Svi srpski i albanski izbori na Kosovu

Svi srpski i albanski "izbori" na Kosovu

SVE PO STAROM

AIM, BEOGRAD, 17. 5. 1997.

Svaka predizborna godina u Srbiji ili SRJ izbacuje u prvi plan problem Kosova. I svaki put je gotovo isti scenario: medjunarodna zajednica apeluje na jedne i druge da se kroz izbore dodje do kompromisa; kosovski Albanci horski ponavljaju refren o bojkotu i sopstvenim izborima, vladajuci SPS poziva Albance da koriste ustavom garantovana prava, a ustvari to ne zele zbog sigurnih mandata, srpska (demokratska) opozicija poziva Albance da izadju na izbore i sprece SPS da pokupi kosovske mandate, a posle ce demokratski resiti status Kosova; radikali ponavljaju da je "bolje da mandate pokupe i socijalisti nego Siptari", a usput se i sami "ogrebu" za poneki mandat.... A kada se izbori zavrse, sve po starom.

Prema uputstvima politickog vodjstva, kosovski Albanci su do sad bojkotovali sve izbore na svim nivoima u Srbiji i SRJ. Umesto izlaska na prve visestranacke izbore, oni su od 26. do 30. septembra 1991. godine u organizaciji "Albanske alternative" izasli na referendum za "suverenu i nezavisnu drzavu Kosovo", na kojem se 87 odsto izaslih na referendum opredelilo "za". Sredinom

1. (24. maja) odrzani su, pod jakom policijskom kontrolom, "polutajni izbori" za 130 skupstinskih mesta (odnosno 144 sa direktnimma) i za predsednika Republike, na kojima su DSK i njen lider Ibrahim Rugova sa dobijenom plebiscitarnom podrskom (sa 762.257 dobijenih glasova 99,7 odsto) doziveli "potpuni uspeh".

Informativni centar DSK je tada objavio da je na izbore izaslo 89,32 odsto, odnosno 762.267 od ukupno 853.432 registrovanih glasaca (prema zvanicnoj proceni iz 1992. Albanci cine 11,8 odsto birackog tela Srbije ili 829.663 od ukupno 7.028.302 registrovanih). Na izbore je izaslo 511 kandidata iz 22 stranke. Demokratski savez Kosova je osvojio 96 poslanickih mesta (76,44 odsto glasova), Parlamentarna partija Kosova 14 (4,86 odsto glasova), Seljacka stranka Kosova 7 (3,29), Albanska hriscansko-demokratska stranka 7 (3,15) i nezavisni kandidati 2 poslanicka mesta sa direktnim mandatima. Prema procentu stanovnistva i proporcijalnoj distribuciji Muslimani (SDA) su dobili "po kljucu" 3 poslanicka mesta i jedno u direktnom glasanju (u koaliciji sa DSK), dok je cetrnaest mesta ostalo upraznjeno sto bi prema procentu stanovnistva i proporcijalnoj distribuciji trebalo da pripadne Srbima i Crnogorcima.

Ovim izborima su albanski lideri stavili do znanja vlastima u Srbiji i medjunarodnoj zajednici da nisu zainteresovani za bilo kakav oblik autonomije pa ni konstituisanje nove pokrajinske Skupstine, nego za konstituisanje vlastitih organa vlasti, kojima bi trasirali put za izlazak iz Srbije i SR Jugoslavije.

Medjutim, kosovski parlament zasnovan na ovim izborima nije konstituisan ni do danas, tako da se u formalnom smislu ne moze govoriti o albanskoj parlamentarnoj vlasti i opoziciji. Tesko je uopste i govoriti o postojanju pozicije i opozicije u uslovima vanrednih mera na Kosovu i odricanja lojalnosti Srbiji i SR Jugoslaviji od strane Albanaca. Ni u okviru albanskog nacionalnog pokreta, cija je jedina tema status Kosova, ne postoji pravo opozicionarstvo, pre su to "varijante nacionalnog programa". DSK kao vodeca politicka stranka nema obelezja moderne programske stranke zapadnog tipa, nego odlike nacionalnog pokreta, odnosno institucije koja istovremeno ispunjava zadatak koordinatora razlicitih drustvenih grupa i stranaka i vrsi ulogu politicke partije. Stranke koje su ucestvovale na albanskim "polutajnim izborima" 1992, pridrzavale su se pravila da je ocuvanje nacionalne solidarnosti vaznije, nego izgradnja funkcionisuce demokratske politicke strukture. Na ovaj nacin su izbegavani javni sukobi izmedju razlicitih stranaka.

Bitna odlika paralelne kosovske politicke scene je i da licnosti od ugleda cesto igraju u javnosti i politickom zivotu jacu ulogu nego stranke, sto pokazuju, osim primera Ibrahima Rugove, i primeri uticajnih "vanparlamentarnih" licnosti poput Cosje, Demacija, Vlasija, Bakalija, te Suroija i Malicija.

Izbijanjem gradjanskog rata na tlu bivse Jugoslavije, internacionalizacija "kosovskog problema", jedan od potpornih stubova politike "Albanske alternative", dobija na zamahu. "Srpska represija", odnosno ugrozena ljudska prava i slobode su, pri tome, bila osnovno, vrlo uspesno, sredstvo internacionalizacije. Pri takvim okolnostima albanskim stranackim vodjama nije islo u prilog da na decembarskim izborima 1992, umesto Milosevicevog rezima, na vlast dodje opozicioni blok premijera Panica koji je imao otvorenu podrsku Zapada. Ostanak na vlasti rezima sa negativnim imidzom na Zapadu odgovarao je liderima kosovskih Albanaca jer je to bio izgovor za dalje izbegavanje razgovora o autonomiji unutar Srbije.

Posledica albanskog bojkota republickih izbora 1992. je veliki broj poslanickih mesta za nealbanske stranke, koje su dobile relativno mali broj glasova. Tako je, na primer, Socijalisticka partija Srbije u izbornoj jedinici "Pristina" sa 42.396 glasova dobila 13 mandata, Srpska radikalna stranka, u to vreme u precutnoj koaliciji sa SPS-om, sa 18.735 glasova pet mandata, koliko i "nezavisni kandidat" Zeljko Raznatovic sa 17.352 glasa, dok je Demokratska reformska stranka Muslimana (DRSM) dobila sa 6.336 glasova jedan mandat.

Bojkot vanrednih republickih izbora decembra 1993. od strane "Albanske alternative" jos vise je isao u prilog vladajucoj SPS, jer je na Kosovu i Metohiji dobila 21 od 24 mandata (dva je dobila Srpska radikalna stranka i 1 mandat DEPOS). Na ovim izborima je Koalicija Partije za demokratsko delovanje (PDD) i Demokratske partije Albanaca (DPA) sa 29.342 glasa osvojila dva mesta u skupstini Srbije. Izlazak ove koalicije ne predstavlja narusavanje bojkota albanskih stranaka, jer je ona izasla na izbore u opstinama na jugu Srbije koje nisu u sastavu Kosova i Metohije. Zapravo je ova koalicija izlaskom na izbore i ulaskom u srpski parlament, sledila stratesko opredeljenje da Albanci na jugu Srbije i u Crnoj Gori institucionalnim putem idu ka politickom cilju u tom regionu - stvaranju politicke i teritorijalne autonomije, odnosno lokalne administracije. Na izborima 1992. godine dve pomenute partije su nastupile samostalno i nisu osvojile nijedan poslanicki mandat , dok je na prvim vise stranackim izborima za skupstin u Srbije 1990.godine PDD osvojila jedno poslanicko mesto.

Na saveznim izborima 1996. godine od 13 kosovskih mandata za Vece gradjana, vladajuca stranka je dobila 12, a jedan SRS. Pri tome, treba napomenuti da su prigovore na regularnost saveznih i lokalnih izbora na Kosovu 1996. godine imali cak i koalicioni partneri vladajuce stranke iz JUL-a. Prema zvanicnim podacima na ovim izborima glasalo je cak 75.000 gradjana vise nego na proslim, republickim izborima. Pri tome, zahtev Zorana Lucica, clana Savezne izborne komisije, da se utvrdi nacionalna strukturu onih koji su glasali, ova komisija je odbila.

Ako se imaju u vidu navedeni podaci, onda je sasvim jasno zasto se vladajuca stranka nece truditi da u predstojece izbore ukljuci kosovske Albance.

Sporenja medju albanskim strankama na Kosovu postoje jedino u pogledu nacina i vremena kada odrzati paralelne izbore, a ne da li, ili ne, izaci na "srpske" izbore. U igri na Koordinacionom odboru su bile, kako je procurelo u javnosti, dve opcije: Rugovina koji je navodno za izbore, ali bez prethodnog konstituisanja parlamenta i Demacijeva da se konstituise parlament koji ce privremeno da produzi mandat parlamentarcima i Rugovi, i da se izabere potpredsednik Republike Kosovo, te da parlament pripremi i raspise nove izbore. Inace, Demaci je u Vucitrnu, kako prenosi jedan beogradski dnevni list, izjavio da je bitka medju albanskim politickim partijama na Kosovu, u stvari, "bitka za 3 odsto". Naime, shodno parlamentarnoj snazi sa prethodnih izbora kosovske albanske stranke dobijaju novac od "paralelnog" poreza koji placaju njihovi sunarodnici, tako da Parlamentarna partija Kosova za 14 osvojenih poslanickih mesta dobija 900 maraka, dok DSK Ibrahima Rugove mesecno dobija po tom osnovu cak 70.000 nemackih maraka. Dakle, u igri su sem "uzvisenih" i "prizemni" motivi.

Kosovski Albanci ponovo najavljuju bojkotovanje "srpskih" izbora i sprovodjenje "sopstvenih" i pored saveta i upozorenja medjunarodnih zvanicnika, ali ipak nastoje da izbegnu njihovo odrzavanje u vreme predizborne kampanje u Srbiji, kako bi izbegli eventualnu zustru akciju vladajuce stranke koja bi bila u funkciji "patriotske kampanje". Naime, lider DSK Ibrahim Rugova, posle sastanka Koordinacionog odbora politickih partija kosovskih Albanaca koje su maja 1992. godine osvojile mandate u "paralelnom parlamentu", najavljuje da bi "kosovski" izbori mogli biti odrzani 24. decembra ove godine. Do tada ce se vec odrzati "srpski" izbori i iskristalizati odnos snaga na srpskoj politickoj sceni, a i produzice se mandati parlamentarcima nikad konstituisanog paralelnog parlamenta, sto sve ide u prilog Rugovinom DSK-u. A ni 3 odsto nije zanemarljivo...

Zoran Lutovac (AIM)