AZILANTI TRCE POSLEDNJI KRUG

Kada je pre mesec dana na pristinski aerodrom sleteo prvi avion iz Nemacke sa oko 70 albanskih izbeglica, euforija koja se ocekivala, nije se dogodila. Mozda i zbog toga sto se po prvi put, od kako oni na Kosovo stizu grupno ili pojedinacno, nisu bili ispitivani, pretresani, nisu im se oduzimala dokumenta i sto je najvaznije, nisu vracani odakle su i dosli: u neku od zemalja zapadne Evrope. No, ovdasnji mediji nisu ovaj dogadjaj propratili bez senzacionalizma, ali ovoga puta su se oslanjali na informacije svojih novinara koji su se nasli na licu mesta glavnog dogadjaja - privodjenja Albanaca kojima nije dozvoljen boravak, od strane nemacke policije, na aerodrom u Studgardu. Prvi napisi su govorili o gruboj akciji tamosnje policije, koja je upadala u smestajne kampove i jednostavno privodila odredjena lica, ne dozvoljavajuci im cak ni da jave najblizima ili prijateljima o onome sta ih ocekuje. To je uglavnom bila jedina primedba, dok s druge strane nije bilo gotovo nikakvih na racun carinika i granicara, koji su ih sacekali u Pristini.

Ubrzo je, medjutim, sve stavljeno na svoje mesto. Protiv ovako iznetih tvrdnji, oglasio se nemacki ambasador u Beogradu Wilfried Gruber, koji je istakao da nije istina da je povratak azilanata izvrsen bez prethodnog najavljivanja. "Naprotiv, kaze on, svi oni koji su vraceni, prethodno su bili upoznati sa obavezom da odu iz Nemacke". Najveci broj tih povratnika istakao je Gruber "ilegalno je boravilo u Nemackoj i nisu uvazavali obavezu da se vrate, uprkos tome sto su bili obavesteni - da ukoliko dobrovoljno ne napuste zemlju, bice nasilno vraceni nazad". Nemacki diplomata je takodje izjavio da policija nije nasilno upadala nocu u njihove stanove. Prema njegovim tvrdnjama "akcija nemacke policije preduzeta je 2. aprila i nasilje se sprovodilo samo u slucajevima kada su odredjena lica htela da sprece policiju u obavljanju njihovih zadataka".

U vezi sa ovim "nesporazumom", predsednik Parlamentarne komisije za izbeglice na Kosovu Rifat Bljaku, koji se bas u to vreme zatekao u Nemackoj, po povratku u Pristinu je izjavio da "ne bi trebalo da se stvaraju svakojake price oko posljednje akcije nemacke policije, jer je to normalno u tim okolnostima". On je na svojoj Konferenciji za stampu potvrdio tvrdnje nemackog ambasadora. Na primedbu da je albanska strana totalno iskljucena iz procesa povratka albanskih izbeglica na Kosovo, sto je uzgred budi receno vec duze bila zapaljiva iskra nezadovoljstva ovdasnjih Albanaca, Bljaku je ovoga puta to odbacio, argumentujuci svoj stav time da je "albanska delegacija veoma toplo primljena u Nemackoj i da je dobila obecanja i o njihovom ukljucivanju". Najvaznije u svemu ovome, kaze Bljaku, je da je "Sporazum o povratku albanskih azilanata potpisan izmedju Beograda i Bona, sto daje za pravo nemackoj strani da "neke stvari cuva u tajnosti sa svojim partnerom potpisnikom".

Masovniji povratak albanskih azilanata na Kosovo (samo je Nemacka odbila najmanje 120 hiljada zahteva), znacilo bi, medjutim, ne samo povecanje politickih tenzija i ekonomskog siromastva, vec, istice Bljakaj i "povecanje broja maltretiranih albanskih mladica, sto bi s jedne strane moglo izazvati masovni revolt, a s druge, povecati broj siromaha, kojima je novac koji je svakodnevno pristizao iz ove zapadne zemlje, bio jedini izvor egzistencije. Zato je i od samog pocetka price o masovnom povratku na desetine hiljade Albanaca, na inace prenaseljenom Kosovu, postavljano pitanje o "mogucnosti da nemacka Vlada na neki nacin dodeli neku materijalnu pomoc onima koje nije prihvatila".

Prema dosadasnjoj medjunarodnoj praksi povodom potpisivanja ovakvih sporazuma predvidja se i stvaranje takozvanih "fondova za reintegraciju", cija se sredstva koriste iskljucivo za pomoc povratnicima. Sama nemacka drzava je slican Sporazum sklopila 3. novembra 1994. godine sa Ceskom i tom prilikom je dodelila 60 miliona nemackih maraka. I ako u potpisanom Sporazumu o povratku Albanaca, izmedju Beograda i Bona nije predvidjena nikakva kompenzacija, albanska strana "sumnja da jugoslovenska strana nece "profitirati". Naravno, i ovo ostaje tajna onih koji su potpisali Sporazum, ali tvrde Albanci "to se moze negativno odraziti na povratnike".

S druge strane, u celoj ovoj zavrzlami postoji "paradoks". Prema podacima, i pored sklapanja ovog sporazuma i vracene prve vece grupe ljudi, iseljavanje Albanaca se nastavlja. Mesecno u proseku, oko dve hiljade kosovskih Albanaca udje u Nemacku. Ako se ovaj trend bude nastavio, onda ce se stvoriti "migracioni krug na relaciji Kosovo-Nemacka-Kosovo" komentarise Rifat Bljaku. Prema jednoj prostoj racunici, objasnjava on, ako "tokom dve-tri godine na Kosovo bude vraceno 80 hiljada Albanaca, u Nemacku ce se "useliti" oko 70 hiljada".

Da, ipak, ne bi izgledalo sve jednostavno, postoji i nastavak price. Prema nekim medjunarodnim dokumentima, postoji mogucnost trazenja "trece zemlje" za deportaciju azilanata. U konkretnom slucaju, tvrdi Rifat Bljaku," takav je slucaj sa albanskim azilantima, kojima se s jedne strane onemogucava dalji boravak u Nemackoj, a s druge strane, jos uvek im preti opasnost od zlostavljanja tokom povratka. Jugoslovenske vlasti su zloupotrebile ovu mogucnost, tako sto su u dva navrata sprovele varijantu "trazenja trece zemlje". Grupa mladih Albanaca, koja se vratila iz Nemacke, sa pristinskog aerodroma poslata je u Tursku, dok je druga grupa, pristigla iz Velike Britanije, poslata u Belgiji. Tada je izvrseno flangrantno krsenje ovog akta, jer se ovaj cin sprovodi iskljucivo u skladu sa voljom izbeglica i uz dogovor sa zemljom koja ih zeli prihvatiti. Ali, neki izvori uverljivo tvrde da mogucnost trazenja trece zemlje za azil, Nemacka vlada razmatra sa Novim Zelandom, Australijom, Argentinom, Kanadom...

    Sporazum o povratku albanskih azilanata bila je tema

razgovora i parlamentrne delegacije Republike Nord Rajna Vestvalije, koji su ovih dana boravili na Kosovu. Tokom kratkog brifinga sa novinarima, predstavnici ove delegacije su izjavili "da se protive Sporazumu izmedju Bona i Beograda za povratak albanskih azilanata". Dr. Hisham Hamad obrazlazuci svoje protivljenje je istakao, da postoje tri razloga. Prvo, rekao je on, zato sto albanska strana nije ukljucena u pripremu ovog Sporazuma, drugo sto albanska strana nije obuhvacena u samom procesu povratka azilanata i trece, sada nije vreme za sprovodjenje Sporazuma, jer je na Kosovu situacija veoma zaostrena, a povratak azilanata bi je jos vise zaostrio. Za Dzamala Karslija, "povratak 120 hiljada Albanaca bi previse otezao stanje na Kosovu, a to je, radi komparacije, kao kada bi se u Nemacku vratilo pet miliona ljudi, sto ni jedna razvijena drzava ne bi mogla da podnese". Iako su istog stava i albanski predstavnici, nemackoj cvrstoj odluci da sprovede zapoceto, pridruzile su se jos neke evropske zemlje.

Ista sudbina ocekuje i preko 2 300 Albanaca, koji su emigrirali u Svedsku. Zvanicni Stokholm je postigao Sporazum sa vlastima u Beogradu, za povratak onih Albanaca kojima nisu odobreni "papiri" za dalji boravak u ovoj nordijskoj zemlji. Medjutim, jedan od predstavnika svedske ambasade je nezvanicno tvrdio "da ce njegova Vlada biti zadovoljna ako uspe da vrati oko 500 izbeglica".

A sta ce se dogoditi sa jos nekoliko desetina hiljada kosovskih Albanaca, kojima se vec uskracuje gostoprimstvo u Svajcarskoj? To tek treba videti...

AIM Pristina Besim ABAZI