NOVO DIPLOMATSKO STRUJANJE

Normalizacija Beograd Sarajevo

AIM, BEOGRAD, 17. 4. 1997.

U senci na sve nacine medijski eksploatisanog Sporazuma o specijalnim paralelnim odnosima SR Jugoslavije i Republike Srpske, tzv. "srpsko-srpskog sporazuma", krajem prosle nedelje u Beogradu je marginalno zabelezeno da je Ministarstvo spoljnih poslova SRJ poslalo u Sarajevo nacrt sporazuma o punoj normalizaciji odnosa SRJ i Bosne i Hercegovine.

Bez obzira sto bi ovaj potonji i po slovu Dejtonskog mirovnnog sporazuma po svemu morao biti "stariji" dokument , a onaj prethodni tek izveden iz njega (i u celosti uskladjen sa njime),propagandno skrajnuti potez jugo-diplomatije, ipak budi nadu da ce Beograd i Sarajevo u dogledno vreme normalizovati medjusobne odnose, sto bi se na protokolarno-diplomatskom nivou iskazalo imenovanjem ambasadora i otvaranjem ambasada u obe prestonice. Na to su se, dva puta javno - oba puta u Parizu (u decembru 1995. i oktobru 1996. godine)- obavezali predsednik Srbije, Slobodan Milosevic i predsednik Predsednistva Bosne i Hercegovine, Alija Izetbegovic.

Osim toga, jedan od prioritetnih zahteva medjunarodne zajednice (prvenstveno Sjedinjenih Drzava Amerike) Beogradu, pre nego sto pocne razgradnju spoljnog zida sankcija, je da normalizuje odnose sa svim novonastalim drzavama na prostoru bivse Jugoslavije. Podsecanja radi, SR Jugoslavija (Srbija i Crna Gora), do sada se tom zahtevu odazvala jedino u slucaju Makedonije (iako i to teska srca, zbog "tradicionalnog prijateljstva" sa Grckom). Kada je o Bosni i Hercegovini rijec, u poslednjih godinu ipo dana ovaj je proces belezio razlicite oscilacije. U jednom trenutku, cinilo se cak, da dobija u tempu: uz prilicnu medijsku buku uspostavljena je redovna autobuska linija Beograd-Sarajevo (koja je brzo i veoma diskretno ukinuta), pocele su se razmenjivati i posete, od kojih neke i na visokom nivou, poput one kada je Nikola Sainovic putovao u Sarajevo, a Ejup Ganic dolazio u Beograd.

U to vreme je, verovatno, Beograd bio pod jacim medjunarodnim pritiskom (i prismotrom), a, opet, koketiranje sa Sarajevom bilo je i deo ondasnje (Miloseviceve) potrebe disciplinovanja rukovodstva bosanskih Srba. Kada je medjunarodni pritisak popustio - Evropska unija se proslog proleca zadovoljila priznavanjem Makedonije, pa je nakon toga svoja dotadasnja diplomatska predstavnistva u Beogradu vratila u rang ambasada - a dogadjaji na unutrasnjoj politickoj sceni Srbije dobili novu "dinamiku" (priprema za izbore, kradja rezultata na lokalnom nivou, masovne gradjanske i studentske demonstracije itd), diplomatska obaveza prema Sarajevu odgurnuta je u drugi plan. Kada se o njoj govori treba imati na umu i ono sto je u odnosu na druge novonastale drzave prethodne Jugoslavije, specificno za Beograd i Sarajevo.

Drzava Bosna i Hercegovina pred Medjunarodnim sudom pravde u Hagu vodi spor prtiv SRJ (Srbije i Crne Gore) zbog agresije na nju, sa intencijom da ishoduje medjunarodnopravnu verifikaciju odgovornosti za rat (na srpsko-crnogorskoj strani), odnosno, za namirivanje ratne odstete. Diplomatsko priznanje SRJ, medjutim, uslovljava povlacenjem tuzbe pred Medjunarodnim sudom. "Vjerujem, iako o tome nismo javno obavijesteni, da ce SRJ i sada ponoviti svoju raniju poziciju, odnosno, usloviti punu normalizaciju odustajanjem BiH od tuzbe pred Haskim sudom pravde. Medjutim, ne vjerujem da ce na tome i do kraja insistirati, tim prije sto su sanse da Sud u Hagu i uopste, medjunarodna zajednica, podrzati takav zahtjev u pogledu odgovornosti (za rat) Srbije i SR Jugoslavije. Drugim rijecima, imam utisak da to Beograd vise koristi kao takticki potez, nego stvarni dugorocni cilj" - kaze specijalno za "Slobodnu Bosnu" Novak Pribicevic, dugogodisnji diplomata u bivsoj zajednickoj sluzbi inostranih poslova, sada clan Helsinskog odbora za ljudska prava u Srbiji, kada smo ga zamolili za komentar najnovijeg diplomatskog strujanja izmedju Beograda i Sarajeva u svetlu starog medjusobnog sporenja. Po njegovom misljenju, takodje, "apsolutno postojanje uzajamnog interesa", kako kaze, pogotovu sto su dve privrede kompatibilne, da se o potrebi gradjana BiH i Jugoslavije za kontaktima i normalnom komunikacijom i ne govori, treba se nadati relativno skoroj punoj normalizaciji: "Logicnim razmisljanjem dolazi se do zakljucka da se ne bi trebala odlagati za posle izbora (republickih i predsednickih u Srbiji)" - kaze Pribicevic.

Ako je slediti logiku, Pribicevic je, svakako, u pravu. Pouke iz dosadasnjeg iskustva pre su, medjutim, na drugoj strani. Odnosno, normalizacija odnosa sa Bosnom i Hercegovinom merice se u Beogradu u nekoliko narednih meseci iskljuucivo sa stanovista procene koliko moze biti u funkciji jacanja (poljuljane) predizborne pozicije vladajuce SPS i Slobodana Milosevica. Sadasnje joj, izgleda, ne idu u prilog.

Kako naime,tvrde upuceni, cak je i specijalnom americkom izaslaniku Dzonu Kornblumu, koji je nedavno u Beogradu boravio u oprostajnoj poseti, otvoreno receno da ce u narednim mesecima sve aktivnosti biti skoncentrisane na domace politicke potrebe i prioritete. Licemerni i u svakom slucaju, veoma sporni "srpsko-srpski sporazum" o specijalnim paralelenim odnosima, deo je takve predizborne strategije ciji je cilj jacanje nacionalne kohezione karte u vec dobrano potrosenom spilu. U tom kontekstu, medjutim, ne treba iskljuciti eventualni pritisak medjunarodne zajednice. Ukoliko relevantni medjunarodni faktori procene da je , recimo, u cilju zaustavljanja dezintegracionih procesa u Bosni i Hercegovoni, sve uocljiviji sto implimentacija tzv. civilnog dela Dejtonskog mirovnog sporazuma odmice, iz Beograda neophodan jasan signal u formi pune normalizacije odnosa sa Sarajevom, to bi se moglo dogoditi i pre, po Milosevica presudnih, izbora u Srbiji. Kolaps srpske ekonomije vec ima takve dimenzije, da Milosevic, ma koliko zeleo, ne moze sebi dozvoliti luksuz apsolutne ignorancije medjunarodne zajednice.

Seska Stanojlovic (AIM)