VOLIM I JA VAS

Rezim i narod

Iako rezim tvrdi da pociva na narodnoj volji, ljubav izmedju njih je na velikoj probi. U izbornoj godini vlast se na razne nacine dodvorava birackom telu, kojeg posle glasanja dozivljava kao teret, rukovodeci se nacelom da narod postoji zbog njega, a ne obrnuto

AIM, Beograd, 23. 5. 1997.

Kada je 24. decembra na kontra mitingu predsednik Srbije Slobodan Milosevic prevalio preko usana cuvenu recenicu "Volim i ja vas", bilo je jasno da su ga na tu "ljubav" prema svom narodu primorale goleme nevolje. Da ta izjava nije bila iskrena potvrdjuje se i ovih majskih dana, kada se pred njegovom predsednickom zgradom okupilo na desetine nezadovoljnih gradjana s namerom da se pozale svom predsedniku i upoznaju ga sa brigama koje ih pritiskaju i koje im ozbiljno ugrozavaju zivotnu egzistenciju. U Pionirskom parku dan i noc provode prevarene stedise, zaposleni u pristinskom "Jugopetrolu", beogradskom "Jugocentru" u nadi da ce ih predsednik primetiti i pristati da ih saslusa.

Vreme, medjutim prolazi, a iz predsednicke palate ne stizu pozivi, pa su pojedini nezadovoljnici poceli da strajkuju gladju ne bi li skrenuli paznju. Naivni novi stanovnici Pionirskog parka dosli su u uverenju da njihov predsednik ne zna za njihove muke, jer sigurno ne bi dozvolio da im se dogodi ono sto ih je snaslo i zato traze priliku da mu to neposredno kazu. Postupaju, zapravo, kao i njihov vodja, koji ih je pozvao na spomenutom kontra mitingu da mu pomognu u obracunu s nezadovoljnim Beogradjanima. Mnogi su tada dosli, iako ne u broju koju je vlast ocekivala, ali, ipak, Slobine usi su mogle cuti da ga narod voli.

Sada je deo tog naroda zauzeo klupe u parku i ceka da mu predsednik uzvrati. Kada bi umesto klupa koristili satore, s obzirom na visednevno cekanje, park bi licio na Kosovo polje pred bitku s Turcima. Kako cekanju nema kraja nije iskljuceno da se pojave i satori.

I dok nezadovoljni gradjani dremaju pred predsednickom palatom Milosevic je krenuo u obilazak unutrasnjosti i vec, na prvom koraku, u Arandjelovcu, izjavio kako je srpski rezim svo proteklo vreme odoleo pritiscima iz sveta samo zato sto ga je narod izabrao i da ga niko drugi, osim birackog tela ne moze smeniti. Tom birackom telu namenjene su i optimisticke prognoze o najvecem razvojnom koraku, koji ce u Srbiji, prema Milosevicevom obecanju, biti biti dvostruko veci od najveceg u Evropi.

Moze ova izjava, s kojom je Milosevic ocigledno krenuo u predizbornu kampanju, cak i da bude tacna, a da gradjani nastave da zive u bedi i u svakodnevnom zivotu dozivljavju raznorazne neprijatnosti od drzavnih organa. Srbija je, naime, toliko pala u ekonomskom pogledu da se cak ni koracima od "sedam milja" ne moze za kratko vreme popraviti ugrozeni zivotni standard, a na drugoj strani vlast ne daje znakove na osnovu kojih bi se moglo zakljuciti da ona postoji zbog naroda, a ne obrnuto.

Nedozvoljeno dugo cekanje gradjana na prijem kod svog predsednika samo pokazuje da postojeci rezim ne moze da im pomogne, kao i mnogim drugima koji, doduse nisu dosli do Pionirskog parka, ali zato ispoljavaju svoje nezadovoljstvo u fabrickim halama. Odsustvo sluha za nevolje gradjana je poznata karakteristika ovog rezima. Ostalo je upamceno da je izostalo posecivanje ranjenka, koji su lezali u beogradskim bolnicama. Brojni su primeri bezobzirnog ponasanja prema izbeglicama koji su sakupljani po ulicama i kucama i slani na ratiste u druge drzave.

Sud u Beogradu presudio je da Srbija dvanaestorici izbeglica, koji su poslani na ratiste i tamo bili zarobljeni svakome isplati po 120 hiljada dinara kao nadoknadu za pretrpljenu patnju. Ako njihovim primerom krenu i drugi drzava ce bankrotirati, jer nece imati dovoljno para u budzetu da isplati naknadu, kao sto nema sredstava da vrati potrosenu deviznu stednju, isplati zaostale penzije, plate medicinskom osoblju i prosvetarima. Od kako je zapoceo strajk zdrastvenih radnika Vojno medicinska akademija je prenatrpana pacijentima, jer zaposleni u toj ustanovi ne strajkuju. Zahvaljuci strajku narod je docekao vreme kada se leci u istoj ustanovi u koju dolaze i njihove vodje kada se razbole. Razlika je samo u tome sto gradjani cekaju mesecima na prijem.

Osoblje VMA je revoltirano sto je izlozeno tolikom pritisku pacijenata, pa najavljuju da ce u znak protesta otkazati pruzanje usluge funkcionerima, kako bi i ovi osetili posledice strajka zdrastvenih radnika u mnogim gradovima Srbije. Naravno, malo ko veruje da ce osoblje VMA pretnju prakticno primeniti, ali ce funkcioneri sigurno primetiti da nisu dobro dosli. Za pokazivanje neraspolozenja postoje mnogi nacini, bas kao sto to cine konobari na svecanim prijemima kada primetno zveckaju tanjirima, a to rade ako im plata nije isplacena na vreme.

Navedeni primeri uverljivo demantuju predsednikovu izjavu o voljenju naroda. Poznati psihijatar Jovan Maric, inace eskpert za sentimentalne emocije nije krio svoje neraspolozenje, jer je dosao do saznanja da posle te izgovorene recenice ljubavni parovi izbegavaju da upotrebljavaju rec "volim", zato sto deluje i ispraznjeno. Ali nisu samo zaljubljeni na gubitku.

Ratomir Petkovic (AIM)