20 KILOMETARA PUTA NA JUGU ALBANIJE

AIM JUNIOR Tirana

Strah, uzas, ali i nada medju stanovnicima na dubokom jugu Albanije. Retki, posebno zbunjeni ljudi, mogu se sresti na putu koji vodi prema granici sa Grckom, upravo tamo gde je sistematski zapocinjala i zavrsavala bolna avantura na hiljade razocaranih Albanaca. Medjutim, sada se cini da je sve postalo jos teze.

Onaj deo nacionalnog puta, izmedju sivog grada, gde je rodjen Enver Hodza, Kadare i danasnji premijer Albanije Fino i Kakavije, prirodnih vrata koja povezuju Albaniju sa Grckom ili najudaljenija tacka, gde su obe zemlje izgradile "klona", sada su zauzeli ljudi u vecini slucajeva pod maskom, ali uvek naoruzani "slobodni lovci" nevinih. Rivalske grupe susednih gradova juga "bore se" za podelu zona pljacki. Nasuprot ovoj uzasnoj realnosti, veoma cesto i tragicnoj, zive Komiteti nacionalnog spasa, koji iz dana u dan gube teren njihovog uticaja nad ovim bandama.

Djirokastra je za ova dva meseca postao poslednji grad iz kojeg svoj put zapocinju siromasne pridoslice iz centralne i severne Albanije. Skoro se svake noci mogu zapaziti ljudi, u vecini slucajeva nepoznati, koji neprestalno lutaju trazeci skroviste. Stanovnici grada su se privikli ne samo na sistematske pucnje iz kalasnjikova, vec i na siromasne ljude u nevolji cesto u iscepanoj odeci, koji i po nekoliko sati stoje na starim kaldrmisanim ulicama kamenog grada.

Vlasnik jednog hotela u gornjem delu Djirokastre kaze da su sobe vec nekolko nedelja prepune i da je vecina "posetilaca" primorana da drema sakrivena u podnozju tvrdjave ili hodnicima poluizgradjenih zgrada. Vlasnik hotela kaze da su ovi ljudi stalno u opasnosti od razlicitih bandi, koje zapocinju svoj lov upravo u kasnim vecernjim satima. "Jednoga dana, pokusali su da udju i u moj hotel, kaze on, culi su da je dosla jedna grupa ljudi iz Tirane s ciljem da sutradan krene u Grcku. Imao sam srece samo zbog toga sto me je jedan od njih prepoznao, skinuo masku i rekao svojim drugovima da me ostave na miru. Radio je pre dve godine kod mene kao menadzer i administrator u hotelu".

I dok je pricao o strahotnoj noci na vratima njegovog hotela, nije bilo tesko primetiti zbunjenost u njegovim ocima. "Pravo da vam kazem, nisam nikada mogao ni pomisliti da bi taj mladic mogao zavrsiti kao obican pljackas. Bio je tako korektan kada je radio u hotelu!", kaze stari stanovnik Djirokatsre, koji se ocito jos nije oporavio od onoga sto mu se desilo. Medjutim, sansu da izbegnu posledice takvih susreta, nemaju svi ljudi u ovom delu Albanije. Policija i lokalna vlast u ovoj zoni su kao nigde u zemlji takoreci paralizovane, ovde zakon pisu maske. Ostati jednu noc u Djirokastri, za ove posetioce pridosle "ni otkuda" mozda moze proci bez posledica, ali to je samo prva faza jezive avanture putovanja kroz duboki jug.

Sutrasnji dan je sasvim drugaciji. U ranim jutarnjim satima, na kontrolnom punktu grada, tako se naziva mesto na izlasku iz Djirokastre, prema nacionalnom putu koji vodi ka Kakaviji - zapocinju prvi pokreti nepoznatih prolaznika. "Majstore, molim te do granice", glava koja se spusta do poluzatvorenog stakla automobila i hladan odgovor koji dolazi izunutra: "Ne idem tamo danas, pitaj nekog drugog"..., i red putnika u nevolji se nastavlja, sve dok se ne pronadje neki "hrabar" sofer, koji pristaje na rizik. Vest da su ljudi sa maskama nalaze negde na nacionalnom putu ubrzo pristize u grad. Maratonac bi u takvim slucajevima bio sasvim nepotreban, kada se zna da ce od brojnih automobila koji se sa strahom krecu ovim putem, svakako biti jedan, koji je uspeo da se spasi od maskiranih ljudi. Strah, ali i nada putnika, prisutan je vec u prvoj brzini. "Mozda se danas nece nista dogoditi". Za vozaca su ove reci postale svakodnevna rutina. Za to vreme klijent, koji je odlucio da se spase od "uklete" zemlje, jos jednom prebrojava necujno ono malo novca koji je uspeo da obezbedi, da bi proziveo prve dane u slobodnoj zemlji.

Iz Djirokastre ima samo 20 kilometara puta do druge strane granice, ali nezavisno od lepog pejzaza, koju stvara bela boja sela u kojima zive proipadnici grcke manjine "iznenadjenja" su uvek prisutna. Jedina prokupacija koju imaju brojni putnici je gde da sakriju novac. Niko ne sme misliti o svojim torbama, jedino sto dobro treba sakriti: novac, koji moze biti u lekama ili drahmama. Da bi saznalo kao to rade, dovoljno je razgovarati sa taksistima, jedinim svedocima koji slobodno mogu satima da govore o ovom kosmaru. "Uglavnom novac kriju u carape. Do sada je, cini se, to bio najbolji metod. Bilo je slucajeva da ih i tamo nadju, ali je ipak to dobro funkcionisalo. Vecina onih se odlucuju za ovo skroviste su muskarci. Sa zenama je stvar drugacija. One obicno ne govore, ali koko su nam njihovi muzevi pricali, oni leke ili drahme skrivaju u obuci". Dok tako pripovedaju o avanturama svojih musterija, vozaci uopste nisu iznenadjeni. Kazu da su se privikli na ove stvari i da vec dva meseca, od kada su u Albaniji poceli oruzani nemiri, zive samo sa ovim pricama.

Na jugu Albanije i upravo na putu izmedju Djirokastre i gananice sa Grckom, zivot svih je u opasnosti. Stanivnici sela u tom delu stalno zive u kosmaru zbog pljacki, koje nisu bile retke u ovoj zoni, vozaci taksija drhte od straha kada krecu ovim putem, retki policajci se trude da ne postanu previse primentni za naoruzane pljackase, autobusi se krecu samo u prvim satima jutra ili prepodneva, i nasuprot njima, maskirane bande koje se ipak osecaju ugrozenima od ocajnih ljudi koje su opljackali. Do sada, na ovom putu, tj, za dva meseca, izborojano je na desetine mrtvih i na stotine ranjenih, ne ubrajajuci otete, medju kojima je bilo i zena i devojaka, od kojih se za dobar broj ne zna gde su zavrsili, ako ne u nekom mracnom hotelu grckog glavnog grada.

U ovom apsurdnom i istovremeno tragicnom pejzazu, ponosno se krecu blindirana kola operacije "Alba". Oni nemaju posla niti sa pljackasima niti sa opljackanima. To je njihov mandat. Ponavljamo: svako ko zeli da vidi dramu apsurda, moze je besplatno videti na jugu Albanije. Dovoljno je samo 20 kilometara.

AIM Tirana Arjan CANI