najrazvitije privrede odnosno drzave sa visokim standardom dovelo do ogromnih manjaka kao i do teskoca u funkcionisanju socialne drzave. Kada je slovenacki radni narod oko 1.maja sa svim svojim brigama pobegao na prvomajska slavlja na (plasticnu) casicu neceg "jaceg", britanski casopis Financial Times posvetio je znacajan deo svoje novine Sloveniji, za koju kaze da je zastala u svom razvoju i da u vezi sa njom postoji sve vise nesigurnosti da li je ona stvarno spremna otvoriti svoju privredu stranim investitorima. Pogled koji je istovremeno uperen u proslost kao i u buducnost, pa mu zbog toga promakne sadasnjost, je prema misljenju mnogih sociologa karakteristican bas za zemlje u tranziciji.
Slovenacki mnistar finansija mag.Mitja Gaspari upozorava da prioritet vlade (privredna rast i smanjivanje nezaposlenosti) i centralne banke (snizavanje inflacije sa nadzorom novcane mase u protoku) nisu bas u najvecem sazvucju. Ali, ne moze se imati samo restriktivnu finansijsku politiku, kao ne i samo izravnani budzet i - sa stanovista privrede - neodgovarajucu politiku kursa. Sve stvari su povezane i zbog toga se moraju socialni partneri dogovoriti da dosadasnja politika plata nije vise moguca. A i drugi elementi socialne politike koji su u vezi sa socialnim transferima i sa intervencijama u privredi, moraju davati primeran makroekonomski rezultat.
Vodja engleskih laburista Tony Blair je kod glasaca uspeo i sa izjavama kako dosadasnje borbe izmedju radnika i poslodavaca nema vise, kao sto se i ne vidi vise osnovni antagonizam izmedju privatizacije i nacionalizacije. Uz to je vatreno isticao znacaj kvalitetnog i svima dostupnog obrazovanja, dobrog zdravstneog osiguranja i jednakih mogucnosti za sve. Sa takvim programom bi u sadasnjoj situaciji uspeli i u Sloveniji, jer sve visi ljudi javno upozorava da se svih privrednih problema ne moze resavati iskljucivo preko ledja radnika, koji sa tako opevanom demokratizacijom zakona trzista nisu dobili nista, iako su joj najvise doprineli. Sada se slovenacka radnicka klasa muci sa pitanjem kako preziveti sa minimalnom neto platom (38.000 tolara odnosno dobrih 400 maraka), sa kojom mozis da platis samo jednu vecu kupovinu u samoposluzi. Ako se nastavi tako, veliko je pitanje moze li premier dr.Drnovsek Sloveniju i dalje predstavljati svetu kao "pricu o uspehu".
Milan Povirk, AIM