Rascep u koaliciji "Zajedno"

Beograd May 13, 1997

Rascep u koaliciji

Ravnogorci dele "Zajedno"

AIM, BEOGRAD, 13. 5. 1997.

Pedeset i sest godina nakon sto je maloletni kralj Jugoslavije Petar I Karadjordjevic napustio svoju zemlju pred naletom Hitlerovih bombardera i sklonio se sa svitom (i gomilom zlata, dodali bi protivnici monarhije) u London, u Srbiji ponovo ozivljavaju ideje o restauraciji monarhije i povratku Karadjordjevica na presto. Posle oslobadjanja zemlje od okupatora, nove komunistiÕke vlasti su kralju i njegovoj porodici zabranile povratak u zemlju, oduzele im svu imovinu, i lisile ih prava na presto, te uspostavile republikansko drzavno uredjenje. S obzirom da je prvom Jugoslavijom vladala srpska dinastija, pripadnici nesrpskih naroda nisu bas tesko podneli ovu promenu, a Srbi su se, kao i u samom ratu, podelili na pristalice i protivnike Dinastije. Jasno je ko je izgubio i ratnu i posleratnu bitku (ne potcenjujuci, naravno, ulogu znamenitih "coravih kutija"...), tako da je monarhija za danasnje generacije Srba tek romanticni mit, koji neki dozivljavaju s ushicenjem kao vreme Stare Slave, dok su drugi indiferentni ili cak odbojni prema njoj.

Od uspostavljanja postkomunistickog visestranackog sistema, najprofilisanija politicka snaga koja je gradila imidz na pasatistickom sentimentu prema Karadjordjevicima i koketirala sa obnovom monarhije, bio je Srpski pokret obnove (SPO). U tome je bila i ostala i snaga i slabost ove velike opozicione stranke: na ideji o rehabilitaciji Ravnogorskog pokreta Draze Mihajlovica kao antifasistiÕke gerile koja je ratovala na strani (zapadnih) saveznika i na programu restauracije rojalizma, SPO je brzo privukao i trajno uz sebe vezao veliki broj Srba koji su se kroz decenije osecali kao ratni gubitnici i zrtve na pravdi Boga (prenoseci ta svoja osecanja i na svoje potomstvo) i koji su partizane i vlast koja je iz te vojske nastala uvek dozivljavali kao uzurpatore koji ce pre ili kasnije otici, pa ce sve biti kao pre.

U isto vreme, medjutim, takva retorika i ikonografija SPO i imidz njegovog harizmaticnog lidera Vuka Draskovica, vec godinama i najobljubljenijeg i najomrazenijeg srpskog opozicionog politicara, zestoko je odbijala sve Srbe (o drugim gradjanima Srbije da i ne govorimo) koji su bili negativno raspolozeni prema restauraciji monarhije. Tako je ta stranka stalno bila "najveca opoziciona stranka u Srbiji" (sto njeni celnici nikada ne propustaju da naglase), ali sa "ugradjenom greskom": njena ikonografsko-ideoloska rigidnost i retrogardizam onemogucavali su joj da prosiri krug svojih pristalica i osvoji vecinu u Srbiji. Naravno, bez osvajanja vecine nema promene vlasti, bez promene vlasti nema promene politickog sistema (te tako ni pitanje: republika ili monarhija? ne moze ozbiljno da dodje na dnevni red), bez promene sistema Srbija ostaje autisticno ostrvo u Evropi koja nastaje... tako se, dakle, nastavlja besplodna vrtnja u krug u kojem vlast lukavo ide na poistovecivanje celokupne opozicije sa "masnim, bradatim, gibanicarskim" Srpskim pokretom obnove, a svaka moguca promena u zacetku se likvidira u svesti prosecog glasaca pitanjem: ne va lja vam Sloba, jel` hocete mozda da vam Vuk dodje na vlast?!

Vuk Draskovic je, mada to nikada ne bi priznao, bio svestan takvog svog imidza, i zato je, posle traumaticnog poraza SPO iz 1990., uvek isao na izbore u nekakvoj koaliciji, ne bi li amortizovao odijum koji je kod prosecnog srpskog biraca stvoren prema SPO i njemu licno kombinovanim delovanjem rezimske propagande (koja je prema Draskovicu uvek bila kanibalski nemilosrdna) i bezbrojnih autogolova SPO, veselo zabijanih u uverenju da jahanje na najpri zemnijoj antikomunistickoj retorici moze da impresionira Srbe. Koalicija "Zajedno" bila je, bez sumnje, najsrecnija kombinacija opozicionog udruzivanja u istoriji postkomunistickih izbornih odmeravanja, i uspela je da, uprkos slabom rezultatu na proslojesenjim saveznim izborima, osvoji vlast u skoro svim vecim gradovima Srbije, i tako uzme dobar zalet za predstojece republicke parlamentarne i predsedniÕke izbore. Jesenje - zimska "zuta revolucija" u organizaciji opozicije i (impresivnoj) izvedbi cele gradjanske i proevropske Srbije prvi put je stvorila realnije pretpostavke da demokratska opozicija Srbije - u tom trenutku nedvojbeno olicena u koaliciji "Zajedno" - zaista ozbiljno uzdrma vlast licnog (ili bracnog) rezima Slobodana Milosevica. Nevidjeno nespretna i farsicna izborna kradja dala je opoziciji krila, i Milosevic je prvi put bio u ozbiljnoj nevolji.

Kada je konacno shvatio da mora da vrati ukradeno, rezim je ucinio sebi najvecu mogucu uslugu: suocena s pobedom, takticki ujedinjena demokratska opozicija vise nije znala sta da cini s njom i kako da odrzi bar minimalno "akciono jedinstvo" do izbora na drzavnom nivou. Stara surevnjivost izmedju Srpskog pokreta obnove i Demokratske stranke, i narocito izmedju njihovih lidera Draskovica i Zorana Djindjica, obnovljena je punim intenzitetom ubrzo nakon sto su pistaljke na beogradskim ulicama ponovo postale ekskluzivno vlasnistvo saobracajnih milicionera. Najveci kamen smutnje bio je "kreativan" odnos koalicionih partnera SPO prema medjustranackom sporazumu o podeli funkcija nakon pobede na republickim izborima (sto je cinike podsetilo na mudru izreku o zecu, raznju i sumi), a koji je podrazumevao da SPO daje kandidata za predsednika Republike, DS za predsednika Vlade, a Gradjanski savez (GSS) za predsednika Skupstine Srbije. SPO je, naravno, kandidovao Vuka Draskovica za predsednika Srbije, ali koalicioni partneri nisu bas odavali utisak odusevljenosti. Sada se SPO drzi uvredjeno zbog partnerske "izdaje" (sto, striktno se drzeci forme, zaista tako i izgleda), ali Zoran Djindjic je u posedu neoborivog kontraargumenta: "Treba nam kandidat koji moze da pobedi na izborima, a tesko da je to satanizovani Vuk Draskovic; necemo zagrljeni u poraz, samo da bismo sacuvali Koaliciju".

SPO nema racionalan odgovor na tu argumentaciju, i zato se poslednjih nedelja (defetisticki?) napadno vraca svojim "korenima" i "zanrovskoj" prici o povratku Karadjordjevica na presto, rehabilitaciji Ravnogorskog pokreta i vulgarnom antikomunistickom resantimanu koji se, u nedostatku vlasti na drzavnom nivou , iscrpljuje u menjanju naziva ulica i drugim manifestacijama infantilnog revansizma koji vecinu gradjana ostavlja ravnodusnim, posto imaju i precih briga i vecih problema od toga kako ce se zvati njihova ulica.

Prica o vracanju Srbije pod vlast Krune i Karadjordjevica moze da izgleda kao zgodan nacin za simbolicno distanciranje od neugodne komunisticke proslosti, ali neotklonjiva mana te skole politickog misljenja je sto nema nikakvih izgleda da iza toga stane vecina gradjana Srbije. Tacno je, sto monarhisti stalno isticu, da su savremene evropske monarhije napredne, bogate i demokratske drzave, ali takodje je tacno i da je monarhija stvar kontinuiteta, i tamo gde se ona jednom prekine i uspostavi se republika (koja uopste ne mora da bude komunisticka - vidi primere Francuske, Nemacke, Austrije, Italije...) nikada nema povratka na staro drzavno uredjenje. Misleci da se bore protiv posledica Oktobarske boljsevicke revolucije, srpski neomonarhisti zapravo ratuju s jednom drugom revolucijom - francuskom... Takodje je tacno i da je komunisticka istoriografija upro(pa)stila mnoge aspekte delovanja Ravnogorskog pokreta u II svetskom ratu, ali ozbiljni politicari moraju da racunaju na visedecenijsku indoktrinaciju stanovnistva prizorima iz Bulajicevih filmova, makar ona i ne bila do kraja u skladu s (uvek diskutabilnom) istorijskom istinom.

Razlike izmedju koalicionih partnera se svakodnevno uvecavaju, a izbori se blize. Sve je verovatnija opcija raspada dosadasnje koalicije, i organi zovanja nekih novih saveza, ili pravljenja "konfederacije" medju koalicionim partnerima, gde ce svako voditi svoju politiku. U toj konstelaciji snaga, SPO moze da ocekuje svojevrsnu izolaciju, koja bi rascepila srpsku opoziciju na dva dela: SPO i svi ostali. To bi, u konacnom zbiru, mogla da bude pristojna vajda za sam rezim, a stranka Vuka Draskovica bi nastavila svetlim stazama koje je Draskoviceva supruga Danica definisala mislju: "gubicemo dok vam ne dosadi".

Sve veci deo srpske opozicije smatra da opo ziciono gubitnistvo treba da dosadi gubitnicima, a ne dobitnicima. Sto se rezima tice, "cetnici" i neomonarhisticki romanticari su najlepsi predizborni poklon koji ce produziti period vladavine sadasnjeg rezima duboko u treci milenijum.

TEOFIL PANCIC (AIM)