POSTOVANJE PRAVA NA RAZLIKU

Dvanaest predloga za resavanje statusa Kosova

AIM, BEOGRAD, 19. 4. 1997

Kojim putem i na koji nacin do opsteprihvatljivog resenja kosovskog problema je jedno od kljucnih balkanskih, pa i evropskih problema. U ovom tekstu bice izneta vecina obnarodovanih predloga, koji se uglavnom odnose na drzavno preuredjenje. To su predlozi sa vecom ili manjom javnom ili politickom podrskom, zvanicni i nezvanicni, razradjeni ili samo naznaceni kao mogucnost - ali svi skupa kada se nadju na jednom mestu govore dosta o tezini problema i silnim preprekama koje stoje na putu opsteprihvatljivom i mirnom prilazu resavanju kosovskog problema.

Uspostavljanje autonomije Kosova slicne onoj iz 1974.kao pozeljan predlog pominje se u krugovima "medjunarodne zajednice", odnosno njenih najmocnijih clanica. Pod uticajem medjunarodne zajednice autonomija iz 1974. se i od zvanicne Albanije prihvatala kao kompromisno resenje, odnosno kao "minimum ispod kojeg se ne moze ici", ili pak kao "polazna osnova" za srpsko-albanske razgovore o Kosovu.

Navedeni predlog ima dve podvarijante: a) "autonomija 1974 minus" - koja podrazumeva modifikovanje nekadasnje autonomije u smislu ukidanja elemenata drzavnosti. Ova podvarijanta bliska je sadasnjoj vlasti, ali i velikom delu opozicije. Ona bi fakticki, manje-vise, predstavljala modifikaciju sadasnje autonomije, odnosno kombinaciju autonomije iz 1974. i autonomije predvidjene Ustavom Srbije iz 1990. godine, b) "autonomija 1974 plus" - koja pretpostavlja korak dalje u odnosu na autonomiju iz SFRJ. Naglasak je na jacanju elemenata drzavnosti, sto bi bilo "prelazno resenje" na putu ka samostalnosti Kosova, koje je krajnji strateski cilj. Ova varijanta je prihvatljiva za tzv. "meku struju", uglavnom medju Albancima van Kosova. I srpska i albanska strana kada govore o neprihvatljivosti autonomije iz 1974. godine ukazujuci na negativno iskustvo: srpska strana da takvo resenje fakticki vodi u separatizam, a kosovski Albanci da je takvo resenje prevazidjeno posle negativnog iskustva sa njegovim ukidanjem i represijom koja je usledila posle toga. Modaliteti "plus i minus" pre predstavljaju iznudjene (od strane "medjunarodne zajednice") ponude, sa gorkim osecajem da se nesto "daje" odnosno da se nesto "uzima", nego sto predstavlja duh kompromisa i dobre volje za zajednickim zivotom.

Dodatanom ili novom federalizacijom SRJ, koju zagovaraju neki"nezavisni" intelektualci gradjanske demokratske orjentaije, uz Srbiju i Crnu Goru i Kosovo dobilo status zasebne federalne jedinice - Republike, je upravo ono sto su kosovski Albanci trazili na demonstracijama 1981. godine, ali posle raspada SFRJ smatraju uglavnom "prevazidjenim" zahtevom. Naglasak ove podvarijante je na internoj drzavnosti koja bi se u perspektivi pretvorila u stvaranje nezavisne drzave po ugledu na bivse republike SFRJ.

Konfederalizacija je scenario koji se najcesce vezuje za Adema Demacija predsednika Parlamentarne partije Kosova i njegov projekat Balkanske Konfederacije, popularno nazvane "Balkanija". Rukovodeci se, pre svega, ciljem da se udovolji odlucnim zahtevima "medjunarodne zajednice" da se granice ne menjaju nasilnim putem, Demaci je predstavio projekat konfederacije, odnosno saveza "tri slobodne, sekularne i suverene drzave - Kosova, Srbije, Crne Gore". Svaka clanica bi imala pravo istupanja iz Balkanije i sacuvala bi svoje mesto u OUN i drugim medjunarodnim organizacijama. Ovim projektom je takodje je predvidjeno da gradjani svake od buducih clanica tajnim glasanjem na referendumu vecinom glasova izraze zelju za pristup Balkaniji, dok bi pristupanje novih clanica bilo uslovljeno prethodnim pristankom ostalih clanica konfederacije, putem referenduma. I ovaj projekat stavlja naglasak na visoki stepen samostalnosti drzava clanica.

Regionalizacija SRJ je koncept koji je najcelovitije razradio i obrazlozio akademik Miodrag Jovicic. Nastojeci, kako sam kaze, da spoji "izvesne dobre strane i unitarne i federalno uredjene drzave, a da u isto vreme otklanja pojedine slabosti i jednog i drugog oblika drzavnog uredjenja", Jovicic je izlozio koncept regionalne drzave. On predlaze podelu SRJ na 13 regiona, gde bi Kosovo i Metohija bili dva posebna regiona. Za razliku od ostalih regiona, regionalne skupstine Kosova i Metohije bile bi dvodomne gde bi jedno vece bilo obrazovano "putem opstih i neposrednih izbora uz primenu mesovitog vecinsko-proporcionalnog sistema, dok bi drugo vece sacinjavali u pariretnom sastavu izabrani predstavnici Siptara, s jedne, i ostalih gradjana regiona

• Srba, muslimana, Turaka i Roma - s druge strane ..." Za odluku regionalne skupstine u regionima Kosovo i Metohija bila bi neophodna saglasna odluka oba veca, s tim da bi za pojedine odluke bila, na osnovu zakona i statuta, odredjena dvotrecinska vecina u oba veca.Ono sto se u javnosti najcesce navodi kao slaba tacka ovog koncepta je svodjenje Crne Gore na region, jer je u crnogorskom javnom mnenju, ali i u politickim strankama jako izrazena identifikacija sa Crnom Gorom kao drzavom. Stoga ovaj predlog, kao potencijalno prihvatljiv, ostaje samo za Srbiju, koja opet nailazi na problem Kosova. Od parlamentarnih stranaka u SRJ jedino se DSS decidno izjasnila za koncept regionalizacije, dok stranke kosovskih Albanaca, po prirodi zajednicke strategije usmerene prvenstveno ka nezavisnom Kosovu, odbacuju ovaj koncept koji u svojoj biti odbacuje elemente drzavnosti. .

Pretvaranje SRJ u klasicnu unitarnu drzavu je jedan od predloga za temeljno konstitucionalno preuredjenje, koji medjutim nema siru javnu i politicku podrsku. Sem Srpske radikalne stranke Vojislava Seselja, koja se smatra ekstremnom desnicarskom strankom po nacionalnom pitanju, nijedna parlamentarna stranka u SRJ se ne zalaze za ovaj koncept, u sustini suprotan savremenim demokratskim teorijskim trendovima o teritorijalnoj organizaciji vlasti, koji podrazumevaju siroku decentralizaciju i samoupravu (cak i SRS u okviru svog koncepta unitarne drzave predvidja mogucnost siroke lokalne samouprave). .

Vladajuca Socijalisticka partija Srbije i njen koalicioni partner JUL, zagovaraju status quo u ustavno ravnom pogledu.Oni smatraju da u Ustavu Srbije vec postojece teritorijalne autonomije za Kosovo i Metohiju. Ocuvanje status quo-a je, reklo bi se, pocetna varijanta za razgovore s kosovskim Albancima o modalitetima za uspostavljanje funkcionisuce autonomije, koja se od strane "medjunarodne zajednice postavlje kao bitan preduslov za skidanje "spoljnjeg zida sankcija". Vladajuca partija bi pokazala dobru volju vidnim smanjeivanjem represije i opstim postovanjem ljudskih prava.

U igri je i opcija stvaranja nezavisnog Kosova koja se u medjunarodnoj zajednici ne odbacuje kao potpuno neprihvatljiva, ali se pod njom podrazumeva uvazavanje principa menjanja granica jedino mirnim putem, uz saglasnost zainteresovanih strana. Medjutim, s obzirom, na rapolozenje javnosti, ali i najvaznijih politickih aktera u Srbiji i SRJ, koji takvu mogucnost energicno odbacuju, ostvarenje ove opcije je jedino moguce uz sukobe, sto ni jedna strana ne zeli. Pristalice strategije "korak po korak" medju kosovskim Albancima, uvazavajuci ovu realnost zastupaju varijantu stvaranja statusa republike ili konfederalne jedinice, sto bi u perspektivi otvaralo mogucnost bezbolnije secesije. U slucaju, pak, pokusaja secesije sa statusom autonomije, stvorio bi se presedan koji bi dao podstreka manjinskim zajednicama u drugim drzavama koje cine kompaktnu vecinu na odredjenoj teritoriji da krenu istim putem - sto bi etnicko pitanje pretvorilo u globalno pitanje bezbednosti. Opasnost od stvaranja nezavisnog Kosova nije samo u tome sto bi se protivio zvanicni Beograd, nego sto bi postojala opasnost da bi novostvorena drzava tezila ujedinjenju sa podrucjima nastanjenim Albancima u susedstvu, sto samo po sebi ugrozava bezbednost i stabilnost u regionu. Ipak, to je opcija za koju se zalaze najjaca stranka kosovskih Albanaca - DSK, i oko nje je postignut medjualbanski konsensus o zajednickoj platformi prema Srbiji i SRJ na razgovorima u Njujorku.

Pripajanje Kosova Albaniji je ideja za koju se zalaze najtvrdja struja u okviru albanskog nacionalnog pokreta - pristalice akademika Redzepa Cosje. Prema ovom politickiom zalaganjima Kosovo bi bilo deo jedinstvene albanske drzave na Balkanu. Naime, oko matice Albanije bi se okupile sve "albanske zemlje" odnosno teritorije nastanjene vecinskim albanskim stanovnistvom kao sto su Zapadna Makedonija, deo Crne Gore, Bujanovac-Presevo-Medvedja na jugu Srbije, deo Grcke nastanjene Albancima... Medjutim, posle nemira izazvanih povodom kraha "piramidalnog sistema" privatnih banaka u koje je bila umesana i albanska vlada, kada je Albanija dosla na ivicu gradjanskog rata, ova ideja odlazi sasvim u drugi plan s obe strane granice: Albanci u Albaniji suoceni s egzistencijalnim opstankom i gradjanskim ratom na plemenskoj i regionalnoj osnovi potisnuli su Kosovo iz primarne politicke vizije, dok su kosovski Albanci postali manje raspolozeni da u ime velikih romanticarskih ideja podju u zagrljaj siromasnoj i zavadjenoj braci u matici.

Podela Kosova po etnickom, ekonomskom i (ili) kulturnoistorijskom kriterijumu je predlog koji implicira mnogobrojne koncepcijske i prakticne probleme u stvaranju prihvatljive granice za obe strane i sto samim tim predstavlja visokorizican scenario u pogledu izbijanja oruzanih sukoba. Ovaj predlog ima i podscenario: stvaranje dva entiteta po ugledu na "Dejtonsku Bosnu" koji omogucuje bliske veze sa "maticama".

Prica o podeli Kosova, koja se obicno vezuje za akademika Dobricu Cosica, prvog predsednika SRJ, uzburkala je kosovsku, ali i srpsku politicku scenu, pa i siri region, posle govora predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti, Aleksandra Despica, na godisnjoj skupstini juna 1996. godine. Vladajuca stranka je osudila ideju o podeli, bas kao i opozicija vodeci racuna o biracima i saveznim i lokalnim izborima koji su bili na vidiku (novembar 1996). Albanski politicki lideri su ideju o razgranicenju ocenili pozitivno poistovetivsi je sa otcepljenjem Kosova u sadasnjim administrativnim granicama uz mogucnosti eventualnih manjih prekrajanja po principu "deo kosovske za deo juznosrpske teritorije".

Medjunarodni protektorat kao "modus vivendi" ili prelazno resenje koje bi omogucilo bezbolnije integrisanje ili razdvajanje ili neko drugo trajnije resenje. Prelazno resenje u vidu protektorata je predlog koji se dosad mogao cuti uglavnom medju kosovskim Albancima. Kosovo bi po ovom scenariju bilo demilitarizovano i stavljeno pod civilnu administraciju odgovarajuceg i medjunarodnog organa na odredjeno vreme, posle cega bi se stanovnistvo Kosova samoopredeljenjem odlucilo o daljoj statusnoj sudbini. O protektoratu je govorio i lider DSK, Ibrahim Rugova, stavljajuci akcenat na relativno kratkom roku trajanja i na krajnji cilj: suverenu drzavu. I predsednik Demohriscanske partije Kosova, Mark Krasnici, se zalagao za medjunarodni protektorat kao "prvi korak ka definitivnom i pravicnom resenju", a prednosti ovog resenja isticu i nezavisni albanski intelektualci "proevropske reputacije" poput Vetona Suroija i Skeljzena Malicija.

Predlagaci konsocijacije, obicno teoreticari gradjanske demokratske orijentacije, smatraju da bi u visenacionalnim i u drugom pogledu heterogenim drzavama, gde se stranke, interesne grupe, obrazovne ustanove, sredstva masovnih komunikacija, nevladine organizacije i nepoliticka udruzenja formiraju po linijama segmentarnih rascepa - politicki pluralizam trebalo obogatiti konsocijativnom demokratijom. Konsocijativna demokratija je, prema njenim idejnim tvorcima, oblik demokratskog poretka prikladan za etnicki, nacionalno, kulturno, verski ili ideoloski sarenolika drustva. Cetiri su glavne odlike konsocijativne dmokratije: a) Velika koalicija politickih vodja svih znacajnih segmenata u svim vaznim drzavnim telima gde se donose vazne odluke; b) Nacelo konsensusa uz mogucnost upotrebe veta po pitanjima koja se unapred dogovorno odrede; c) Proporcionalnost ili princip pariteta pri odredjivanju zastupljenosti kod imenovanja drzavnih cinovnika i pri dodeli javnih fondova; d) Visok stepen samostalnosti svakog segmenta u odlucivanju o unutrasnjim pitanjima.

Kriticari i sa srpske i albanske strane kritikuju ovaj koncept isticuci da je jedna vrsta konsocijacije postojala ustavnim resenjem iz 1974. i da se pokazala neefikasnom ili da za razliku od zemalja uzora, gde se ona uspesno primenjuje (Holandija, Austrija...) ovde postoji sasvim drugaciji drustveno-istorijski kontekst. Medjutim, uz sve primedbe koje se ovom modelu mogu dati, trebalo bi napomenuti da je upravo odsustvo demokratije bilo predominantno obelezje SFRJ: republicke elite nisu bile konstituisane voljom naroda izrazenom na slobodnim izborima, pa bi se pre moglo reci da je to bila "konsocijativna autokratija" nego konsocijativna demokratija. S druge strane, kada se govori o "uzorima" ne podrazumeva se uvek, niti prvenstveno, preuzimanje modela, nego, naprotiv, prilagodjavanje konkretnom drustveno-istorijskom kontekstu.

Eklekticko kombinovanje decentralizacije (putem pokrajina), regionalizacije i konsocijacije: autor ovog predloga je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, Dragoljub Popovic, koji polazi od dvoclane federacije Srbije i Crne Gore usmeravajuci paznju na preuredjenje Republike Srbije. Osnovna ideja je da se u Srbiji ustanovi pet do sedam pokrajina, a u svakoj pokrajini tri do sedam regiona sa autonomnim statusom. Regioni se dele na opstine koje bi bile mnogo manje od sadasnjih... Deo ove eklekticke konstrukcije bile bi i neke konsocijativne ustanove poput mogucnosti manjinskog veta koji bi se koristio na razlicitim nivoima teritorijalne organizacije, ali restriktivno, samo kod pitanja koja bi se utvrdila Ustavom Republike ili eventualno, pokrajinskim, odnosno regionalnim aktom. Kao koristan konsocijativni savet autor navodi i ucesce izvrsnom organu, na svim nivoima, osim republickom, svakoj izbornoj listi koja prebaci 20% mandata u predstavnickom telu teritorijalne zajednice... Ovo je prilicno nov predlog (april 1997) tako da se kriticari nisu oglasili, ali bi se iz prethodno izlozenih predloga i kritika, shodno eklektickoj strukturi koncepta, mogle javiti i primedbe vezane za svaki pojedinacno ukljuceni koncept uz opstu kritiku koncepta kao protivrecne celine.

Oruzani sukob je scenario koji se ovde izlaze kao poslednji ali ne po kriterijumu verovatnoce, nego po kriterijumu (ne)pozeljnosti. To je scenario koji ne zele ni srpska ni albanska strana, izuzev ekstremista koji su takvim sukobima skloni po prirodi stvari. Oruzani sukob ne zeli ni "medjunarodna zajednica" ali je to vrlo izvesan scenario ukoliko se, s bilo koje strane, neodgovorno pridje kosovskom problemu. Ukazujuci obema stranama na puteve (autonomija u okviru SRJ) i nacine (putem dijaloga) i nudeci usluge (pre svega putem OEBS-a), "medjunarodna zajednica" je u stvari i "glavni osigurac na kosovskom strujnom kolu". Od odlucnosti njenih najmocnijih clanica umnogome ce zavisiti mir na ovom prostoru, ali ce privremeno ili trajnije statusno resenje zavisiti prvenstveno od politicke mudrosti lidera Srba i kosovskih Albanaca. Ipak, da je politicka mudrost pre ideal, nego stvarnost na ovim prostorima pokazali su mnogobrojni dosadasnji istorijski primeri, a narocito onaj najsveziji vezan za raspad SFRJ. Stoga ne bi trebalo odbaciti ni mogucnost oruzanog sukoba. On bi mogao biti: a) ogranicen samo na Kosovo (sto je malo verovatno) sa svoje moguce dve podvarijante: u vidu "sprzene zemlje", slicno "Bljesku" ili "Oluji" u nekadasnjim srpskim krajinama u Hrvatskoj ili u vidu gerilskog otpora ili terorizma Albanaca ukoliko gornja varijanta propadne; b) prosiren na siri region Balkana (najverovatnija mogucnost) uglavnom nastanjen albanskim stanovnistvom, ali i sire; c) sukob sirih razmera sto je malo verovatno.

Ukazujuci vlastima u Srbiji i SRJ sta bi trebalo ciniti da bi sankcije bile potpuno ukinute (visoki stepen autonomije za Albance) i kosovskim Albancima za sta mogu ocekivati podrsku (ljudska prava i autonomija), a od cega moraju odustati (secesija) - predstavnici "medjunarodne zajednice" su dali referentni okvir za buduce politicko delovanje na ovom prostoru. Sto se pre taj okvir bude prihvatio kao politicka realnost, to ce pre doci do normalizacije u odnosima Srba i Albanaca i njihovih politickih elita i do stabilizovanja politickih odnosa u Srbiji i SRJ uopste, a sto sve skupa moze voditi stvaranju preduslova za toleranciju i dijalog.

Naravno, medjunarodni pritisak ce odigrati pozitivnu ulogu samo ukoliko inicira stvaranje autenticnih demokratskih potencijala. Ono sto je u ovom momentu najpogodnije i sto bi uticalo na olaksavanje zivota na Kosovu jeste funkcionisuca samouprava ili autonomija. "Step by step" strategija primerenija je resavanju kosovskog problema od strategije "od opsteg ka konkretnom". Dakle, postupnim resavanjem zivotnih problema doci do globalnih, statusnih problema. U drustvu kakvo je SRJ, u bazicni politicki konsensus bi trebalo neizostavno ukljuciti i kosovske Albance uz postovanje nacela prava na razliku, sto je pretpostavka mirnog resavanja suprotnosti i stabilnog funkcionisanja politicke zajednice.

Zoran Lutovac

(AIM)(Autor je istrazivac u Institutu drustvenih nauka Beogradskog univezita)