PREKINUTI SNOVI

AIM JUNIOR Skoplje

U dubinama proslosti, daleko je ostao san mladih Albanaca iz Makedonije da se sto pre otvore granice i da imaju mogucnost posecivati domovinu. Ne samo da bi videli lepote i gradove, o kojima su samo citali ili slusali, vec da bi eventualno mogli nastaviti visoko obrazovanje na Univerzitetima u Albaniji. Tamo, u dubinama godina "demokratsizacije" ovog dela Balkana, ostale su i rusevine iluzija i nerealnih snova, kako Albanaca sa one strane granice isto tako i snevaca, koji su se nadali da ih domovina ocekuje otvorenih ruku i puna brige za njihovu sudbinu. I ti snevaci, zedni obrazovanja, u prvim godinama otvaranja granica, uputili su se prema Tirani i drugim univerzitetskim centrima, glasno najavljujuci njihov dolazak. Kao sto prilici svima onima koji misle da beleze dostignuca vremena kada se snovi ostvaruju i da ce u "novo doba" zapecatiti njihov mladalacki polet i volju.

Medjutim, i danas posle toliko godina "demokratizacije" juznog Balkana, visoko obrazovanje predstavlja jedno od kljucnih problema za mlade Albance u Makedoniji. Mozda je takav postao posle zatvaranja Univerziteta u Pristini, na Kosovu, kao mestu takmicenja i nastojanja za sticanjem obrazovanja albanske omladine, sve do uspostavljanja prinudnih mera od strane Srbije. Bili su to trenuci pocetaka nastojanja mladih Albanaca za ostvarivanje univerzitetskog kontinuiteta. Najosteceniji iz svega toga, izasli su mladi Albanci iz Makedonije, koji su cinili veliki postotak na katedrama raznih fakulteta Univerziteta u Pristini. Oni su podvrgnuti i podvrgavaju se veoma neprijatnom iskusenju: "Neispunjavajuci" uslove za upis na raznim fakultetima u Makedoniji, oni ne sacinjavaju ni sest odsto upisanih studenata na katedrama Univerziteta "Kiril i Metodij".

I tako je zapocela odiseja albanskih studenata iz Makedonije. Kako se cini, u njima se nije mogla ugusiti zelja za uspehom i trazenjem individualnosti. Pre otvaranja Univerziteta u Tetovu, oni su svoje najvece nade polagali u univerzitete maticne drzave - Albanije. 1992. godina je godina kada je zabelezena "prava invazija" albanskih studenata i njihovog pokusaja upisivanja na univerzitete u Albaniji. Cak su u osetnoj meri i uspeli u tome. Samo iz malog grada u zapadnoj Makedoniji, kao sto je Debar, na univerzitetima Albanije studira oko 100 studenata. I redjajuci tako imena drugih gradova, kao sto su Tetovo, Gostivar, Struga, Skoplje itd., brojka dostize cifru i do 600. Medjutim, ovi studenti u pocetku uopste nisu bili pripremljeni da se suoce sa losim ekonomskim uslovima u Albaniji, a jos teze im je pala bizarna realnost u maticnoj drzavi. Bila je to godina kada su "snevaci" sa dve suprotne strane granice morali da se suoce sa samim sobom, da zapocnu sa samospoznajom, posto su uvideli da su, iako pripadaju istom jeziku i istoj istoriji, visegodisnje podele ostavile tragove koji rezultiraju kao razliciti "mentalni sklopovi". Bio je to u stvari ne sasvim bezbolan "sudar" jedne mladalacke realnosti sa onom drugom, istog naroda: realnost mladih s ove strane granice, zeljnih znanja i ucenja na maternjem jeziku i ona mladih u domovini, zednih boljih ekonomskih uslova i sa pogledom u pravcu onoga sto se desava negde van granica. Takvo "suocavanje" ambicija i pogleda mladih, svakako nije mogao proci i bez "iskrenja" i obostranih razocarenja, ali kako god bilo to je zabelezilo pocetak samospoznaje jednog podeljenog naroda u vise drzava. I tu samospoznaju su zapoceli upravo oni, koji su na najbolji nacin mogli i da je ostvare: mladici i devojke, s ove strane granice, koji su otisli u maticnu drzavu da bi nastavili borbu za sticanje znanja na maternjem jeziku, po univerzitetskim ognjistima Albanije.

Godina 1996. zabelezila je i prve studente diplomce, a time i uspostavljanje nekakvog balansa u jasno nedefinisanim odnosima mladih Albanaca. S druge strane albanske granice, opstale su simpatije u odnosu na ucenje na maternjem jeziku i zato interesovanje za upis na fakultetima Albanije, danas je uistinu postalo masovno. Iako Univerzitet u Tetovu u velikom broju apsorbuje mlade Albance koji zele studirati, ipak Tirana ostaje cilj i zelja buducih studenata ovoga kraja, a posebno za katedre koje ne postoje na Univerzitetu u Tetovu.

Poslednji dogadjaji u Albaniji su osetno "poremetili" jos jednom mladalacke snove albanskih studenata, koji su tamo otisli zedni znanja. Jednostavno, domovina je jos jednom "poklonila" gorko iskustvo sudentima iz Makedonije, koji su ovoga puta bili primorani da se vrate svojim porodicama na "prinudni odmor". Presli su granicu koja je ostavljena pustom, bez cuvara, policajaca i carinika. Onu granicu koju su nekada sanjali da predju, ali je bilo nemoguce zbog toga sto ni "ptice" nisu mogle da je predju bez dozvole enverovske policije, sada su je videli pustom, ostavljenom kao bez vlasnika i gazde, sa unistenim granicnim prelazima.

Medjutim, ovih dana, sa ponovnim otvaranjem granice i vestima da ce se nastaviti obrazovni proces na Univerzitetima u Albaniji, mladi iz Makeodnije su uzeli svoj prtljag i prvi "prokrcili put" ka Tirani. Isto kao nekada, u prvim godinama ove decenije, kada su i zabelezili pocetak realizacije davnasnjeg sna: da se otvore granice i da im se omoguci da studiraju na maternjem jeziku. Dakle, i sada da bi zabelezili kraj jos jednog uzasnog sna: onoga sto se desilo pre nekog vremena u Albaniji, kada su se skole i fakulteti zatvorili i kada je mladalacki osmeh nestao sa gradskih bulevara. Mladi koji studiraju u univerzitetskim centrima Albanije, taj osmeh su ponovo poneli sa sobom. Popeli su se u autobuse, kako bi se vratili ucenju, ostavljajuci za sobom uznemirene roditelje koji se nalaze u srediste prostora, koji deli njihove zelje da njihova deca uredno pohadjaju predavanja i straha od mogucih opasnosti. Ostavljajuci za sobom mnoge od onih koji jedva cekaju da se vrate sa ugodnim mladalackim sjajem u ocima, u cijim se dubinama skrivaju mnogi snovi i neostvarene zelje. Kao u ocima mlade devojke, koja je pretrnuila od prolecnog daska u prvom sumraku veceri i poljubca dragog.

AIM Skoplje Adelina MARKU