Vlast i opozicija-mrtva trka

Beograd Apr 27, 1997

Intervju: dr Zoran Stojiljkovic, politikolog, o srpskim kaoalicijama, dijalogu vlasti i opozicije

OGRUGLI STO - PRICA DUGA SEDAM GODINA

AIM, Beograd, 27. 4. 1997.

Najnovija zbivanja na ovdasnjoj politickoj sceni, koja neki oznacavaju kao "trijumf zbrke i konfuzije", kao da nas vracaju na sam pocetak puta. Sta se to zbiva sa demokratskom opozicijom? Gde se rasprsila energija gradjanskog protesta? Da li je moguce da ovde nijedna koalicija nema izgleda da prezivi? Hoce li i koalicija "Zajedno", koju je nedavno jedan kolega opisao kao "pravu literarnu pojavu: najpre bajka, zatim roman, pa drama, potom tragedija, farsa i na kraju komedija", i pre izbora doziveti slicnu sudbinu? Da li smo osudjeni na zivot izmedju konfuzije i komedije, pitaju se ovih dana mnogi "razocarani setaci"? Zasto je prica o okruglom stolu vlasti i opozicije aktuelna samo u Srbiji i, to, nakon, sedam godina od odrzavanja prvih visestranackih izbora? - neka su od pitanja na koja smo potrazili odgovore od dr Zorana Stojiljkovica, profesora na Fakultetu politickih nauka u Beogradu.

Taktika i strategija

AIM: Samo dva meseca od zavrsetka protesta vlast, cini se, uspeva da svoju ozbiljno uzdrmanu poziciju stabilizuje, dok je koalicija "Zajedno" dosla do tacke da se rasturi. Ako je ikada ijedan politicki savez imao vetar u ledja onda je to ova koalicija. Cime se moze objasniti veoma tesko stvaranje i lako propadanje koalicija u nas?

Jednostavno, u osnovi svega toga je matematika. U Srbiji na biracko telo od oko sedam miliona ljudi, dok god Albanci ne izlaze na izbore, nikada nece izaci vise od nekih 4,5 miliona glasaca. Kada se saberu albanski glasaci i najmanje jos 25 odsto apstinenata dodje se do nekih 4,5 miliona glasaca. Matematicki se moze pokazati na svim dosadasnjim izborima da onaj ko dobije 1,800.000 glasova, odnosno dodje na 35 do 40 procenata - da dobija izbore. To je neka logika kako se koalicije sklapaju ili rasklapaju. Ako se uzme da, recimo, vladajuca partija sa svojim trabant organizacijama i njenom koalicijom i u najvecim krizama nije ispod milion i po glasaca, da su radikali grupacija koja ima 600-700 hiljada glasaca, onda za svaku alternativnu koaliciju koja zeli da dodje na vlast treba, dakle, tih milion i osamsto hiljada glasova.

S druge strane, programske razlike medju partijama su dosta velike. Objektivno, njima nije lako da dodju do nekakve saradnje, pogotovo sto su ti odnosi takvi da kod nas nije ni uspostavljena jedna stabilna politicka struktura, jer su nama neka, uslovno receno, predpoliticka pitanja proizvedena raspadom bivse Jugoslavije, odnosa prema resavanju nacionalnog pitanja, nesto sto je jos uvek dominantno pitanje. Ohrabruje je me to sto sam pre neki dan prvi put video iz nalaza jedne ankete da su socijalno-ekonomska pitanja postala dominantan interes birackog tela. Sto, naravno, ne znaci da ce tako i ostati, zavisno od stanja na Kosovu. Prema tome, to je jedan objektivni razlog. Drugi je, naravno, ta politicka taktika, mesto lidera, uticaj pojedinih partija.

AIM: Mnogi su, ipak, skloni da kao dominantne razloge nesloge u okviru koalicija tumace surevnjivoscu, animozitetima, sujetama lidera...

Ne moze se reci da je njihova politicka nekompetentnost, zlovolja, animoziteti, rivalitet, ono sto je dominantno. Naravno, sve to igra odredjenu ulogu, utoliko, sto ne postoji jedan profiliran socijalno politicki prostor i, kada biracko telo najvise deli nacionalna i generacijska pripadnost, a ne socijalne i profesionalne podele. Kada nema jasne podele na levicu, na desnicu onda, naravno, veliku ulogu igraju licnosti, tako da su nase partije i po svom formatu i po svojim unutrasnjim odnosima liderske, harizmatske partije, gde se pomeranjem politicke pozicije lidera pomera i citava orijentacija. Pred svake izbore, kao po pravilu, dolazi do cepanja partija i iznutra i spolja.

AIM: Mislite li da tu ima uspesnog rada i "krtica" iz vladajuce stranke?

Kod manjih partija, koje se pojavljuju kao pecurke posle kise, ili koje mogu nakon izbora da obezbede sigurnu vecinu, ima i toga. Treba videti gde je po svom interesu osnovno biracko telo. Ono je vise za neku politicku redistribuciju, ulogu drzave, i jos uvek optereceno oblikovanjem drzavnosti. Na to ozbiljne pragmatske partije koje hoce da dobiju glasove moraju da racunaju. Uzmite, recimo, Demokratsku stranku koja se od jedne elitne intelektualne partije polako pretvarala u narodnu partiju.

U jednom nerasciscenom i potpuno nestabilizovanom politickom prostoru, sa velikom polarizacijom izmedju partija, nije nimalo lako voditi takticku politicku borbu za dobijanje izbora. S druge strane, kada su partije takve kakve jesu - uglavnom, zavisne od karaktera od snage i uticaja lidera i, kada imate drustvo u kome 60 odsto ljudi ima samo osnovno obrazovanje, ne mozete ocekivati da oni prepoznaju konceptualne programske razlike. Oni se, uglavnom, vezuju za politickog lidera. E, sad politicki lider je nesto sto drzi politicku partiju i onda, naravno, u toj igri orijentacija uticaj lidera je dosta vazan.

Izemedju cekica i nakovnja

AIM: Zasto se onda pored tih objektivnih problema sada insistira na nekim, u ovom casu reklo bi se, izvedenim pitanjima, kao sto je, recimo, republika ili monarhija?

Pitanje monarhije ili republike deli u ovom trenutku biracko telo koje bi prihvatilo koaliciju, i tu se slazem sa vama. Jer, cinjenica je da u Srbiji od ukupnog broja stanovnika jednu trecinu cini nesrpsko stanovnistvo, ali i da medju samim Srbijancima monarhijska opcija nema vecinu. S druge strane, ona je resenje da se izadje iz ovog problema ko je predsednik i daje jasnu prednost promonarhistickim strankama, ali to nije zajednicko jezgro ni ove koalicije, a pogotovo njenog sirenja. Sta ce, recimo, republikanci u citavom tom poslu. Istrazivanja nisu nikad pokazala vise od 20 odsto pristalica monarhije. Da li to znaci cepati koaliciju? Na drugoj strani, ako ne date dovoljno sadrzaja sopstvenim biracaima, onda oni gube interes i ne vide kao prepoznatljivu ponudu sopstvenu koaliciju. Izmedju tog cekica i nakovnja treba reagovati.

Okruglo, pa na cose

AIM: Socijalisti uporno odbijaju zahtev opozicije za organizovanje okruglog stola i nude panel diskusije. Opozicija i dalje insistira na okruglom stolu. U ovoj pat-poziciji, ima se utisak da opozija gubi dah i da se, na zadovoljstvo vladajuce stranke, sve vise bavi sobom, da pristaje na igru i, cak, vraca na teren socijalista.

Sada imamo ono sto pokazuje svu meru paranoicnosti na nasoj politickoj sceni i odsustvo svakog ozbiljnog dijaloga: prava poplava razlicitih zakonskih projekata i predloga, od medija do privatizacije, i niko ni sa kim ne komunicira, niko ne ulazi u tu unutrasnju kritiku svakog od ponudjenih resenja. Ne postoji ni minimalni proceduralni konsenzus kako da se oko toga sedne i razgovora, a svako mora da nudi i pokazuje da je spreman za razgovor, jer je to uslov demokratizacije zemlje.

Vlast pokusava sa pricom o panelima. Fakticki ona hoce da udje u dijalog oko razlicitih stvari i, barem naoko, nudi relativno demokratski prostor, ali je jedna stvar kljucna. Da li to sto se dogovori na panelu, na okruglom stolu postaje obavezujuce za politicke partije u skupstinskoj proceduri odlucivanja? Hoce li ono sto se ostali dogovore sa socijalistima sutra izglasati socijalisticki poslanici u republickom parlamentu ili nece? Ako bi oni to potpisali i garantovali, onda meni ne smeta da li je to panel ili okrugli sto.

Prica oko panela i okruglog stola ima jednu skrivenu dimenziju, isto tako takticko-politicke prednosti: ako kazete panel, onda je to procedura unutar skupstinskog odlucivanja kao jedan poseban oblik toga. Ako kazete okrugli sto, priznajete da postoji potpuna kriza i polarizacija, da institucije ne mogu da funkcionisu i da treba uzeti jedno ekstra telo, koje tek treba da ustanovljuje pravila. Pa sad ova strana kaze, okrugli stolovi, pa to je bilo '90. godine, imali smo mi to, sto sad ponovo, sto znaci vratimo se u institucije, sistema. Vratimo se u institucije samo onda ako taj dogovor da se uspostave nova pravila (jer su pravila ocito potpuno nelegitimna) bude obavezujuci.

Kad god imamo posla sa nedovoljno preciznim pravilima igre i ponasanja odsustvom jasnih kriterijuma u pogledu sadrzaja rada, redosleda pitanja ili nacina odlucivanja i neobaveznosti odluka, mozemo zakljuciti da se sve svodi na ispraznu politicku retoriku, kojom se kupuje vreme i odlazu neophodne demokratske promene.

AIM: Zasto je prica o okruglom stolu vlasti i opozicije u nas aktuelna i nakon sedam godina od odrzavanja prvih visestranackih izbora?

Pre svega zato sto je vlast preventivim, ogranicenim (pseudo) promenama, kao i upornim nametanjem resenja koja su onemogucila ravnopravnu izbornu utakmicu uspela da odlozi stvarne demokratske promene. Istovremeno, stvorila je klimu u kojoj raste neverica u njenu spremnost da uopste prihvati mogucnost mirne, izborne smene na vlasti.

Nejedinstvo i sukob interesa izmedju "velikih" i "malih" partija unutar opozicije, kao i spremnost da se prihvate parcijalni ustupci i izadje na neravnopravne izbore, neki su od razloga za odrzavanje stanja permanentnog osporavanja tek formalno legalnog i vise nego sumnjivog legitimnog poretka. S druge strane, otvorena, krajnje cinicna i arogantna spremnost da se ide i u izbornu kradju, srusila je i ono malo iluzija da se ova vlast krece bar u predvidjenim okvirima sopstvenih (pristrasnih) zakonskih projekata.

AIM: Ovih dana ta prica kao da se ponavlja?

Evo, sada je april, a jos se ne znaju pravila rada u medijima, niti su izvrsene promene u izbornom zakonodavstvu. Sta, recimo, ako vladajuca stranka umesto ovih devet izbornih jedinica, predlozi proporcionalni sistem sa 60 izbornih jedinica, gde se najbolje prolazi sa tri kandidata, kao sto je i Tudjman to uradio Hrvatskoj (sa tri kandidata, i sa tipom izbornog sistema koji je kao proporcionalni, a treba vam 20-25 odsto glasova da prodjete). Kako ce reagovati opozicija? Ko ce sad od toga da pobegne. Moze se desiti da se prica odugovlaci, da dodje cajtnot situacija, da se onda daju predlozi i da se, opet, nadju pred izazovom izaci na izbore ili ne.

AIM: Da li delite misljenje onih koji smatraju da opozicija ne treba da ide na izbore dok se ne izbori za ravnopravne uslove?

Uvek postoji mogucnost da na izbore izadje jedan broj partija i preko 50 odsto stanovnistva. Oni koji ne izadju mogu posle da se zale, da govore da je to nelegitimno, ali je pitanje koliko se time dobija, a koliko gubi. Ono sto je kod nas u ovom casu vrlo vazno, jeste da se konacno uspostavi minimalni konsenzus zbog opstanka citavog drustva. Jer, sta je alternativa? Cak da nase politicke elite nisu ovoliko zabavljene samo dolazenjem na vlast, smatram da nisu bas previse kompetentne da ovo more krajnje teskih problema s kojima smo suoceni rese. Sta ce biti ako se to poverenje u jos vecoj meri izgubi? Istrazivanja iz prosle godine pokazuju da u Srbiji samo crkva, zdravstvene i obrazovne institucije uzivaju natpolovicno poverenje stanovnistva, a partije i sindikati tek petine.

Znaci, narod ne veruje u institucije sistema. Ako nema minimuma dogovora situacija, pogotovo ekonomska, moze da se pogorsa. Da li mi time rizikujemo neusmerenu agresiju i provalu spontanog politickog delovanja koje ne mora biti kao ovo - ni ugladjeno ni gradjansko. Prema tome odgovornost pred svim politickim akterima je ogromna. Naravno, pre svega, pred onima koji vladaju.

Vesna Bjekic (AIN)