OPERA, BALET I ALBANSKA DRAMA

AIM JUNIOR Pristina

U istoriji kosovskog pozorista, albanska drama stvarana u okviru Narodnog pozorista, zauzima znacajno mesto. Zasluga za njeno organizovanje pripada grupi talentovanih amatera iz tog vremena, danasnjih doajena. Na scenu Narodnog pozorista, albanska rec se prvi put cula 1. maja 1949. godine, kada je izvedena premijera i prve predstave -"Sumnjivo lice" - Branislava Nusica, u ciju je realizaciju bila angazovana citava ekipa ovog pozorista, nedavno peeminuli Abdurahman Salja, poznat jugoslovenskoj i evropskoj publici, Muharem Cena, Katarina Josipi, Matej Sereci, Meribane Salja, Sani Palaska, Hurije Hana, Djon Orosi - Kolja... I uzgredna rekapitulacija tadasnjeg repertoara pokazuje da su, tokom prve tri godine, na zahtev tadasnjih vlasti, sve predstave su bile scenirane od strane stranih autora. I zato, scensko izvodjenje prve drame "Besa", albanskog autora Sami Fraseri, u reziji Abdurahmana Salje, predstavljala je pravo iznenadjenje za ljubitalje zive reci. Najveca vrednost ove predstave lezi u cinjenici sto se po prvi put velika sala pozorista "smanjila", jer je bila prepuna gledalaca, koji su se svakim danom sve vise priblizavali pozoristu, shvatajuci i osecajuci licnosti i njihovu dramu.

Kriticari, kao veoma vazne momente, u istoriji ovog pozorista smatraju 70-te godine, kada je na scenu stupila prva generacija diplomiranih glumaca vise Predagoske skole u Pristini, kao i generacija albanskih glumaca sa beogradske Akademije, koji su na daskama ovog pozorista donosili osim talenta i svezine, jednu sasvim novu viziju. Medjutim, istinsku originalnost albanske drame, stvorila je generacija prvih diplomiranih rezisera, koji su znanja sticali na raznim univerzitetima sirom Jugoslavije, pocev od 1979. godine.

Predstave koje su realizovane '70-tih, pa naovamo, po ocenama tadasnje kritike imale su visoku umetnicku vrednost, a neke od njih su i nagradjivane na razlicitim festivalima. Medjutim, upravo u vreme kada je ona postizala svoje najvece uspehe, pocelo je naveliko sa ideoloskim napadima, te su anulirane razne prdstave, medju kojima i "Smrt dolazi iz tih ociju", autora Rexhepa Cosje, u reziji Fadilja Husaja i "Svatovi su zaledjeni", autora Ismailja Kadarea, u reziji Piro Manija i Seljmana Jusufija. Medjutim, najtezi udarac, albanska drama je dozivela 1991. godine, kada dolaskom novog prinudnog upravnika, za posledicu ima odlazak jednog dobrog broja glumaca, zatim smanjen broj predstava na albanskom jeziku i selekcioniranje scenarija, koje su na pozorisnim daskama realizovali preostali glumaci.

Ipak, profesionalna albanska drama, iako naceta, nije ugasena. Iste te godine (1991), koju ce albanska kultura i umetnost zabeleziti kao kobnu godinu, kada se tek tu i tamo dopustala poneka aktivnost, mnoge druge institucije se polako gase. Balet je doziveo upravo takvu sudbinu. Ova lepa i aristokratska umentnost, rodjena 1584 godine u dvorcu "Katarina Medici" u Parizu, na Kosovu je "rodjena" mnogo kasnije, tacnije

1. godine, kao zasebna institucija u okviru Narodnog pozorista. Njeni osnivaci su prva generacija albanskih diplomiranih studenata u Skolju, koji su tokom 20- disnjeg perioda ostvarili citav niz dela albanskih i stranih autora. Neke od njih albanska publika i danas pamti. "Haljilji Ehajrija", na muziku Tis DAIE, i pod koreografskom realizacijom Panajot Kanaci, koji je do danas ostao najpoznatiji albanski koreograf, zatim "Sokolji e Mirusja", Akilja Kocija, "Karmen", "E bukura more", "Besa", Baskima Sehua i besmrtna predstava "Prolecna igra", Gazmenda Zajmija, koja je na Dubrovackim letnjim igrama izvanredno primljena od strane tamosnje publike, svakako su predstave koje ovde pamti svaki gradjanin srednje generacije.

"Ali, Dubrovnik nije bio jedino mesto gde su se predstave ovog ansambla pratile sa uzivanjem" kaze Eljez Nikci, doajen baleta na Kosovu. "Svake godine ucestvovali smo na ljubljanskom festivalu "Bijenali baleta", gde smo obicno radili na teme nasih autora, a to je za nas predstavljalo veliko dostignuce. 80-tih godina bili smo i u Albaniji, gde balet zaista ima vecu tradiciju nego kod nas i zato su njihove pohvale bile samo potvrda uspesnosti nasih izvodjenja. Elez Nikci, sa zadovoljstvom govori i o kosovskoj publici. "Nasa publika nas je od pocetaka podrzavala. Balet nikada nije osetio nedostatak gledaoca. Medjutim, cinjenica sto je nas ansambl nasilno rasformiran, veoma je razocaralo albanske gledaoce, jer smo bili jedini ansambl klasicnog baleta na Kosovu.

Nedzmije Seljca, prva balerina na Kosovu, kaze: "Uvek kada govorim o baletu, prva recenica je : Moja najveca ljubav i moj zivotni cilj, bio je i ostao balet. Studirala sam u Skoplju Visu skolu baleta na makedonskom jeziku, ali to nije predstavljalo nikakav problem, jer balet ima svoj jezik (francuski), kojim se komunicira svuda u svetu. U mom secanju je neizbrisiva prva predstava "Polovetski logor", gde su po prvi put dosli i moji roditelji, koji pre toga nisu gledali ni jednu baletsku predstavu. Njihova podrska nikada mi nije nedostajala, a sto se okruzenja tice, ono nas je stalno ignorisalo. Cesto smo bili ignorisani i od nasih kolega, koje nisu shvatale da i jedna Albanka moze biti odlicna balerina. Ovaj nipodastavajuci stav isao je dotle da su angazovane i balerine iz stranih zemalja, kao sto su Engleska, Poljska, Filipini, ostavljajuci nas po strani, ali to nije moglo u meni da ugusi ljubav prema baletu". N. Seljca se i danas bavi baletom. Organizovala je kurs baleta za decu, uceci ih prvim koracima, u zelji da svoje profesionalno iskustvo prenese na najmladje. Najveca tragedija ove umetnosti je sto ona na Kosovu vise ne postoji. Cinjenica je da nekoliko trupa, koje upraznjavaju moderne igre funkcionise, ali to ne predstavlja nikakvu nadu da ce balet u dogledno vreme ponovo oziveti. Ako ni zbog cega drugog, onda zbog nedostatka profesionalnog i podmladjenog kadra. A za skoro potpuno, obnavljanje baletskog kadra, neophodna su ogromna ulaganja i godine, dok ponovo na kosovskoj baletskoj sceni ne stasa jedna nova generacija.

I dok ove su drama i balet zabelezile svoje uspone i padove, sa operom to nije slucaj, jer zapravo ona na Kosovu nikada nije utemeljena. Da su postojale takve tendencije, medjutim, najbolje dokazuje pokusaj profesionalnog hora Radiotelevizije Pristina, koji je izveo dve opere :"Devojka iz Kacanika" i "Arbreska svadba", dela autora Rauf Dhomi. Bahri Celja, redovan profesor na paralenoj Akademiji umetnosti i dirigent kaze: "Nekada kada je funkcionisao hor i orkestar postojala je nada i predispozicija da ce mozda poceti ubrzo da funkcionise i opera. Ali, danas je o tome apsurdno govoriti, jer tako nesto zahteva ogromna sredstva, kaze celja. Istina je da nama nedostaje tradicija sto se tice opere, medjutim to ne znaci da treba da je zaboravimo. Secam se vremena kada smo odrzavali koncerte ozbiljne muzike, a interesovanje gledalaca je bilo tako malo da npr. dok je orkastar cinilo 60 muzicara, u publici je sedelo samo 20 - tak njih. No, za nekoliko godina stvorili smo nasu publiku. Na primer, na poslednjem koncertu, u katoliclkoj crkvi, nije bilo dovoljno mesta za ogroman broj zainteresovanih", kaze Celja. On dodaje da se raduje uspesima nekih albanskih studenata, a medju njima posebno istice Almu Bektasi, koja je izvanredno docekana 1993. godine, na koncertu francuskih sansona u Parizu.

Vreme nemilosrdno tece, a veliku prazninu, koju su na ovim prostorima ostavila umetnicka neostvarenja, nedostatak uslova za rad i nedostatak kadrova, negativan su signal za umetnost na Kosovu, jer je tesko predvideti kada ce se nesto pomeriti sa mrtve tacke.

Besa TOVRLANI AIM Pristina