ZBRINJAVANJE BEDE

Izbeglicka slika Valjeva

U Srbiji izbeglice postoje kao broj od drzavnog interesa. Kad neko hoce da pomogne, ne moze, jer nasa beda je nasa unutrasnja stvar

AIM, Beograd, 23. 4. 1997.

Po decembarskom izvestaju republickog Crvenog krsta u Srbiji se nalazi 500.697 izbeglica. Kako je izvestaj "informativnog karaktera" treba mu verovati. Kao sto jos vise treba verovati da je srbijanska vlast uveliko potrosila muku svojih sunarodnika, te da su oni samo brojka, koja van humanitarnih organizacija malo koga interesuje. Utisak je dakle, sto se tice vlasti da je taj problem zbrinut. Uostalom o tome govori i podatak da je republicki poverenik za izbeglice Buba Morina, nakon sto je zbrinula izbeglice - tako da umiru od gladi i samoubijaju se - kao republicki ministar za brigu o porodici dobila zadatak da zbrinjava domicilno stanovnistvo. A, kako je sredjeno izbeglicko pitanje pokazacemo na primeru Valjeva, gde "sredjivanje", verovatno, nije ni bolje ni losije nego u drugim sredinama.

Valjevo je, reklo bi se, imalo srece sa izbeglicama. Pogotovu sa bracom iz Repblike Srpske Krajine, koji su "strateski" napustili svoje domove u leto '95. Naime, tada je koordinator Staba za prihvat izbeglica iz Hrvatske bio republicki ministar saobracaja, valjevac Aleksa Jokic, koji je kao nacelnik Kosovskog okruga znao gde su "slobodni kapaciteti", pa je svoj kraj postedeo od izbeglicke nesrece. Izbeglice su ovde, uglavnom, opremane za druge "distribucije". No, i pored toga u Valjevu je trenutno, u broj, 3.637 izbeglica. Tako kaze Jelena Vitorovic, sekretar opstinskog Crvenog krsta. Smestaj je kolektivni i pojedinacni, u gradu i u selu. Oni sto su smestni u gradu, uglavnom, placaju gostoprimstvo. Takvi su zakoni solidarnosti medju Srbima. Ko nema da plati, kao Djuro Kovacevic sa porodicom, zivi u bivsoj stali. Vitorovicka istice narocito tezak polozaj izbeglica u okolnim selima. Njih oko 1700 zivi u napustenim kucama, nedovrsenim vikendicama, starim skolama... Krovovi prokisnjavaju, najloni su na prozorima, nema struje, cesto ni vode. A, pomoci, bar one iz nadleznosti Crvenog krsta, sve manje. Ono sto se distribuira uglavnom je medjunarodnog porekla. Trenutno se pomoc svodi na kilogram secera, litar ulja, testenine, i konzerve. Mesecno po pojedincu.

Za izbeglice je pored Crvenog krsta, zaduzeno i Poverenistvo za izbeglice. Crveni krst distribuira humanitarnu pomoc, a poverenistvo je zaduzeno za regulisanje izbeglickog statusa, smestaj, adaptaciju objekata, ukratko za novac. Ali, valjevski poverenik je vise strucnjak za partijska nego za izbeglicka pitanja. I tako se ponasa. Otuda i nesporazumi izmedju onih koji vode brigu o izbeglicama. Sekretar Vitorovic istice da su nekoliko puta dolazili ljudi iz UNHCR i Visokog komeserijata za izbeglice zainteresovani da se trajnije resi polozaj izbeglica u kolektivnom smestaju. Imali su odobrena sredstva. Medjutim, poverenik Zoran Popovic je naprosto oterao donatore, rekavsi im da izbeglice idu dalje. Medjunarodne organizacije nista bolje nisu prosle ni u Okrugu. Pokusaji Vitorovicke da ukaze na kontraproduktivnost takvog ponasanja, zavrsili su tako sto joj je predsednik opstine rekao da gleda svoja posla. Jer, sa izbeglicma je valjalo zavrsiti vaznije poslove. Kao sto je organizovanje odlaska na glasanje u Bosnu. A taj posao je poverenicki zavrsio poverenik Popovic. Da gleda svoja posla, Jeleni Vitorovic je energicno receno i kad se zalozila da se otvori narodna kuhinja. Sa obrazlozenjem da nije trenutak da se beda "institucionalizuje".

A Jelena Vitorovic prica da joj nisu samo izbeglice bile motiv za takvo zalaganje. Sve je vise, kaze, domaceg stanovnistva, van evidencije Centra za socijalni rad, koje dolazi u Crveni krst, trazi hranu, bilo kakvu pomoc. Sramota je, zna ljude, dojucerasnji srednji sloj, sluzbenici, inzenjeri, profesori... Izgleda da ova pojava nije valjevska karakteristika pa je iz centrale Crvenog krsta stigla preporuka da se ostinske organizacije obracaju za pomoc zemljacima u inostranstvu. Da beda ostane medju zemljacima.

Pedesetak izbeglica iz Hrvatske, posle "spontanih bljeskova i oluja", smesteno je u zgradi kombinata "Poljoprivreda", organizacije kojoj ni pare iz Zajma za preporod Srbije - namenjene za tov junadi - nisu pomogle da izbegne stecaj. Zgrada montazna. Nus prostorije napolju. Sobe dva sa tri, ranije kosevi za kukuruz. Kreveti na sprat, metalni. Cebe dole, cebe gore. Svaka soba lici na kontejner. Stvari u dzakovima, posudje na gomilama, bezbroj sitnica koje vlasnicima stvaraju iluziju pokucstva. U sest kvadrata i po cest ljudi. Hodnik izmedju sobica dug. Svetlo ckiljavo, vecina stanara na "strafti" izmedju ulaznih vrata i prozora u procelju zgrade.

Svi su ovde od leta '95. Mile Barbir iz Kostajnice. Gleda ugaseno, kako da kaze, "uslovi slabi, baraka, hrana"... Svestan je da kao jedinka ne moze nista promeniti u svom polozaju, zna jedino da nije kriv za sudbinu koja ga je snasla. Izlaz vidi u starackom domu. Ipak, dodaje: "Ovo je na rubu propasti, zivota niotkuda, nemas dinara za cigaru, a kamoli sta drugo, narandzu"... Cetrdesetogodisnji Dusko Lezajic iz Benkovca je takodje ispraznjeno ravnodusan: "Niti Bog, niti ostanak... Ni hrane, ni odece, ni obuce, ni posla, nidje nista", ravno izlaze reci iz njega. Govori da su ih vodili na Kosovo, ali da su se vratili jer nisu videli sigurnost: "Tamo nema zivota, mora pod puskom da se sedi i cuva kuca, svima su podelili pesadijsko naoruzanje, minobacace"...

A kako je ovde? Dobijaju dorucak, kifla ili pogacica, rucak kao predjelo, vecere nema...Dan prolazi u cekanju sledovanja, u medjuvremenu, "odamo jedani kraj drugih", odgovara Lezajic.

Milos Tepsa je sedamdesetogodisnjak od Benkovca. Oronuo, kaze osam kila izgubio: "Zeludac otkazo, noge otkazale, odes u apoteku, nema nista, odes kod privatnika, nema para". Ne vidi svrhu razgovora, zna ovde nisu dobre volje, "da smo kaznjeni pet godina robije, onda bi svaki dan ocrtavali dan manje, ovako smo prosto izgubljeni, niti ko kaze bice bolje, niti gore, nista"...Kad bi mogao vratio bi se, ali od toga nema nista, cuo je da Hrvati maltretiraju i zajebavaju".

Milica Tomas je iz Golubica. Zabradjena crnom maramom. Muz joj se slogirao i umro. Ovde. Sad je sa sinom, "radi nedje, kopa kanal". Kako se zivi? Kao i svi, odgovara ravnim glasom. Da je da docka da se vrati kuci, dodaje. Sta misle o sudbini koja ih je zadesila? Nemaju sta da kazu, ko je kriv a ko nije. A znaju. Naucili su da od te price moze biti samo stete: "Sta mozemo misliti kad nemamo nikakvih informacija, niti telefona, niti televizije, niti radija", konkretniji je vremesni Barbir. Takva "sudbina".

Dragan Todorovic (AIM)