MUCNO SUOCAVANJE SA ISTINOM

Ljudska prava u Srbiji

AIM, Beograd, 22. 5. 1997.

Kako se i na koji nacin baviti zastitom ljudskih prava u zemlji u kojoj se ona na socijalnom i psiholoskom planu dozivljavaju kao "zabava dokonih"? Zasto vecina gradjana ne shvata znacaj ljudskih prava i cinjenicu da bez njih nema normalnog i kvalitetnog zivljenja? - pitanja su koja svakodnevno "muce" predstavnike Helsinskog odbora za ljudska prava u Srbiji, ali ih, naravno, ne sprecavaju u angazmanu.

Predstavljajuci, nedavno, novinarima najnoviji "Izvestaj o stanju ljudskih prava u Srbiji za 1996. godinu" Helsinskog odbora za ljudska prava u Srbiji, Biljana Kovacevic Vuco, generalni sekretar, naglasila je da oni nisu imali pretenzije da obuhvate svu pravnu regulativu u SRJ, vec da svaki izvestaj pokusava da pokrije jedan segment pravnog sistema.

Manipulacija i zakonima, i ljudima

"Ono sto je vidljivo iz svih ovih izvestaja, jeste da u Srbiji pravni sistem i pravna drzava, vladavina prava, zaista, ne postoji ni na jednom nivou. Doduse, u Ustavu Srbije, postoji deo koji se odnosi na slobode i prava coveka i gradjanina, ali je tako deklarativan da o njemu nema smisla ni govoriti. Ne postoje nikakvi instrumenti za zastitu ljudskih prava", istakla je Biljana Kovacevic Vuco.

U ovom najnovijem izvestaju analizirana je domaca regulativa u odnosu na medjunarodne standarde i Pakt o gradjanskim i ljudskim pravima koji je Jugoslavija ratifikovala. "Rezultati koje smo dobili analizirajuci slucajeve koji se nama obracaju trazeci individualnu zastitu. Pokazalo se da sami zakoni nisu toliko losi, Ustav je u pogledu ljudskih prava i sloboda - solidan i, uglavnom, se poklapa sa medjunarodnim standardima. Praksa je, medjutim, katastrofalna. Ljudi ne mogu da ostvare svoja prava ni pred sudom. Svakodnevno je vidljiva samovolja drzavnih organa. To se, narocito, odnosi na slobodu kretanja, jednakost gradjana, zatim, policijske torture i mucenja pogotovo u Sandzaku i na Kosovu.

Predstavnici Helisnskog odbora za ljudska prava su i u ovom izvestaju ponovili da u Srbiji postoji jedan diskriminatorski zakon. To je Zakon o ogranicavanju prometa nepokretnostima koji je donet 1989. godine da se spreci trgovina Srba i Albanaca na Kosovu, s namerom da se zaustavi iseljavanje Srba.

"Zahvaljujuci nemilim dogadjajima i ratom koji je vodjen na prostorima bivse Jugoslavije, taj zakon se uglavnom, prosirio na Muslimane i Hrvate. Ono sto mi ne znamo, ili necemo da znamo, jeste da smo svi smo mi ograniceni ovim zakonom", kaze Biljana Kovacevic Vuco, i dodaje "da je to posebno bilo tesko za ljude muslimanske i hrvatske nacionalnosti za vreme rata. Jednoj Beogradjanski nesrpskog porekla nisu dozvolili da zameni stan na istoj opstini, cak istoj mesnoj zajednici u Beogradu 'da se ne bi promenila nacionalna struktura stanovnistva'. Ovo je samo jedan primer, a ima ih, nazalost, mnogo koji govori koliko ova vlast manipulise i zakonima i ljudima, i koliko su ljudi nezasticeni, cak i u takvim apsurdnim, nelogicnim, situacijama koje se neshvatljive za svakog normalnog coveka. A mi svi zivimo sa tim i to uporno ne primecujemo".

Isprazna retorika

Ono sto je u ovom trenutku karakteristicno za politicku scenu Srbije, jeste, cinjenica da su prava pitanja, tokom ratnih godina gurnuta u stranu, konacno, dosla na dnevni red. Naime, potpisivanjem Dejtonskog sporazuma i uspostavljanjem mira na prostorima bivse Jugoslavije, dugo potiskivani politicki, ekonomski i problemi ljudskih prava, otvorili su se u svoj svojoj silini. Vec je i golim okom vidljivo da je ratna politika Srbije do kraja iscrpla sve drzavne resurse: ekonomska i socijalna politika su pred potpunim krahom. Gotovo svakodnevni strajkovi: lekara, profesora, radnika, svedoce da gradjani vise nisu spremni da u ime "patriotizma" i "visih ciljeva" promasaje vlasti nose na svojim plecima.

Uprkos tome sto ljudska prava u SRJ nemaju odgovarajuce mesto u javnom zivotu (sto je donekle i posledica karaktera socijalistickog sistema, koji je po definiciji bio pravican i egalitaran), kao sto je to slucaj u zapadnim demokratijama, niti se tome pridaje veci znacaj u politickom zivotu zemlje, bez obzira na retoriku koju u tom smislu i rezim i opozicija koriste, poslednja kradja lokalnih izbora, po oceni Sonje Biserko, predsednice Helsinskog odbora za ljudksa prava u Srbiji definitivno je ogolila rezim i pokazala svu njegovu aroganciju, rigidnost i nefleksibilnost, ali i sklonost ka upotrebi sile u cilju ocuvanja vlasti.

Bez obzira sto je ova izborna kradja, kao najmasovnije krsenje osnovnih ljudskih prava, pokrenula masovne mirne proteste gradjana i studenata, i izazvala osudu celog sveta, rezim je sve svoje snage usmerio na vlastito prezivljavanje sa policijom kao glavnim osloncem. Pokazalo se da prelazak na "mirovnu politiku" nema oslonac u odgovarajucoj unutrasnjoj politici zemlje, jer ona, prakticno, ne postoji:

"Ono sto je posebno zabrinjavajuce na ovdasnjoj politickoj sceni je da ni rezim ni opozicija ne pokazuju neophodan stepen odgovornosti za resavanje ogromnih problema pred kojima se ovo drustvo nalazi", konstatovala je Sonja Biserko, dodajuci da je "glavna tema borba za vlast i da nijedna strana nema program, zapravo viziju razvoja ovog drstva, sto moze dovesti do pasivizacije birackog tela, a vec ima indikacija za to. U takvoj situaciji pred izbore - partije, tipa Srpske radikalne stranke, mogu dobiti ogroman publicitet i podrsku glasaca, samim tim sto nude, pojednostavljen, ali masama privlacan egalitarni program".

Brigo moja...

Pitanje izbeglica, mada je gurnuto u stranu kako od rezima tako i od opozicije, i dalje predstavlja vazno politicko pitanje. Negativan odnos vlasti i opozicije i prava nebriga za ovu populaciju objektivno je gura na poziciju koja u odredjenim okolnostima moze dodatno komplikovati situaciju u Srbiji, upozoravaju predstavnici Helsinskog odbora za ljudska prava u Srbiji, koji svakodnevno primaju izbeglice pokusavajuci da im pomognu u resavanju njihovih problema. Izbori u Bosni i Hercegovini i ponasanje rezima u Srbiji pokazali su koliko su izbeglice jos uvek u funkciji nacionalnih politickih projekata.

"Humanitarna pomoc, koja se izbeglicama garantuje zakonom, predstavlja poseban problem. Inace nedovoljna, ona vrlo retko stize do samih izbeglica, a pitanje njene distribucije je pod strogom kontrolom drzave", kaze Ninko Miric, aktivista Helsinskog odbora, i sam izbeglica iz Vojnica. "Helsinskom odboru izbeglice se u najvecem broju slucajeva javljaju zbog nezakonitog manipulisanja raspodelom humanitarne pomoci koja do njih ne stize. Iz podataka dobijenih popisom izbeglica i iz iskustva naseg Odbora sa terena (obilaskom kampova i individualnog smestaja po celoj Srbiji), oko 90 odsto izbeglica resavaju egzistenciju sami, a i onu minimalnu pomoc dobijaju od medjunarodne zajednice. Na teretu drzave je samo 54.409 izbeglica ili 10,1 odsto. To su izbeglice u kolektivnim centrima i drzava o njima direktno vodi brigu, ali ne u potpunosti, jer UNHCR putem donacija pomaze ove centre. Oni ce ove godine dobiti 14 miliona dolara".

I drzava i razna udruzenja manipulisu brojem izbeglica, smatra Miric. To je postalo narocito aktuelno od najave UNHACR da ce zbog zamorenosti odredjenih donatora biti smanjena novcana pomoc izbeglicama za 10 odsto, (za ovu godinu iznosi oko 40 miliona dolara). Uprkos cinjenici da je prosle godine sproveden popis svih izbeglica i da je tom prilikom utvrdjeno da ih na prostoru Srbije ima 537.937, vlast i danas tvrdi da se ovde nalazi oko 700 hiljada do milion izbeglica, sto po Miricevom misljenju, nije tacno. On tvrdi da je popis tacan.

Dakle, prema popisu iz maja prosle godine u Srbiji boravi 537.937 izbeglica. Sa prostora Bosne i Hercegovine je 232.974, (iz Republike Srpske 47.909, a sa prostora BH Federacije 185.065), a iz Hrvatske 290.667. U kolektivnim centrima smesteno je 54.409 izbeglica, vlastiti smestaj (stan ili kuca) ima 25.439 izbeglica, dok kod rodbine i prijatelja, prema popisu, zivi njih 296.715, sto nije tacan podatak, jer su se mnogi prijavili da stanuju kod rodbine (102.668) radi dobijanja prognanicke legitimacije. Prema podacima Helsinskog odbora, veliki broj izbeglica koji je prijavio da stanuje kod rodbine, uglavnom stanuje u iznajmljenim objektima, dok 49.539 izbeglica stanuje u napustenim objektima. U Beogradu je smesteno 140.662, u uzoj Srbiji bez Beograda, 148.367. u Vojvodini 229.811 i na Kosovu 19.097 izbeglica.

"Ocito je da je ova vlast ispoljila najvisi stepen nemara za izbeglicki problem, iako medjunarodnoj zajednici predocava da izbeglice predstavljaju najveci teret za drzavu", zakljucuje Ninko Miric.

Vesna Bjekic (AIM)