Srbija u izbornoj groznici

Srbija u izbornoj groznici

BITKA ZA VODJU

Na nesuglasice medju liderima koalicije "Zajedno" gradjani odgovaraju da od zvuka pistaljki nece ni oni biti postedjeni. Smena sadasnjeg rezima smatra se potrebnom, pre svega da bi se uspostavio mehanizam lakse promeljivosti vlasti u buducnosti

AIM, Beograd, 10. 5. 1997.

Iako je kalendarom predvidjeno da se izbori u Srbiji za republicki parlament i funkciju predsednika Srbije odrze krajem godine sve je uocljivije da izborna groznica pocinje da potresa, inace veoma fluidnu ovdasnju politicku scenu. Izborna razigravanja manifestuju se na vise nacina. Vladajuca stranka obavila je kadrovsku rekonstrukciju povratkom nekad bliskih Milosevicevih ljudi Milorada Vucelica, koji je svojevremeno na neobjasnjiv nacin otisao s mesta sefa poslanicke grupe socijalista u republickom parlamentu, te Zeljka Simica, predsednikovog savetodavca, koji je takodje na neprilican nacin uklonjen. Zbog nacina na koji je to uradjeno poznavaci srpskih prilika su njihov silazak s politicke scene pripisivali uticaju dr Mire Markovic na svog supruga Slobodana Milosevica, kojoj se on u politickom odlucivanju nije suprostavljao. Povratak ove dvojice izazvao je nagadjanja prema kojima je Milosevic postao jaca politicka strana u svom braku. Drugi su skloniji da kadrovsku obnovu SPS objasne njenim neuspehom na proslim izborima, pa se sada traze ljudi za koje se smatra da raspolazu vecim politickim sposobnostima od Sainovica, Covica i ostalih za koje je Milosevic procenio da nisu dorasli sve opasnijoj opoziciji, koja srpskog lidera napada sa dve strane: od nacionaliste dr Vojislava Seselja i gradjanske opcije koju predvodi koalicija "Zajedno".

Predizbornu tenziju pojacavaju teske socijalno ekonomske prilike, koje su u Srbiji do te mere zaostrene da analiticari politickih prilika ocenjuju kako se vrlo lako moze dogoditi da one presudno uticu na odrzavanje izbora pre roka. Na tako nesto upucuje i istupanje podpredsednika Ratka Markovica, poznatog kao eksperta za ustavno pravo koji je uvek spreman da svoje znanje stavi u sluzbu interesa vladajuceg rezima, pa je ovaj zatalasao opozicione krugove objasnjenjem da se Milosevic moze ponovo kandidovati za predsednika Srbije, iako je dosad dva puta biran i tako potrsio ustavna ovlascenja za obavljanje ove funkcije.

Na drugoj strani biracko telo ostalo je prilicno ravnodusno prema mogucnosti koju je najavio prof. Markovic. Ono je dosta zabrinuto okolnostima da je koalicija "Zajedno" vise zaokupljena sama sobom nego predizbornim poslovima koje mora da obavi. Dogodilo se da koaliciji bude vaznije ko ce biti njen predsednicki kandidat, oko cega postoje neslaganja, koja se nastoje prigusiti, nego istrajavanje na promeni izbornih pravila i oslobadjanje drzavnih medija od iskljucivog uticaja rezima, jer pod sadasnjim uslovima opozicija ulazi u neravnopravnu izbornu trku. Koalicija je, naime, prolongirala postavljene rokove do kojih treba utvrditi izborna pravila i medije otvoriti za pristup opozicije, ali je zato SPO, kao uticajna stranka u njoj odlucila da svog lidera Vuka Draskovica kandiduje za predsednika Srbije.

Zoranu Djindjicu, predsedniku Demokratske stranke se to nije dopalo, smarajuci da s kandidaturama ne treba da se zuri, sto je kod pristalica Vuka Drskovica, a i njega samog, protumaceno da Djindjic trazi kandidata koji s vise izgleda od Draskovica moze da pobedi na izborima. Nesuglasice su delovale prilicno razocaravajuce, pogotovo kod onih koji su puna tri meseca uporno protestvovali zbog izborne kradje na lokalnim izborima i svojim istrajavanjem prisilile rezim da koaliciji vrati mandate dobijene na izborima. I pored toga sto koalicija nije na najbolji nacin znala da iskoristi probni rad u opstinama i gradovima gde je pobedila njen kredibilitet time nije toliko umanjen koliko nesloga medju liderima, koja se dozivljava kao borba za vlast, a ne nastojanje da se ukloni rezim pod kojim Srbija prezivljava veoma tezak period. Korupcija u institucijama sistema dostignula je zabrinjavajuce razmere, koje izazivaju osecaj ugrozavanja opstanaka same drzave.

Strah da se nad njihovom drzavom nadvila opasnost otvorila je oci gradjanima, koji su shvatili da u kolektivnom propadanju nema efikasnog individualnog spasavanja, u sta se do skora prilicno verovalo, jer je svako uglavnom gledao svoja posla. Nestanak Republike Srpske Krajine u kojoj je dominirala korupcija i preokupacija njenog vrha licnim interesima, kao i opasnost koja se nadvila nad Republikom Srpskom, "otreznila" je gradjane Srbije u tolikoj meri da se odlucno suprostave prepustanju svoje sudbine krugovima odlucivanja u koje su izgubili poverenje. Zato njih manje zabrinjava kakve su Miloseviceve namere, a vise su okrenuti prema postupcima onih na koje racunaju da dodju kao zamena.

Kandidati za predsednika Srbije poceli su da nicu kao pecurke posle kise, a to vise odgovara vladajucem rezimu, jer sto je broj kandidata veci izbor koji se nudi birackom telu je manji. Procedura kandidovanja dozivlja se kao proces u kojem se Srbima nudi vodja, sto je, inace stalna praksa u srpskom poimanju politickog delovanja, jer se na biracko telo gleda kao na bezlicnu masu koja postoji samo da bi vodja mogao da bude izabran. Nezavidne socijalno ekonomske prilike, kao i ukupno politicko stanje u zemlji upucuju, medjutim na promenu dosadasnjih shvatanja za 180 stepeni. Srbima je, u ovom trenutku pre potrebniji sluga, nego vodja, ali se ne primecuje da se takva licnost pojavila na politickoj sceni. U srpskom je mentalitetu da se vlast dozivljava kao ovlascenje da se vlada ljudima, a ne da se njima bude na usluzi. Odatle i trvenja, cak i medju politickim istomisljenicima, pogotovu kada medju njima proradi sujeta.

Smena vlasti na nacin kako je obavljena u Velikoj Britaniji pokazala je gradjanima da se to moze obaviti na veoma civilizovan nacin. Srbi prizeljkuju da se njihove politicke stranke ugledaju na ovakvu praksu, ali istovremeno znaju da takav recept ovde ne moze da uspe. Ostrascenost je uzela maha, a gnev ponizavajuceg polozaja gradjana je dostigao razmere kipuceg ekspresnog lonca. Doduse, gradjani su izabrali pistaljku kao miroljubivo oruzje koje kao sto zimus nije postedelo rezim, nema nameru ni da koaliciju ostavi po strani ukoliko prihvati rezimske sklonosti, pa se sve cesce salju upozorenja da pistaljke nisu stavljene u naftalin. U tom smislu se dozivljavaju studentska udrzenja kojima se, pre svega namenjuje uloga vrsenja politickog pritiska na glavne "igrace" u predstojecim politickim odmeravanjima. Pojedinim studentskim liderima je uspelo da se uzdignu iznad interesa politickih stranaka do zavidnog nivoa i da imponuju politickom zreloscu. U tom smislu posebnu paznju privlaci student Cedomir Antic, koji predstojece izbore vidi kao privremeno resenje koje se sastoji u uspostavljanju Ustavotvorne skupstine sa zadatkom da donese novi Ustav kojim ce u Srbiji biti uspostavljeni demokratski odnosi i ambijent koji ce pomoci vodjama da poverenje birackog tela shvate kao poniznost sluge, a ne kao osionost vodje. Tek tada bi gradjani bili u prilici da kontrolisu vlast, a ne da ih rezim dozivljava kao smetnju, poput elementarne nepogode kojih bi se najradije oslobodio do sledecih izbora.

Ratomir Petkovic (AIM)