RASPRODAJA IMOVINE ZA KUPOVINU GLASOVA

Privredna reforma na srpski nacin

Privatizacija drzavne imovine u Srbiji, na nacin kako je predlozeno da se obavi krije mnoge opasnosti, a to je dovoljan znak da ce njome da dominiraju politicki interesi, odnosno kako da se ova operacija iskoristi u predstojecim izborima za pridobijanje birackog tela

AIM, Beograd, 20. 4. 1997

Najavljena svojinska trnasformacija, koja predstavlja uvod u sveobuhvatnu privrednu reformu Srbije, poklapa se s predstojecim parlamentarnim i predsednickim izborima u ovoj jugoslovenskoj federalnoj jedinici i zato se predlozena resenja nametljivo dovode u vezu s rasplamsavajucom bitkom za vlast, koja se vodi i na privredno ekonomskom terenu. Da li ce resavanje svojinskog pitanja ostati iskljucivo u ekonomskim okvirima ili ce preovladati politicka dimenzija moguce je sagledati na osnovu ponudjenog koncepta, odnosno da li ce se njime privremeno nahraniti izgladnele "macke" ili su njegove ambicije da ih nauci kako se love misevi. Srpska vlada, odnosno njeno resorno ministartsvo za privatizaciju se opredelilo za prvu varijantu, jer u njoj preovladava darodavalacki duh, sto pokazuje nameru rezima da rasprodaju imovine iskoristi za kupovinu birackih glasova. Zato se u vladajucim krugovima privredna reforma dozivljava kao najidealnija prilika da se ponudjenim konceptom zadrzi vlast.

Predvidjeno je da zaposleni dobiju akcije u vrednosti 14 hiljada DEM, s tim da mogu otkupiti akcije u iznosu jos 6 hiljada DEM na dugorocnu otplatu. Poklon je vrlo primamljiv, pogotovu kada je mesecna plata 200 - 300 DEM, ali samo na prvi pogled. Realna trzisna vrednost poklonjenih akcija je daleko manja. Da se daroprimci ne bi dosetili vlada je pribegla lukavstvu, pa je uvela ogranicenje da se poklonjene akcije ne mogu da prodaju u naredne dve godine. Namera je dosta prozirna, jer ovo ogranicenje onemogucava da se proveri prava vrednost akcija, pa kod zaposlenih poklon moze da stvori utisak kako je rezim velikodusan, jer im poklanja pozamasan kapital. Ipak rec je o svojevrsnom mrtvom kapitalu, koji ce takav i ostati, jer se daje onima koji nemaju ekonomsku moc da mu tranfuzijom udahnu zivot, jer ni sami akcionari nemaju dovoljno "krvi" za odrzavanje svoje vitalnosti. Upuceni su izracunali da je paket s darovima trostruko vredniji od drzavne imovine.

Vlada se se opredelila za postepenu i neobaveznu transormaciju drustveno drzavne imovine sto znaci da je zadrzala mogucnost njenog daljnjeg postojanja, a to upucuje na zakljucak kako rezim nema nameru da se odrekne od upliva u raspolaganju s imovinom. Na taj nacin sebi ostavlja materijalnu podlogu da, uz pomoc kapitala pod njenim okriljem zadrzi mogucnost vladavine nad gradjanima, a sve s objasnjenjem kako je drzava najbolji cuvar imovine. Stvari su, medjutim providne, jer takva resenja ostavljaju prostor da uski krug ljudi u vrhu vlasti zadrzi dosadasnje pozicije koje im omogucavanju da plodove koje daje drzavna imovina, poverena im na cuvanje, prebacuju u privatne kanale. Bivsi guverner Narodne banke Jugoslavije Dragoslav Avramovic, koji se s rezimom razisao bas zbog toga sto je poceo da razotkriva privatizovanje dobiti drzavne imovine, smatra da je nespojivo istovremeno postojanje drustvene i privatne svojine, jer se ovo drugo uvek uvecavalo na racun prvog.

Osim kritike ponudjene varijante Avramovic se sprema da se kandiduje za predsednika Srbije, kako bi se s te funkcije efikasnije suprostavio postojecim "dusebriznicima" nad drustvenom imovinom. Njegova kandidatura jos javno nije saopstena, ali je sasvim sigurno da ce ga za tu funkciju predloziti Evropski forum za Jugoslaviju na cijem se celu nalazi nekadasnji ministar spoljnih poslova SFRJ Mirko Tepavac, a u kojemu su jos mnogi clanovi nekadasnjeg drzavnog aparata, koji su odbili da podrze Milosevicevu politiku.

Ponudjena varijanta izazvala je sumnje i kod mnogih drugih eksperata. Ljubomir Madzar, koautor privredne reforme u vreme Ante Markovica ironicno primecuje kako ce vlada raspodelom imovine nagraditi sve osim onih koji su puna tri meseca protestovali zbog poznate kradje izbornih glasova, jer se pretpostavlja da su u njima ucestvovali uglavnom nezaposleni. Nisu oni jedini, koji bi trebali da ostanu kratkih rukava, jer se u predlozenim resenjima ne vidi kako bi seljaci dosli do slicnog poklona. Prema procenama pojedinih ekonomista vise od 2 miliona ljudi ne bi moglo da racuna na darezljivost kod podele drzavne imovine.

Za razliku od vlade, prilican broj uglednih ekonomista, koji su i politicki angazovani u opozicionim strankama imaju sustinske primedbe na ponudjeni koncept. Vecina njih se zalaze za obrnuti pristup, odnosno da privatizacija bude brza, obavezna, opsta i pravicna, dakle sve ono sto nedostaje vladinom projektu. Koplja se lome i oko toga kome najpre ponuditi drzavnu imovinu. Jedni smatraju da je treba podeliti svom stanovnistvu, po ugledu na praksu pojedinih istocno evropskih zemalja, s time da se odmah otvori trziste akcija. Ovoj varijanti se pronalaze nedostaci u tome sto daje mogucnost da se kapital koncentrise u uske krugove, koji bi akcije bud zasto pokupovale od siromasnih akcionara.

Sustina je, zapravo, sadrzana u dilemi da li veci deo drzavne imovine podeliti onima koji su je godinama stvarali, ali je ona sada ekonomski neefikasna tako da stvara gubitke, povecava broj nezaposlenih i na trzistu je nekonkuretna zbog zastarelosti tehnologije, a za modernizaciju daroprimci nemaju kapital. Drugi prilaz se zalaze za prodaju imovine onima koji njenu kupovinu mogu platiti zdravim novcem cime bi se stvorio kapital za ozivljavanje ukupnog privredjivanja. Oni koji bi tu imovinu primili na poklon raspolozeni su, naravno da njena procena bude sto veca, dok su kupci s kapitalom spremni da udju u posao samo ako ona bude sto jeftinija i oslobodjena balasta od viska zaposlenih. Smatra se da ce operacija privatizacije ostaviti bez posla 40 odsto zaposlenih. S obzirom da je sadasnji odnos zaposlenih i onih koji ne rade, pola-pola, onda bi se Srbija suocila s nevidjenim talasom nezaposlenosti, koji krije opasnosti od izbijanja socijalnih nemira, povecanja ionako zabrinjavajuceg kriminala i svega drugog.

To je, medjutim cena koja se mora platiti zbog dosadasnjeg upornog odlaganja da se udje u privrednu reformu. U medjuvremenu drzava se odrzavala uz pomoc dugova, bilo uzimanjem para od svojeg stanovnistva ili od stranih zajmodavaca. Zanimljivo je glediste prema kojemu bi drzavnom imovinom trebalo najpre podmiriti te dugove cime bi se vratilo poverenje poverilaca, jer bez toga nema obnavljanja stednje, a bez nje ni izvora za finansiranje razvoja. To je vec cisto ekonomska logika, a s obzirom da srpska, bilo kakva, posla ne mogu da budu bez politicke primese ovu, na velika vrata, najavljenu privrednu reformu treba posmatrati, pre svega, kroz politicke naocare.

Ratomir Petkovic