ALBANIJA - DRUGI "LA DROLE DE GUERRE"

Kakav je to do djavola rat, upitao je jedan spanski novinar, u holu hotela "Rogner" u Tirani, dok su napolju na glavnom trgu Tirane marsirali, pucajuci u vazduh, naoruzani ljudi. Bilo je to sredinom marta ove godine i mada je od tada proslo dva meseca, na ovo pitanje jos nema odgovora. Civilni rat, verski rat, rat Sever - Jug, etnicki rat. Ili jednostavno oruzana pobuna ili komunisticki bunt, kako kaze Berisa ili rat svih protiv svih, kao sto bi rekao neko drugi. Sve ove verzije su preplavile prestizne novine, na sve cetiri strane globusa. Ko ratuje i protiv koga?

U stvari, dok je veoma tesko dati jasno i definitivno odredjenje i zbog jednostavne cinjenice da su dogadjaji jos uvek nasred puta njihovog razvoja, nije tesko konstatovati da termin rat nije toliko u skladu sa albanskom krizom. Mozda ironicno odredjenje "la drole de guerre", cudan rat, istorijska paralela sa periodom 1940 - 1941, kada su Nemacka i Francuska objavile rat jedna drugoj, ali nisu ratovale, veoma je blizu istini.

Novinari koji su cekali u "Rogneru", obuceni neprobojnim prslucima, prevarili su se kada su objavili u preko svojih novina gradjanski rat. U pocetku se ocekivalo da vojska napadne pobunjenike. Ultimatumi su sledili jedni za drugim i dok su Vranicki i Van Mierlo molili Berisu da odlozi veliki napad za jos 48 sati, vojska se raspala, magacini su obijeni i svi su nosili u svojim rukama kalasnjikove. Ministar odbrane je napustio zemlju, deo oficira se pridruzio pobunjenicima, dok su se vojnici usled haosa vratili svojim kucama. San o velikom napadu se rasprsio, a zajedno sa njim i strah o eventualnom gradjanskom ratu.

Nije bilo potrebno mnogo vremena da se na stranicama novina pojavi druga sema gradjanskog rata: sever, koji je za Berisu spremao se da napadne jug, koji je protiv Berise. Bila je to naravno gorka sala, koja ima smisla samo za one koji imaju manje informacija od obicnog pocetnika, o maloj balkanskoj zemlji. Istina je da je na severu bilo manje revolta, ali se ne moze reci da je sever bio spreman da umre za Berisu, odnosno da udje u bratoubilacki rat sa pobunjenim jugom. Cak, najveci grad na severu - Skadar, svojevrsni politicki termometar Albanije, davao je jasne signale jos od lokalnih izbora proslog oktobra, kada je odbio da glasa za kandidata Demokratske partije za lokalnu vlast, vec je dao glas istorijskoj desnici.

Nije bilo malo ni onih koji su umisljali etnicki konflikt (!) izmedju Gega i Toska, cak i verski konflikt u Albaniji. Na CNN-u se ponovo pojavila vec zaboravljena karta podele izmedju Gega i Toska na reci Skumbin (Shkumbin). Posle ovoga, na albanskoj TV se uveliko govorilo o ugrozavanju teritorijalnog integriteta Albanije i o planovima za njeno novo komadanje.

Ono sto smo videli u Albaniji nije ni gradjanski, ni etnicki, niti verski rat, niti regionalni rat. Malo pojednostavljeno, to se moze opisati kao ocajnicki revolt jedne "protesting party", koja protestuje protiv ekonomske prevare i politickog autokratizma. Termini "demokratska revolucija" s jedne strane i "komunisticka pobuna" s druge strane, cine se neprimerenim. Narodni revolt u Albaniji, u vreme kada vlast nije je slusala niti je videla, dok je istovremeno opozicija bila nesposobna da vodi jedan proces koji je izmakao kontroli, vodio je u anarhiju. "Albanska anarhija" - mozda bi to bio najprecizniji termin za ono sto se desilo u ovoj zemlji.

Razni domaci i strani analiticari nastojali su i dalje nastoje da analiziraju razloge onoga sto se desilo u Albaniji. Medju mnogim faktorima treba podvuci cinjenicu da je u Albaniji bankrotirao jedan autokratski rezim, politicki i finansijski spozorisan od Evrope i njenih institucija. Zapad je imao potrebe da ima primera za ostale i da taj primer je nasla u Albaniji. Medjunarodni monetarni fond je reklamirao albansko privredno cudo, ali pravio se da ne vidi da se ovdasnji zivot poboljsava, ne toliko zahvaljujuci unutrasnjem ekonomskom razvoju koliko novcu, kojeg je slalo skoro pola miliona albanskih emigranata na radu u inostranstvu ili od raznog sverca, kao sto je droga, kurdske ili kineske izbeglice, pa sve do prodaje nafte Crnoj Gori. S druge strane, za glavne zapadne kancelarije, Berisa je bio njihov razamzeni sin, sve vreme dok je njegova politika prema Kosovu i Makedoniji odgovarala Zapadu. Kako se cini "Partnerstvo za mir" bilo je vaznije nego partnerstvo za demokratiju.

U Albaniji, mozda jasnije nego u Hrvatskoj ili u Makedoniji, zapadni koncept "Stabilnost", pa onda demokratija", doziveo je neuspeh. Iako nepisan, ovaj politicki koncept daje prioritet stabilnosti, kako unutrasnjoj tako i onoj regionalnoj, zatvarajuci jedno oko zbog nasilja nad demokratijom ili zadovoljavajuci se "njenim balkanskim nivoima". Drugim recima, svo vreme dok balkanska politika Berise nije ugrozavala stabilnost regiona, cak treba reci da je isla u prilog toj stabilnosti, nije bila ni od kakvog znacaja cinjenica sto se albanska opozicija borila za punku egzistenciju, sto je njen glavni lider bio cak u zatvoru. Treba priznati, racionalni elemenat unutar ovog koncepta bilo je izbegavanje rata na jugu Balkana, ali treba priznati isto tako da je njegovo svojevrsno apsolutizovanje izazvalo upravo suprotne efekte.

Albanija, ne samo zbog propasti piramidalnih shema, vec i zbog primene standarda koji se ne mogu nazvati demokratskim, izgubila je svoju unutrasnju stabilnost i pretvorila se u pretnju i za stabilnost regiona. Pola miliona kalasnjikova u rukama Albanaca ugrozavaju ne samo njih same, vec predstavljaju potencijalnu nesigurnmost i u regionu. Na zalost, upozorenje jednog lidera albanske opozicije posle majskih izbora 1996. godine, upuceno zapadnim zemljama "Bolje dovedite hiljadu posmatraca za sadasnje izbore nego pet hiljada cuvara mira sutra", pokazlo se opravdanim. Stabilnost bez demokratije u nase vreme cini se da je puka iluzija.

Albanska anarhija ipak, nije u potpunosti "la drole de guerre", dakle cudan rat. Ona ima necega i od "Cold War", dakle hladnog rata. Na primeru Albanije je postalo jasno da primena koncepta koji izjednacava antikomunizam sa demokratijom preti da povrati svojevrstan unutrasnji hladan rat. Antikomunisticki vokabular politicke klase u Albaniji, posluzio je njoj kao neki sertifikat demokratije u zapadnim instituicijama, koje su priprodno i ne bez razloga zahtevale proces dekomunistizacije albanskog drustva, najstaljinistickijeg i najizolovanijeg od svih komunistickih sistema. Dekomunistizacija takvog drustva bila je kompleksna: koliko teska toliko i laka. Teska zbog citavog inventara uzasnih zlocina komunistickog sistema, neuporedivih sa ni jednom drugom zemljom; ali i laka zbog toga sto su Albanci bili jedan od naroda Istoka sa najmanje razloga da budu nostalgicari komunizma, koji je bilo tezi i uzasniji nego bilo gde. Causesku je bez sumnje bio veliki demokrata u poredjenju sa Enverom Hodzom.

Medjutim, nasuprot komunistickoj ideologiji, Berisa je postavio svojevrsnu antikomunisticku demokratsku ideologiju i mentaliteti hladnog rata ponovo su se vratili u albansko drustvo, zajedno sa svojevrsnim lovom na vestice, koji je pokatkad bio nemilosrdan. Demokratija predstavljena kao ideologija a ne kao metodologija, kao pravila igre, odvela je u vladavinu logike eliminisanja u zivotu Albanaca. Pojavili su se andjeli i vragovi, demokrate i bivsi komunisti. I dok se obecavala demokratija konsenzusa, istovremeno je otkriven i rat protiv crvenih vragova, dok je mesto saradnje zauzelo eliminacija.

I u ovoj istoriji andjela i vragova, naravno, Zapad ce uvek biti na strani antikomunistickih andjela, kojima je automatski dodeljivana i licenca demokrata. Posle toga, za njih je sve bilo lako: bilo je dovoljno da ofarbaju sa malo crvene boje sve ono sto im se nije svidelo i u Strazburu, a posebno u Bonu, da bi bili pozdravljeni aplauzom. Zemlja je primljena u Savet Evrope i istovremeno je jurila ka latinoamerickoj demokratiji. Iz diktadure u diktablanda, kazu Spanci.

Medjutim, cini se da stvari nisu bile toliko jednostavne. "Meni je veoma tesko da razlikujem ko su ovde andjeli, a ko su vragovi", izjavio je bivsi austrijski kancelar Vranicki, dok je razocaran napustao Tiranu pre nekoliko dana.

Do ovde su Evropljani doziveli neuspeh. Drugi deo pripada Albancima.

AIM Tirana Remzi LANI