KOSOVO U KAMPANJI ZA SRPSKE IZBORE

Kosovski Albanci su poslednji put ucestvovali na srpskim izborima krajem 1989. godine. Sastav delegatske Skupstine Kosova, izabran na tom izborima, bio je odabran po najstrozim kriterijumima moralno - politicke podobnosti. Zbog toga je u opozicionoj i nekomunistickoj albanskoj javnosti smatran najprosrpskijim sastavom u proteklih 30 - tak godina. Beogradske vlasti su zbog toga bile izgleda prezadovoljne, ali jos vise zbog toga sto su Albanci izasli na izbore. Naime, smatralo se da je time definitivno legalizovano novo stanje uspostavljeno antibirikratskom revolucijom i ustavnim promenama iz marta 1989. gdoine, kada je formalno i fakticki bila ukunuta kosovska autonomija.

U valu opsteg entuzijazma, srpska javnost gotovo da nije primetila da su Albanci ustavne promene docekali masovnim protivljenjem, da je srpska vlast na to odgovorila masovnom represijoomi upotrebom vatrenog oruzja i da su odnosi sa Albancima bili dovedeni na ivicu istorijskog raskida. Poslednje iskazivanje volje Albanaca da do toga ne dodje, (ucesce na izborima krajem 1989 godine), srpska javnost i zvanicne vlasti su shvatile kao zeleno svetlo za nesmetano konacno razracunavanje sa Albancima. Gotovo prezrivo su odbacili poslednju mogucnost za kompromis, koji je mozda mogao spreciti tok procesa koji je doveo do stanja kakvo je u poslednjih sedam godina. Nema Albanca koji nije bio pogodjen drasticnim srpskim merama iskljucivanja albanske zajednice iz politickog, ekonomskog, prosvetnog, kulturnog i ukupnog javnog zivota.

Kratkovida i brutalna srpska politika ujedinila je sve albanske politicke i socijalne slojeve. Najzad, svi su shvatili da Beograd nece birati sredstva u uspostavljanju apsolutne vlasti Srba i Srbije na Kosovu i odnosa u kojima ce ovi uvek, prema trenutnim potrebama, pokloniti prava Albancima i drugima na Kosovu. Albanci nisu mogli da prihvate takvu vrstu odnosa i konacno su odlucili da se opredele za istorijski raskid i otvaranje procesa, sa puno neizvesnosti i opasnosti za buducnost obe strane. Tako se dogodilo da najsrpskija skupstina za samo tri - cetiri meseca, postane najalbanskija. Upravo ona je pocetkom jula 1990 godine usvojila Ustavnu deklaraciju o samoopredeljenu Albanaca i zatim, pocetkom septembra te godine, proglasila kosovsku republiku.

Politicki pluralizam, koji se pojavio u to vreme nije promenio nista u matrici odnosa uspostavljenih u periodu 1989

• 1990 godine. U stvari, u jednoj drugacijoj politickoj konfiguraciji, potvrdio je da je Kosovo za Srbe i Srbiju pitanje od vitalnog interesa. Identicno je i sa Albancima. Zbog toga unutarsrpske optuzbe o prodaji Kosova ili izdaji na Kosovu, bili su samo izraz novih metoda politickog takmicenja, posebno u periodima intenzivnijih izbornih i predizbornih kalkulacija.

Srpski pristupi Kosovu u periodima izbora mogu se posmatrati iz vise uglova. Hronoloski gledano, primetna je razlika u pristupu na izbiorima koji su odrzdjani u periodu 1990

• 1. godine i na onima koji su odrzani prosle godine. U predizbornim kampanjama, 1990 - 1993., sve srpske partije govorile su uglavnom u istim politickim kategorijama. Politicko takmicenje povodom Kosova svodilo se na kolicinu psovki, obecanja da se preduzmu jos ostrije mere protiv neposlusne albanske populacije i spremnost da se preko noci svim sredstvima promeni etnicka struktura na Kosovu. Tada su izgledala nerealna, a sada izgledaju smesna obecanja, o dovodjenju na Kosovo 500 000 do milion Srba, o izgradnji za samo nekoliko godina 500 hiljada stanova za Srbe i o nasilnom proterivanju vise stotina hiljada Albanaca, navodno stranih drzavljana.

Posle Dejtona, doslo je vreme svodjenja barem politickih racuna. Ispostavilo se da kosovsko pitanje ne samo sto nije bilo reseno, nego je bilo cak produbljeno sa sve manjim izgledima da se jednostrana resenja nametnu kao trajna. To je bio stvarni motiv uzajamnih optuzbi za izdaju tokom proslogodisnje kampanje za savezne i lokalne izbore. Ali je ocigledno bilo da je rec o necasnoj izbornoj instrumentalizaciji, jer sve srpske partije, pa i one koje su se najcesce medjusobo optuzivale, nikada nisu sustinski ispoljile nikakve razlike u pristupu kosovskom pitanju.

Srpske nijanske i medjusobne optuzbe tokom predizbornih kampanja kao i antialbanske tirade, albanski predstavnici i analiticari uzimaju kao potvrdu srpskog neuspeha i nespremnosti srpske strane da prihvati bilo kakvu inicijativu, koja bi bar vodila proboju visegodisnje kosovske blokade. Jedinstveni sustinski pristup kosovskom pitanju ne znaci da srpska strana ima jedinstveno razradjeni pristup ili program resenja. Ono sto svi trenutno nude to je nesto modificirano trenutno stanje, koje ne samo Albanci i inostrani faktori vec ni neki srpski, doduse manje uticajni segmenti ne smatraju resenjem. Zbog toga se na albanskoj strani pomno prate sve srpske nijanse, pa i predizborne.

Smatra se da vladajuci SPS ima veoma stabilne stavove o Kosovu. On se godinama zalaze za ucvrscivanje postojeceg stanja, uz moguca kozmeticka poboljsanja. Tokom predizbornih kampanja menja naglaske, uglavnom u pravcu veceg insistiranja na postignute uspehe, umnozavanja obecanja Srbima i spremnosti da ostrije kazni albansku neposlusnost i nepopustljivost. Od vecih i poznatijih stranaka, stabilnije stavove od SPS ima Srpska radikalna stranka.

Kod drugih opozicionih stranaka primetna je veca fleksibilnost, koja je delimicno ili u znacajnoj meri uslovljena izbornim kalkulacijama. U predizbornoj atmosferi ove partije uglavnom izbegavaju konkretnija izjasnjenja ili pribegavaju neodredjenim obecanjima. Najpogodniju predizbornu postapalicu, srpska opozicija je pronasla u formulaciji garantovanja prava manjinama po najvisim svetskim standardima. Albanci to uzimaju, uglavnom, kao cinicno provociranje. U najnovije vreme, posle nedavnih tromesecnih demonstracija, delom podrzavani iz sveta, najpoznatiji srpski opozicionari demokratsku Srbiju predstavljaju Albancima kao kljuc kosovskog resenja. Ova teza, znatno pojacana na skupu u Njujorku, moze da postane glavni slogan u obracanju Albancima. Ali, za njihove aspiracije ona konkretno nista ne znaci. Opste uzevsi, Albanci se u srpskim predizbornim kampanjama tretiraju kao prosta biracka masa, iskljucivo u funkciji ciljeva srpskih politickih stranaka. Kada se predstavnici Albanaca obracaju Srbima, kao sto se nedavno dogodilo tokom tromesecnih demonstracija, traze da budu prihvaceni kao partneri u naporima za iznalazenje demokratskih resenja za teske srpsko - albanske sporove. Ali, srpski politicari svih orijentacija te ponude tumace samo kao vracanje zalutalih pokajnika u toplo srpsko okrilje. Tako je Vuk Draskovic predstavio Demacijevo pismo ohrabrenja demokratskoj Srbiji, tokom zimskih demonstracija i premlacivanje do smrti jednog albanskog nastavnika u policijskim prostorijama u Pristini.

U tom kontekstu treba sagledavati stalno prisutnu temu ucestvovanja odnosno neucestvovanja Albanaca na srpskim izborima. Sve srpske partije i vlasti, zelele bi da Albanci ucestvuju na izborima, jer se time sustinski zakljucuju srpsko

• albanski sporovi. Pre svega, dobija legalitet stanje uspostavljeno upotrebom nasilja u periodu 1989 - 1990 godina. To dalje znaci da se Albanci odricu svih svojih sustinskih politickih aspiracija. Zbog toga je potpuno nerealno ocekivati neko jednostrano ukljucivanje Albanaca na srpskim izborima. Tu nista ne bi pomogao pritisak na albansko vodjstvo, jer to nije pitanje odluke vodjstva. Bilo ko bi da tako nesto jednostrano prihvati, trenutno bi sramno bio oteran sa albanske politicke scene.

Medjutim, ucesce Albanaca na srpskim izborima treba posmatrati i iz ugla ciste borbe za vlast izmedju srpskih partija. U tom smislu, u svojim pozivima Albancima da ucestvuju na izborima neke partije nisu iskrene. Pre svega se to odnosi na SPS. Racunica je prosta. Regioni gde zive Albanci, njihovim neucestvovanjem na izborima, automatski obezbedjuju SPS oko 30 poslanickih mesta. Glasanjem Albanaca SPS bi to izgubio, sto znaci da bi, mozda, izgubio i vlast. Uglavnom iz ovog ugla sprska opozicija sagledava ucesce Albanaca na izborima. Zeli da iskoristi Albance, a za uzvrat ne obecava ni prazne reci. Albanski predstavnici su svesni ovih relacija. Oni bi najmanje zeleli da Milosevic i njegova partija ostanu na vlasti. Ali je u pitanju sudbina njihovih nacela i sustinskih opredeljenja.

AIM Pristina Fehim REXHEPI