ENIGMA MRTVE VOJSKE

AIM JUNIOR Tirana

1. aprila ujutru, samo malobrojni Albanci su uspeli da provuku noseve izmedju zardjalih sipki ograde luke u Dracu, da bi videli kao se u njihovu zemlju iskrcavaju vojnici u uniformama, koje oni nisu nikada videli. Operacija "Alba" je nacinila svoj prvi teski korak u Albaniji. Evropa je na kraju shvatila da ce, ako ne bude poslala svoje sinove u "zemlju orlova", mozda biti primorana da se bavi jos jednim balkanskom problemom, posle onoga u Bosni.

Citava avantura "Albe", od njenog planiranja pa sve do iskrcavanja prvih vojnika, sada je poznata. Uznemireni susreti vodja medjunarodne diplomatije, diskusije, psovke i vredjanja medju albanskim politicarima, nekako je bacilo u zaborav jednu jedinu rec, koja je izgleda glavni stub citavog ovog stanja: vojska. Albanija je aktuelno jedina zemlja koja nema vojsku. Na pragu 2 000 godine, zemlja se nalazi bez odgovarajucih odbrambenih struktura na jednom od najudjzarenijih regiona starog kontinenta. Nije lako opisati istoriju albanske vojske. Kao uostalom i sve slicne istorije i ona je obavijena senkom famozne fraze "vojna tajna". Ipak, posle potresnih dogadjaja koji su okrvarili Albaniju tokom poslednjih meseci, mnoge stvari su pocele da se rasvetljavaju...

Ako bi smo verovali onome sto se pisalo o albanskoj vojsci, treba reci da je ona najmladja u Evropi. Stvorena od strane stranih instruktora u svitanju albanske drzave, ona ce mnogo kasnije, negde oko 30 - tih godina ovog veka, dobiti konture regularne vojske. Zatim je dosao Drugi svetski rat, koji ujedno belezi i prvo razrusavanje njenih krhtkih struktura. Enver Hodza i drugi, bili su prvi koji su stvorili pravi stub diktature sa vojskom koja je sisla sa planine. Na hiljade bunkera, zemlja pretvorena u pravi lavirint planinskih tunela punih municije, citav narod naoruzan i kolosalni troskovi za zemlju, koja je bez sumnje bila najsitromasnija u Evropi. Upravo tu i zapocinje istorija tragicnih dana koji jos uvek okrvavljuju mnoge Albance.

Jedno jedino ime je povezano sa citavom najnovijom istorijom albanske vojske - Safet Zuljalji (Xhulali). Vec pet godina, jedan od najpotentnijih ljudi Demokratske partije, u pocetku poverljiv covek predsednika Berise i ministra odbrane do pre dva meseca, bio covek br. Dva Albanije. Mozda samo u trenutku kada je video sebe na celu albanske vojske, on je shvatio kakav gigantski potencijal ima u svojim rukama. Fabrike oruzja, municiju, bezbrojno oruzje i na kraju jedna odlicna karta koju je trebalo odigrati, tj. strateska pozicija Albanije. Ova poslednja povezuje citavu ovu istoriju sa najvecom vojnom silom u svetu, sa SAD. Prvi Amerikanci, sa zelenim uniformama, poceli su se pojavljivati na malim ekranima Albanaca jos dok je trajao masakr u Bosni. Prema savetima Vasingtona, Albanci su poceli da povlace svoju vojsku u kasarne. Vojska i njeni kadrovi su osetno reducirani i to je nazvano "uspehom reforme u vojsci". Xhulali, "gvozdeni covek" Berise, jos uvek ju je sigurno vodio, ali malo ko je uspevao da sazna o cemu se razgovaralo u njegovim cestim susretima sa izaslanicima Vasingtona. "Partnerstvo za mir" bila je jos jedna inicijativa na koju su se Berisa i Xhulali bacili sa odusevljenjem. Kasnije, brojne veze sa NATO. I to je bila vidljiva strana medalje. Vise puta stampa je reagovala na vesti koje su stizale iz Afrike ili Afganistana, gde je prepoznato oruzje albanske proizvodnje, ali to nije uopste uzdrmalo Xhulalija, koji se jos uvek dicio uspehom reformi, koje je ucio od Amerikanaca.

Mnogi analiticari cine napore da objasne kako je moguce da se za samo nekoliko dana srusi citava jedna struktura stvarana 50 godina. Mnogo pitanja, dvoumljenja, paralelizmi, sve to odjekuje u glavama Albanaca, koji gledaju kako se oruzje uzeto sa lakocom u prepunim magacinima vojske, sada nalazi u rukama neodgovornih ljudi. Mozda ce citava ova diskusija ostati jos mnogo godina jedna velika tajna, ali ponekada je dovoljna jedna jedina rec, koja moze pomoci priblizavanju istini. U ovom slucaju ta rec je baza. U Bizi, oko 70 kilometara severoistocno od Tirane, na planinskoj visoravni, Amerikanci su zapoceli izgradnju jedne istinske vojne baze, koja je u svakodnevnom zargonu nazvana "baza za uvezbavanje". Dogadjaj je prosao bez nekog velikog odjeka u domacoj javnosti, medjutim, cini se da to nije bio slucaj kada je rec o kancelarijama Evrope. Samo posle nekoliko meseci vezbi u sneznim sumama, Amerikanci su poceli da se proredjuju, dok je baza, istovremeno, gubila svoju prvobitnu funkciju. Sta se u medjuvremeu desavalo? Zasto su se Amerikanci povukli? Da li se Berisa pokajao zbog svoje prve ljubavi ili su se tu umesale i druge drzave? Mozda niko osim samog Berise ne moze dati tacan odgovor na ova pitanja. Ipak, cini se da je jedno ime previse ignirisano od mnogobrojnih drzava koje se pominju u citavoj ovoj istoriji, Rusija. Moskovski "medved" , bila je jedina drzava koja je uspela da u enverhodzinoj Albaniji obezbedi jednu bazu, koja je nekoliko decenija uznemiravala zapad. Na samo 72 kilometara daleko od Italije, ruske podmornice su sasvim mirno posmatrale kako se preznojavaju njihove zapadne kolege koje stite svoju zemlju. Jedino veliko albansko ostrvo Sazan, bilo je pretvoreno u sofisticiranu bazu Rusije. Istorija je dobila u medjuvremeu drugi tok i Rusi su otisli sa Sazana i iz Valone 1961. godine, kada su pokvareni odnosi sa Enverom Hodzom, ali tada mozda nikome nije padalo na pamet da ce se ova istorija sa bazama, koje su se cinile zaboravljenima, ponovo pojaviti sa istom takvom snagom.

"Amerikanci su hteli da uzmu Sazan", izjavili su poluzvanicni izvori veoma bliski Berisi. "Berisa nam je sam ponudio Sazan, mi nismo ni pomisljali da ga trazimo", bila su americka objasnjenja. Sam Berisa uhvacen u zatvoreni krug svakodnvenog haosa u koji je zapala zemlja, licno se bavio "ratom izjavama" sa Vasingtonom. Istina, u ovom slucaju ce ostati sakrivena, ali je sigurno da su pregovori vodjeni tajno. Drugi bliski izvori do pre nekoliko meseci sa americkom ambasadom u Tirani su izjavili da je "izmedju Berise - ili bolje reci njegovog ministra Xhulalija, bilo dogovoreno stvaranje osovine, koja bi zapocela u sada vec izgradjenoj bazi u Bizi i koja bi se zavrsavala na ostrvu Sazan". Ovaj Sporazum nije ostvaren. Niko ne zna zasto, zemlja je zahvacena vatrom, vojska je razgradjena do poslednje jedinice, a sam ministra Xhullali... pobegao u Italiju i ne zna se od kojih finansijskih sredstava zivi zajedno sa grupom od 60 osoba, koju je poveo sa sobom.

Na jednom brodu kupljenom od clana njegove porodice, Xhulali je pobegao iz zemlje u vreme kada su depoi, koji su morali biti zasticeni pod njegovom komandom, apsurno razvaljeni. Iz Italije je kasnije optuzivao: "Berisa je kriv, hteo je da me ubije". Sam predsednik i njegovi ljudi su ga u medjuvremenu proglasili "obicnim izdajnikom". Citavom ovom "puzzle" nedostaje nekoliko elemenata. Sama logika govori da je Berisa sebe video u losoj poziciji ili zbog toga sto su zahtevi Amerikanaca bili veoma pretenciozni ili zbog toga sto ga je neko podsetio da na ovom svetu SAD jeste najjaca zemlja, ali ne i jedina. Ko moze biti ovaj "saptac", mora da kaze sam Berisa. Ima mnogo izgleda da je to Rusija, koja najbolje zna sta predstavlja Albanija i njene baze. U ovom slucaju, mozda je uz nju bio jos neki evropski velikan. Cinjenica je da Berisa nije odrzao obecanja dato Vasingtonu i upravo je tada zemlja obuhvacena vatrom, na stotine je bilo ubijeno, na hiljade ranjeno, sa privredom za koju se jos ne zna kako ce ponovo zapoceti da dise i na kraju kada je jedna zemlja ostala bez vojske...

Berisa kao da je zaboravio da se treba cuvati od besa velikih. Svakako on je ispao los igrac.

AIM Tirana Anila BASHA