KRAVA ILI SPORT!?

AIM JUNIOR Pristina

Ako putnika namernika put vodi preko Kosova, a pritom je nedovoljno informisan kako zivot na ovim prostorima funkcionise, sa pravim zadovoljstvom moze, s vremena na vreme, iz svog automobila ili nekog drugog prevoznog sredstva da primeti, bas pokraj puta, pravu fudbalsku utakmicu (pomislio bi verovatno da se radi o mestanima dva susedna sela). Ali, na zalost, istina je delimicna. Utakmica se zaista igra, ali izmedju dva profesionalna kluba. I tako vec godinama, profesionalni fudbaleri (Albanci) se dovijaju na razne nacine, kako bi ispunili sve uslove, odigrali sve utakmice u sezoni i ucinili realnim postojanje Fudbalskog saveza Kosova. Vec sedam godina, ni njihove kolege kosarkasi, rukometasi, odbojkasi, ne smeju da koriste sportske objekte na Kosovu, u ciju su gradnju i sami ulozili. Od dana kada je pokusano da se sportu nametne politika i to od strane srpske sportske administracije - "koje su skladu sa srpskim politickim vrhom", prekinute su sve niti koje su sportiste Kosova, svih nacionalnosti, povezivale decenijama. U trenutku, vise nije postojalo ni prijateljstvo, ni solidarnost niti kolegijalnost. Prvo mesto zauzela je politika, sto je u slucaju kosovskih sportista, onih albanske nacionalnosti znacilo zabranu ulaska u sve sportske hale, i proglasavanje njihovih utakmica ( od strane srpskih sportskih saveza) neregularnim. Ugasen je bokserski savez, koji je dao veliki broj boksera, koji su Jugolsaviju stavili u sam evropski vrh. Jedan evropski prvak i olimpijac Aziz Salihu, morao je da pronadje alternativu. Umesto da uziva u svojoj slavi, on prezivljava, tako sto je osnovao klub kik boksa, opet nepriznat, iako su njegovi ucenici ucestvovali na nekim takmicenjima u inostranstvu.

Kako je onda organozovan sportski zivot na Kosovu?

Individualni sport je u mnogo boljem polozaju, jer prosto receno, manji su i materijalni izdaci. Zato su ovi sportisti i imali vise prilika da odmere svoje snage na medjunarodnim takmicenjima. Medju njima su se istakli dzudisti, karatisti i skijasi. U ovom sportskom haosu, nekome se moze uciniti manje znacajnom cinjenica da na Kosovu ima i ljubitelja skijanja na travi. Valjda je danas jeftiniji sport od npr., skijanja na snegu, gde je Kosovo uvek imalo mlade talente, i zbog blizine zimskih centara i odlicnih skijaskih terena. Zaljubljenici u skijanje na zelenom terenu, ucestvovali su na nekoliko internacionalnih takmicenja. Na jednom od njih, odrzanom u Slovackoj prosle godine, Ardijan Salihu je zauzeo peto mesto, sto je ovde predstavljeno kao "veliki uspeh za kosovski sport". Karatista Skender Gasi je ucestvovao na medjunarodnom takmicenju u Svajcarskoj, kao sportista iz kako se naglasavalo Republike Kosova. Medjutim, ma koliko sve ovo zvucalo "zadivljujuce", ova takmicenja, iako na medjunarodnom nivou, nisu bila organizovana pod patronatom svetskih i evropskih sportskih federacija. To su takmicenja, koja organizuju odredjene ekipe u nekim zemljama. I pored nekoliko pokusaja (izabran je cak i predsednik Olimpijskog komiteta Kosova) albanski sportisti nisu uspeli da se uclane ni u jednu medjunarodnu sportsku federaciju.

Medjutim, to nije bio razlog da se na Kosovu potpuno ugasi sport, uprkos cinjenici da je neki sportista ili klub mogao da ponese najvisu titulu "sampion Kosova".

Tako je fudbal, najpolularniji sport, ne samo na Kosovu, organizovan u tri lige: Prvu, drugu i trecu ili regionalnu ligu. Zbog nedostatka stadiona utakmice i treninzi se organizuju po regionalnim stadionima, bez tribina i na neadekvatnom terenima. Najcesce se utakmice igraju po adaptiranim livadama, gde se osim opasnosti od zabrane policije, ekipe suocavaju i sa drugim problemima. Tako se dogodilo da se fudbaleri dugo natezu sa jednim seljaninom koji je vezao svoju kravu za stativu gola i pretio revolverom svima koji su pokusavali da je uklone sa "terena". Zbog izgubljene navike da se sa velikim ocekivanjem gledaju utakmice, ali na pravim terenima i sa pravih tribina, ljubitelji sporta cesto izvode i tragikomicne, uglavnom neprijatne scene, gde stradaju delioci pravde - sudije. Doduse, sudija je uvek nekako izvlacio "deblji kraj", bilo od igraca, publike, a ponekad i predsednisva nekog kluba. O stanju danas, Ismailj Kosumi, sudija i predsednik Komiteta za delegiranje sudija kaze: "Sudije su u najtezem i najnesigurnijem polozaju. Oni su cesto u opasnosti od gledalaca koji svoje nezadovoljstvo mogu izraziti i tako sto jure sudiju i fizicki ga napadaju. U situaciji gde ne postoji nikakva zastita sudije, oni po nekada i nesmeju objektivno da sude, zbog straha od domace publike. Razumevanja imaju samo igraci, cija je svest, cini se, visa nego bilo kada, ali zato, publika i predsednistvo klubova su ti koji cesto izazivaju probleme", zali se Kosumi.

Posle svega ovoga logicno se postavlja pitanje, kako uopste ovi timovi opstaju? Odgovor je jednostavan - zahvaljujuci finasiranju sponzora, obicno ljubitelja sporta, koji koriste priliku da budu i clanovi predsednistva klubova. Koliko je bez njih funkcionisanje tesko, govori i slucaj da je jedna ekipa, ciji se sponzor povukao, dala Konkurs, u kojem se potencijalnom sponzoru omogucava da u tim dovede i dva igraca po njegovom izboru i da se nece ulaziti u njihove igracke kvalitete.

Da bi jedna ekipa mogla da funkcionise celu sezonu, potrebno je uloziti pet -sest hiljada nemackih maraka, kako bi se obezbedila neophodna sportska oprema i putni troskovi za ucestvovanje u gostima. Ovde se ne potcenjuje ni po neki dinar koji navijaci domacih ekipa ubace u kartonsku kutiju, pre utakmice, na kojoj pise: "Pomoc za fudbalsku ekipu". Ponekada se, kazu igraci, moze prikupiti i oko 300 nemackih maraka, mada se desava da utakmicu prati i do 12 hiljada gledalaca, koji naravno stoje. U ovakvim uslovima igraci, treneri i drugi clanovi jednog kluba ne mogu ziveti od sporta, jer nemaju nikakvu dobit.

    No, ostali ekipni sportovi koji se igraju u

zatvorenim objektima, suocavaju se sa jos vise problema. Livadu je nekako moguce "osigurati", ali obezbediti zatvorenu sportsku salu, veoma je tesko. Ipak, i pored nenormalnih uslova, postoji i kosarkaska i rukometna liga Kosova. Tereni gde se igra kosarka, cesto nemaju standardne dimenzije. Ako se ne pronadje neki teren pod vedrim nebom, ponekada se utakmice igraju po salama Osnovnih skola. Na primer, kosarkaski klub "Peja" trenira i igra utakmice u sali koja je metar ili dva uza i mnogo kraca nego standardne dvorane. Zid sale je samo na pola metra od zadnje linije i zato igraci cesto "nalecu" na zid tokom trcanja ili skokova. O tribinama je izlisno govoriti.

I ono sto je najgore, ne vidi se izlaz iz ove situacije za sportiste Kosova. Nema ih u javnosti, sto znaci da nisu "na oku" nekom velikom strucnjaku. Oni koji su imali srece, danas igraju po inostranim klubovima ili su, najcesce, uhlebljenje nasli kao treneri - sto da ne - i drugoligaskih timova na zapadu. Medjutim, izgleda da ogromna volja, ljubav prema sportu, ambicija, a ponekada i nezaposlenost, cine da sport na Kosovu ipak postoji.

AIM Pristina

Virtyt GACAFERI

aim\pri\pubs\vo