POSTOJI LI POJAS ZA SPASAVANJE

Rekordni gubici srpske privrede

Privreda duguje osam milijardi dinara, a to je dva puta vise od novcane mase. Odlozene su uplate za finasiranje drustvenih delatnosti. Zdravstvo u strajku, prosveta preti, a zaposleni traze isplatu zaostalih plata u visini 40 milijardi dolara. Ekonomisti predlazu skracenje vojnog roka radi ustede u budzetu, a vojska je, posle albanske najslabije placena u Evropi. Teske posledice sankcija, koje su i posle ukidanja ostavile staru praksu ilegalne trgovine koja ne daje ni jedan dinar u budzet

AIM, Beograd, 14. 5. 1997.

Poslednji saopsteni podaci o poslovanju srpske privrede od strane beogradskog Ekononmskog instituta potvrdjuju sumnje da se ona nalazi u katastrofalnom stanju kao nikada do sada, a na to ukazuju i izuzetno napete socijalne prilike kod stanovnistva. Zaposleni u zdravstvu su otpoceli generalni strajk, prosveta, prema kojoj vlada ne ispunjava obecanja u pogledu termina isplate plata, nije krenula za medicinarima samo iz etickih razloga, da ne ugroze zavrsetak skolske godine. Zaposleni u trgovini, njih blizu sto hiljada prete strajkom, jer mesecno primaju svega stotinjak DEM.

Socijalni naboj proizisao je kao posledica rekordnog gubitka srpske privrede koji iznosi devet milijardi dnara, a to je dvostruko vise od kolicine novcane mase. Od 73.000 preduzeca njih 15.000 nalazi se u tzv. spavajucem stanju, odnosno postoje, a ne rade. I dok se zvanicnici Narodne banke Jugoslavije hvale kako su monetarnim stegama spustili crni devizni kurs gotovo na nivo zvanicnog, spoljni dug zemlje se povecao na 11 milijardi dolara i time se izjednacio s visinom godisnjeg drustvenog proizvoda.

Sa takvom crnom privrednom slikom, koja izgleda kao da je zahvacena metastazom najgore vrste kancera i socijalnim nevoljama, koje iz toga proizilaze, vladajuci rezim, zajedno s opozicijom, koji ulaze u sve ostriju predizbornu bitku za vlast, vise nalikuju na sadomazohiste, jer ko bi se pametan borio da upravlja srpskim brodom, izbusenim sa svih strana. Verovatno da sa tog broda jos nije sve otislo na dno mora, kada se politicke stranke s velikom dozom ostrascenosti, koja se ogleda u medjusobnim psovackim napadima i podmetanjima, bore da se docepaju kormila.

Karl Bilt, koji je od medjunarodne zajednice zaduzen da nadgleda zbivanja u susednoj Bosni i Hercegovini, jednim okom prati i dogadjaje u Srbiji. Njega zabrinjava posrnuce njene privrede, a jos vise uverenje da konce vuce mafija, nastala kao posledica visegodisnjih sankcija, kojima je Jugoslavija bila izlozena od strane medjunarodne zajednice. Izgleda da je ovo Biltovo upozorenje dospelo i do Evropske unije, koja je odlucila da Jugoslaviji uvede povlasceni status u izvozu njene robe na zapadnoevropsko trziste i tako joj pruzi priliku da se izdigne iznad talasa koji su joj dosli do usana. U Evropskoj uniji, je posle onoga sto se dogadja s Albanijom uoceno da bi Jugoslavija mogla biti sledece trusno podrucje, shvaceno da ce je manje kostati preventivne mere, sadrzane u obliku datih olaksica, nego da kasnije bude ukljucena u gasenju pozara, kada ce joj trebati veca materijalna sredstva da bi sprecila da nemirni jugoslovenski talasi dodju do njenih granica, kao sto je to sada slucaj s albanskim emigrantima.

Kod pojedinih analiticara srpskih prilika postoji uverenje da ovaj spasilacki pojas dolazi s prilicnim zakasnjenjem i to najmanje iz dva razloga. Stanje srpske privrede je tako da ona tesko moze iskoristiti date pogodnosti, jer nije u stanju da poveca proizvodnju, posebno s robom za izbirljivo evropsko trziste. U ovom trenutku Srbija bi mogla da se pojavi s izvozom hrane, ali poljoprivreda je, u materijalnom pogledu dovedena u bedno stanje, tako da vise mora da se nada povoljnim klimatskim uslovima, a manje financijskoj podrsci. Druga slabost privrede sastoji se u onome na sto skrece paznju Karl Bilt, a to je uverenje da je privreda zahvacena sindromom mafijaskog poslovanja.

Takvo Biltovo uverenje nalazi oslonac u okolnostima da, na jednoj strani srpsko zdravstvo nema sredstava za najosnovnije potrebe (apoteke su bez lekova, bolnice nemaju sanitetskog materijala za negu bolesnika, zaposleni primaju pola plate mesecno), a na drugoj se u zdrastveni fond uplacuje svega 20 odsto od utvrdjenih obaveza. Vlada je privatnicima odlozila obavezu uplate sredstava za te namene do septembra, ali nije nasla nacina kako da popuni prazninu u fondu. Republickim budzetom je predvidjeno da se za podmirivanje drustvenih potreba izdvaja 47 odsto drustvenog proizvoda, ali privreda nije u stanju da ispuni takve obaveze. Uostalom rekordni gubitci dovoljni su dokaz njenih plateznih sposobnosti. Cak 22.500 preduzeca je nelikvidno, kojima nedostaje vise od 8 milijardi dinara da izmire svoje obaveze.

Rezim za takvo stanje trazi objasnjenje u posledicama izazvanim dugim sankcijama, ali, gledano izolovano ne deluje sasvim ubedljivo, jer je sivo ekonomsko trziste gotovo jace od legalnog. Najgore je sto u javnosti postoji uverenje da pararelno trziste postoji i neguje se uz blagoslov pojedinih drzavnih organa ili uticajnih osoba u njima. Na osnovu nekontrolisane ulicne prodaje cigareta, od cijeg prometa u drzavnu blagajnu ne ulazi nijedan dinar, utvrdjeno je da mesecno u Jugoslaviju ilegalno ulazi 180 slepera punih svercovanih cigareta. Slicno je i s nekim drugim vrstama roba, koje se prodaju pod vedrim nebom, a da se sve to obavlja pod kontrolom ljudi koji imaju prikljucak na pojedine organe vlasti.

U isto vreme trgovacka preduzeca su pala na prosjacki stap, jer zvrje prazna. Prosecni dnevni pazar u njima po jednom kupcu iznosi svega 10 dinara, sto znaci da se celi njihov promet sastoji u prodavanju hleba i mleka. Nekontrolisani uvoz, koji je u vreme sankcija delovao spasonosno, jer je snabdevao srpsko trziste zabranjenom robom, sada se pretvorio u gusitelja privrede ciji su kapaciteti zahvaceni debelom paucinom. Ekonomisti su izracunali da je srpskoj privredi za pokretanje proizvodnje potrebno 40 milijardi dinara, a cak dvostruko vise da bi dostigla nivo iz vremena pre sankcija.

Srbija, medjutim, nema kapital da pomogne privredi, vec je prinudjena da da se suoci sa svim posledicama koje sa sobom donosi drasticno osiromasenje ogromne vecine njenog stanovnistva. U vladajacim krugovima uocava se dinamicnija zakonodavna delatnost sa ciljem da se privuce strani kapital. Srpski parlament je usvojio zakon o koncesijama, kojim se daje mogucnost i stranim partnerima da udju u takve poslove. Rezim se nada da ce srpska infrastruktura, koja je, u poslovnom smislu vrlo privlacna, privuci paznju stranaca. U isto vreme opozicija napada vladauci rezim da na ovaj nacin rasprodaje drzavu, dovodeci je u vazalni odnos, samo da bi stekao prednost u predstojecim izborima.

Bez obzira sto politicke stranke, u medjusobnim obracunavanjima koriste uglavnom politicke adute kod dobrih poznavalaca prilika preovladava uverenje da na uspeh kod birackog tela moze najvise da racuna ona stranka ili koalicija koja bude ponudila uverljiv i spasonosni socijalno ekonomski program. U ovom trenutku na politickoj sceni Srbije nesto slicno nije vidljivo ni u tragovima. U takvim okolnostima sve vise do izrazaja dolaze inicijative o potrebi samoorganizovanja stanovnistva, a to moze da se pretvori u svojevrsni albanski sindrom, odnosno da dovede do anarhije zato sto kod politickih stranaka preovladjuje borba za vlast, a ne za spas stanovnistva, koje u bliskoj buducnosti moze da bude suoceno s epidemijom gladi.

Biltovo upozorenje se odnosi na srpske prilike, ali je upuceno uhu medjunarodne zajednice, koja ako propusti priliku da pravovremeno preduzme mere za ozdravljenje srpske ekonomije moze i sama da oseti posledice nestabilnosti centralne balkanske drzave. Od ovdasnje vlasti, bez obzira u cijim rukama bude ne treba previse ocekivati. Bice dovoljno ako joj uspe i, naravno, ako bude htela, da uspostavi pravila igre za uspostavljanje pravne sigurnosti u privredjivanju i u svim drugim oblastima. Za sada rezim u svakoj prilici sankcije koristi za alibi zasto je zemlja dovedena do ruba provalije.

Ratomir Petkovic (AIM)